Kada bi se sprovelo sistematsko istraživanje, nesumnjivo bi se došlo do zaključka da ima mnogo porodičnih priča o tajanstvenom kucanju koje nagoveštava smrt nekoga od njenih članova, iako je on možda udaljen u tom trenutku stotinama kilometara. Ponekad se ova zlokobna najava zemaljskog kraja bližnjih prenosi sa generacije na generaciju i postaje redovna, kao u slučaju porodice Nila Nilsena koji je istraživačima ispričao o neobičnoj porodičnoj tradiciji.

– Priča počinje 20-ih godina prošlog veka, kada je moja baka bila u kuhinji i čula tri udarca na ulaznim vratima. Kada ih je otvorila – iza njih nije bilo nikoga, a tri dana kasnije saznala je da je upravo tada umrla njena majka koja se nalazila u Nemačkoj.

Moje roditelje je 1973. godine probudilo kucanje na vratima. Neko nepoznat i nevidljiv tri puta je zakucao na njihova vrata i sat kasnije telefonom su obavešteni da je umro jedan od mojih ujaka.

Posle očeve sahrane 1979. godine, ove događaje ispričao sam ujaku, a on i njegova žena koji žive u Arizoni (tri sata vremenske razlike od nas) su prebledeli i rekli da su čuli tri glasna udarca na kućnim vratima upravo u vreme kada mi je otac umro.

Oktobra prošle godine, moja majka se probudila, jer je čula kucanje na ulaznim vratima i pošto nije bilo nikoga, prestrašila se sluteći nesreću, jer se setila događaja iz 1973. godine. Tri dana kasnije, moj brat je ubijen u Luizijani, u ranu zoru. Čudna je činjenica da je majka kucanje, koje je nagoveštavalo sinovljevu smrt, čula tri dana ranije, ali gotovo u minut kada se to i desilo.

Ovaj poslednji slučaj je i jedini kada se kucanje tri puta začulo pre nečije smrti, i to je mene i mog rođaka podstaklo na istraživanje ove pojave. Nismo zagovornici paranormalnog, ali tragamo za objašnjenjem zašto se ovakve najave često dešavaju u našoj porodici – zaključio je Nil, još uvek ne znajući da rastumači tu pojavu, ali nije jedini kome to ne polazi za rukom.

Nevidljivi gost

O tajanstvenim kucajima na sobna vrata u praznoj kući, koja je čuo avgustovske noći 2006. godine, i misteriji zbog koje ga strah progoni već više od dve godine, Stivena Vagnera obavestio je posetilac njegovog sajta koji se potpisao kao Salim.

– To se dogodilo jedne noći u mojoj porodičnoj kući. To je velika kuća sa šest spavaćih soba i podrumom. Noću sam redovno zaključavao vrata na hodniku koji vodi ka mojoj i spavaćoj sobi. Surfovao sam po internetu i isprva nisam obraćao pažnju na buku iz prostorije u kojoj je bio frižider. Činilo se kao da ga je neko snažno drmao sekundu-dve a onda puštao. Kada se to nastavilo i postalo preglasno, ustao sam i otišao da proverim šta se događa. Činilo se da je sve u redu i zaključio sam da će mu verovatno biti potrebna popravka. Vratio sam se za sto i nastavio pretragu na internetu.

Ali, zvuci su se ponovili i postali još glasniji. Posle izvesnog vremena, začuo sam glasno kucanje na poluotvorena vrata moje sobe: kao da je neko jako udarao savijenim prstom, a prilikom trećeg udarca primetio sam da se vrata blago pomeraju! To kucanje bilo je nešto što moj razum nije mogao da prihvati, jer tako nešto nije bilo moguće! Nikoga nije bilo u kući osim mene i nije bilo načina da neko neprimećen uđe. Posle prvog šoka, skočio sam i otvorio vrata, ali iza njih nije bilo nikoga, dok su vrata od hodnika i dalje bila zaključana. Pretražio sam svaku prostoriju da bih pronašao onog ko je kucao, ali nikog nije bilo – ni kućnih ljubimaca, ni vetra ili promaje koji bi mogli da to prouzrokuju.

Ponovo sam seo ispred kompjutera i nastavio da čitam sportske vesti. Moj odbrambeni mehanizam bio je u stanju pripravnosti, ali nisam dozvolio da me preplave talasi straha zbog činjenice da na vratima ne može da se čuje kucanje ako nema ljudskog bića sa druge strane.

