Naša deca su je volela kao majku rođenu dok su je naše žene, majke njihove, u potaji mrzele. A svi mi ostali bili smo zaljubljeni u prelepu seosku učiteljicu Sonju i pomalo zabrinuti za njenu, ali i za svoju sudbinu…

Kao da čita iz bezbroj puta pročitane knjige, čiča Vidosav je ovim rečima počeo neobičnu priču o tragičnoj ljubavi, zloj kobi i još koječemu; uz kuvanu rakiju i svojeručno umotan duvan, prisećao se događaja koji kao da su se juče odigrali. Tražeći uvek smisao u svemu što ga okružuje, uzalud je sada tražio nešto što bi mu pomoglo da protumači i zaboravi slike iz prošlosti koje mu ne daju mira.

“I tako”, nastavi čiča Vidosav, “dođe ti ta učiteljica iz velikog grada na privremenu službu u naše pusto selo. Visoka rastom, prodornih plavih očiju i do kolena duge plave kose bila je nalik na šumske vile koje su u dalekoj prošlosti nastanjivale ove krajeve. A ova naša živela je u kući na kraju sela, blizu napuštenog majdana koji još iz turskog doba zjapi dubok i prazan.

Odmah po završetku visoke škole čekalo ju je uhlebljenje u Beogradu, ali nju je neki đavo terao da spakuje svoje kofere i, ostavivši u čudu roditelje i prijatelje, dođe ovde i useli se u trošan kućerak svoje dalje rođake baba Mile.

Već ti rekoh da niko ne beše ravnodušan pred pojavom mlade, zanosne, a uz to još i neudate devojke. I kao što to obično biva kod svake devojke na dobrom glasu i ona poče da privlači poglede i pažnju seoskih momaka a zatim i udvarača, prosaca, kao i raznojakih gradskih mangupa i danguba. Ali, činilo se da ona za sva ta njihova silna obećanja i ponude ne mari previše. Sve svoje slobodne trenutke koristila je uživajući u prirodi ili čitajući neku od knjiga iz gomile koju je ponela sa sobom. Ponekad je sa baba Milom išla u duge šetnje šumom, a nekad bi dečurlija dolazila u njenu baštu i brala cveće, a onda bi Sonja dopuštala devojčicama da joj češljaju kosu i vezuju pletenice.

Jednoga dana videli su je kako u društvu prolazi sokakom, sva ozarena avgustovskim suncem, nasmejana i važna. U dugačkoj crnoj haljini i belim slamenim šeširom na glavi, držala je za ruku jednog od mladića iz susednog sela. Vest o zaljubljenom paru odjeknula je poput crkvenog zvona i svi bejasmo iznenađeni tom novošću, znajući dobro za Sonjinu izbirljivost i želju da živi mirnim i povučenim životom.

Ali, ne mešaju se zejtin i voda. Sonjin momak, po imenu Miloš, beše tih, pošten i vredan, napaćena duša iz siromašne zanatlijske porodice. Ali, baš to njegovo skromno poreklo bilo je trn u baba Milinom oku. Govorila je da za njenu učenu rođaku, gospođicu iz varoši, nije nadničar i golja poput Miloša i činila je sve da ovo dvoje mladih zauvek razdvoji.

Zahvaljujući baba Milinom poganom jeziku a ponajviše, kažu, njenim mađijama, ovoj ljubavnoj vezi ne beše suđeno da traje dugo. Raziđoše se u miru, ali ubrzo se Miloš načisto promeni: zapusti se i krenu da obilazi kafane, a Sonja izgubi onaj pređašnji sjaj u očima.

S jeseni, kad se posvršavaju svi poljski poslovi i kad se noći oduže, valjalo je misliti i na zasluženi odmor i na druženje. U moje vreme jedine prave prilike za to bila su prela, kao i vražala. Tačno godinu nakon rastanka učiteljica Sonja odluči da upriliči sedeljku, to jest vražalo, i ne sluteći šta će se ubrzo desiti.

“Propade mi devojče od tuge za onim njenim”, pravdala se tada baba Mila. “Eto joj vražalo, pa nek’ se mučenica malko razonodi. Vreme je da sretne i druge momke i cure, a ne da joj, bože me sakloni, drugarice budu ove moje rospije što mi povazdan ne izbijaju iz kuće”.