Veoma glasno škripanje nateralo me je da skočim sa stolice. Zvučalo je kao da neko snažno grebe metalnim kandžama po lamperiji na zidovima moje spavaće sobe. Prva pomisao bila mi je da je došlo do kratkog spoja na električnim instalacijama koje prolaze kroz zidove. Buka se ponovila nekoliko minuta kasnije, ali se činilo kao da ne dolazi iz određenog pravca, kao da nešto grebe čas na jednom čas na drugom zidu. Ponovo sam obišao sve prostorije, ali nisam mogao da otkrijem bilo šta što je moglo da proizvede te zvuke.

Vratio sam se u sobu, zaključao vrata i seo na krevet. Posle nekoliko minuta, buka se ponovila toliko glasno da sam se tresao od straha. Da zaključim, sve ovo potrajalo je još puna tri sata, a onda se zaustavilo. Te noći nisam mogao da zaspim ni na trenutak.

Borba za život

Rik Porter iz Dartmuta, u Novoj Škotskoj u Kanadi, i njegova supruga doživeli su u oktobru 1986. godine u razmaku od nekoliko dana više manifestacija paranormalnog u svojoj kući, a povezali su ih sa tradicionalnim predanjem o “glasnicima”, odnosno verovanju da izvesne osobe mogu svojim bliskim rođacima ili prijateljima raznim znacima da nagoveste svoju posetu, ili čak smrt, ako su bolesni, očekuju smrt ili su na bilo koji način životno ugroženi. Sve je počelo nakon što su ugostili jednu porodicu, čija je 15-godišnja kćerka nakon odlaska zaboravila svoju torbicu kod njih.

– Pošto smo ih ispratili, supruga i ja smestili smo se u dnevnu sobu i odmarali se čitajući knjige – seća se Rik. – Ona je sedela na sofi kod prozora koji gleda na ulicu, a ja na suprotnom kraju sobe, u fotelji pored lampe. Posle izvesnog vremena, iz pravca prozora pored kojeg je supruga sedela, čula su se tri glasna udarca. Pomislio sam da su se naši gosti vratili po torbicu i požurio da otvorim vrata. Nije bilo nikoga. Otišao sam do ulice, očekujući da ću videti dečurliju kako beži, jer sam takve trikove i sam izvodio kao tinejdžer. Video sam trojicu mladića na kraju ulice i pomislio da su to oni uradili.

Naredne večeri, supruga i ja smo se vratili iz kupovine. Kada smo ušli, zatvorio sam vrata i skinuo jaknu. Dok sam je kačio u orman, vrata su se otvorila za oko metar i onda iznenada zalupila. Bio sam blizu i sve video jasno. Proverio sam mehanizam i pomislio da je u njemu došlo do greške.

U toku noći, dok smo po običaju čitali, ponovo se tri puta oglasilo snažno kucanje na vratima. Brzo sam priskočio da otvorim, ali opet nije bilo nikoga. “Zašto su mene odabrali za žrtvu?”, progunđao sam i rešio da ignorišem takve provokacije. Ali, petnaest minuta kasnije, desilo se nešto što nas je zaista uplašilo: iz kuhinje se čulo grebanje, kao da neko povlači dugačkim noktima po vinil-pločicama. Zvuk se kretao polako prema trpezarijskim vratima, tako da sam mogao da idem za njim i pratim ga!

Supruzi sam rekao da sigurno imamo miševe ili pacove u kući. Kada sam počeo da tražim mesto odakle dolaze glodari, na dvorišnim vratima tri puta se čulo glasno kucanje. Razgrnuo sam zavesu i pogledao kroz staklo, ali je dvorište bilo prazno. Nastavio sam da tražim gnezdo miševa, ali ga nisam našao. Tražio sam racionalna objašnjenja, pomislivši na vodovodne cevi koje prolaze ispod poda».

Sledeće noći, kaže Rik, kucanje na vratima se ponovilo. Kao da je neko lupao polako, snažno i odmereno, nameravajući da im privuče pažnju. Kako je padala kiša, proverio je da li na ulazu ima otisaka cipela, ali ih nije bilo. U toku te noći, čula su se tri udarca o vrata garaže. Ponovo je sve obišao, ali bez rezultata. Narednog dana, zazvonio je telefon, ali se sa druge strane žice niko nije oglasio. Rik je prvi put posumnjao da su posredi paranormalna zbivanja i objasnio supruzi da je čitao o “glasnicima” koji kucanjem nešto nagoveštavaju. Nedugo potom su mu javili da mu je majka umrla dvadeset minuta pre nego što je čuo kucanje. Ako je to bilo u pitanju, nije mu bilo jasno zašto se ponavljalo danima pre. Ali, uskoro je stigla vest da je Rikova tašta, koja je živela daleko, tih dana bila teško bolesna i borila se za život. Pošto se oporavila, došla je da živi kod njih, što je i inače želela…