Te čudnovate noći u Milinoj avliji gorela je velika vatra. Kao što to običaj nekad beše na ovakvim okupljanjima, starije žene posedaše oko vatre sa predivom u rukama dok su momci nedaleko odatle zabavljali njihove kćerke i unuke nestašlucima, pesmom i neveštim udvaranjima. Iako beznadežno zaljubljen u Sonju, morao sam da prepustim igrarije slobodnim i mlađim momcima, jer ja tada bejah već oženjen i sa sinom prvencem u naručju. Ipak, nisam mogao a da ne primetim kada je Sonja, čekajući da se gužva i galama na vražalu raspiri, krenula u pravcu majdana. Ubeđen da je tamo čeka niko drugi do Miloš, odlučih da neprimećen krenem za njom, znajući da to što nameravam nije nimalo ljudski i da ću se zanavek gorko kajati ako to učinim.

Na ledini, pred samim ulazom u sablasni majdan, čekao ju je Miloš. U novoj odeći, sveže obrijan i podmlađen, bio je upravo onakav kakvog ga pamtismo pre nego što je sve krenulo po zlu i naopako. Skriven iza gustog šiblja, tada odlučih da ostanem još malo, umesto da sam se vratio kući pre nego što uopšte videh to što videh. Obasjani mesečinom stajaše dugo jedan uz drugog, baš kao i nekad kada su se na istom ovom mestu prvi put sreli i ljubavne stastanke zakazivali. Sonja je tiho plakala, dok ju je Miloš ljubio i milovao po kosi. Onda se njih dvoje rukovaše i bez ikakvih reči oprostiše. Sonja je u suzama krenula natrag, a ja sam iz prikrajka sa nevericom posmatrao Miloša kako, korak po korak, ulazi u majdan sve dok ga tmina i tišina nisu sakrile od mog začuđenog pogleda.

Bila je ponoć kada sam se vraćao kući mučen mnogim pitanjima. Šta to zdrav i prav momak traži u tom zmijarniku, u rupetini nalik na kojekakvu grobnicu? Možda je trebalo da ostanem i potražim pomoć, jer svakog je časa majdan mogao da se obruši i živog ga zatrpa?

Bilo kako bilo, pred kapijom me je susreo drug koji se upravo vraćao sa vražala i koji je prvi saopštio učiteljici Sonji rđavu vest. Ono što sam od njega saznao iskreno me je užasnulo i umalo dotuklo! Tog jutra je, vraćajući se iz kafane gotovo obnevideo od vina i očajanja, nesrećni Miloš tumarao prugom. I tada je, kao da je to već odavno pomišljao da učini, zakoračio na prugu u trenutku kada se iza njegovih leđa opasno brzo približavao voz. I – ostade na mestu mrtav!

Ne verujući šta sam video, a potom i čuo, reših da sve to do ovog dana nikome ne spominjem, jer ko bi mi živ verovao da sam te noći uhodio utvaru, povampirenog ili kako već drugačije “to” da nazovem?!”

Ispričavši ono što mu je već dugo ležalo na duši, čiča Vidosav se tri puta prekrstio, promrmljao sebi nešto u bradu i krenuo, jer je već bilo vreme da nahrani stoku.

Ono što se nakon Miloševe smrti odvijalo u selu svima je manje-više poznato i nema baš mnogo veze sa natprirodnim silama i tajnovitim prolazom između ovog i onog sveta. Kada joj je i rođaka umrla (ispustila je dušu mučena neokajanim grehom), Sonja je napustila posao u seoskoj školi i vratila se u Beograd svojim roditeljima. Nikada se nije udavala, niti je ikada zaboravila svoju prvu pravu ljubav. Gotovo svake godine na Zadušnice posećivala je Milošev grob, mesto njegove pogibije, kao i mesto gde su se njih dvoje upoznali i zauvek rastali. Na grobu je palila sveće i tamjan, pored pruge polagala cveće, a kod majdana ostavljala liciderska srca. A onda je prestala da dolazi. Ko zna, možda je i nju u međuvremenu progutao prokleti majdan…

Ivan Ristić