„Ne idi, Nedo, daleko, zato što će ti majka ostati sama. Mnogo si lepa, dete, pa zato sedi kući. Takva devojka kao što si ti ne može dugo kraj majke biti”.

„Da li se ti to, teta Jano, šališ, ili mi istinu kažeš?”

„Donesi mi neki delić tvoje košulje, pa ću ti reći šta te sve čeka“, šaljivim tonom reče joj Jana.

Neda nosi neki končić i viče joj s kućnog praga: „Hajde da te sada čujem, teto!”

„Tamo gde si naumila, otići ćeš. Nikakva sila neće moći da te spreči. Sa drugaricama iz sela ćeš žnjeti. Ti ćeš biti najbolja u tom poslu. Prosto ćeš voditi posao i davati mu smisao. Takvu vrednu, tanku i vitku, gazda će odmah zapaziti. A tek kada čuje kako pevaš, više mu nećeš s uma sići!”

„Daj Bože, mori, teta Jano, tako da bude. Iz tvojih usta reči neka odu u Božje uši“, kroz smeh prozbori Neda, pa nastavi: „Šta me pa veže za ove bukve, ritove i bistru vodu. Nigde žive duše nema. Mlad čovek ovde je zakopan. Nema koga da vidiš, sretneš, niti sa kim da progovoriš. A tamo gde idemo u pečalbu, široko je polje. Nigde se kraj njive ne vidi. A da ti ne pričam kakvo se grožđe rađa u toj toplini i ravnini. Tamo mi se najviše ide da gledam ljude i slušam njihove priče, govor i kad zapevam da ima bar neko da me čuje.”

Tako i bi. U Nedu se zaljubi sin gazde, na čijim je njivama radila, i oženi se njome. Neda je baš bila srećna u novom domu. Više nije na njivama radila, već je nadgledala rad i pevala. Suprug ju je mazio i pazio. Oči sa nje nije skidao.

Kad su se njene drugarice kući vratile, dočekaše ih roditelji. Među njima je bila i Nedina majka. One joj sve ispričaše i dadoše svežanj novčanica što ih je kćerka poslala. Ona ništa na to nije kazala. Okrenula se i izgubila u dubokoj šumi.

Ali, Nedi sreća ne potraja dugo. Jednog jutra njen muž Filip, na konju, putem zađe u šumu. Tada se iznenada prolomi jak pucanj. Konj se uplaši i on skliznu sa njega. Noga mu se uplete u uzengiju, povodac mu ode iz ruke. Konj je njištao i trčao, a njegovo telo je udaralo o stabla i tako je stradao.

Neda je nekako brzo prošla kroz taj mrak i izašla na svetlost dana. Lepota polja, muževljevo bogatstvo, kao i njegova ljubav brzo su se izgubili iz njenih očiju. I posle samo četrdeset dana, ona se vrati u svoje rodno selo, svojoj majci.

Lepota i mladost joj nisu davale mira, a i nedaća je nije slomila. Ona opet ode vidovitoj Jani. Jana joj sada ozbiljnim glasom prozbori: „Ne luduj Nedo! Skrasi se malo i smiri! Vidim čoveka koji se zaputio vašoj kući. On će ti prosilac biti. Osećam da je i on primer uzornog čoveka kome bi se svaka žena radovala, ali ga ti odbi. Ne prihvati odmah njegovu ruku, zato što još nije prošlo ni pola godine od smrti tvog prvog muža”.

Ove poslednje reči joj Jana šapnu svojim mekim glasom.

Te reči kao da do Nede nisu doprle. Primeti to Jana i kao da bi presečena udarcem noža. Ona zaćuta, a Neda pođe. Nastavi uskom stazom prema kući. Za nju su sve kuće pored puta bile kao prazne. U njima i oko njih vladala je neka vrsta nepomičnosti, koju imaju prazne kuće i prostor bez ljudi. „More, otići ću što pre odavde”, u mislima zaključi ona.

Posle samo nekoliko dana, baš kada se oko njihove kuće nije opažao nikakav pokret, naiđe neznanac. Uputila mu je tužan, ali miran pogled. Pozdraviše se. Sklopiše im se prsti vlažni i vrući. On se zagleda u njeno belo lice koje je podsećalo na činiju mleka poprskanog rumenilom jagoda. Ona zadrža pogled na njegovom vitkom stasu, krupnim bistrim grahorastim očima i sjajnoj crnoj kovrdžavoj kosi.

Prvo je ćutanje raslo među njima kao voda što nadolazi, a potom on reče zašto se zaputio iz kraja gde je ona bila udata. Neda ga posluša. Srce poče jače da joj lupa i odmah prihvati njegovu ruku.

I sa drugim izabranikom njoj poče lepo život da teče. Dani su joj prolazili u radosti, pesmi i veselju. Roditelji njenog muža radili su u Austriji i redovno im slali novac, iako je njen muž zarađivao u svojoj automehaničarskoj radionici. Slobodno vreme sa Nedom koristio je u obilasku gradova, rođaka i prijatelja, ali je rado išao i u lov.

Jednog jutra krene Dimitrije u lov na divlje svinje. Oko njega su kroz proplanke, njive i gustiš lepršali žuti leptiri po senci kao sunčeve pege. Pazio je da njegov hod ne izaziva šum. Zato su mu noge „padale” lakše nego lišće na mahovinu. Dok su se sunčevi zraci iskosa probijali do njega, retki i oštri, on posle dugog hodanja sede pored jednog grma. Naišla su dva druga lovca i misleći da se nekakva zver šunja oko grma, zapucaše i smrtno ga raniše.

Neda opet osta udovica. I opet je u njoj bila jača želja za životom od tuge za drugim mužem, dobrim Dimitrijem. Ponovo je ona uživala u svojoj lepoti i radostima života. O njoj se možda i zbog toga počela da širi priča na sve strane.

Doprla je i do Đorđa, čoveka koji je poduže radio u Austriji. I kad je Nedu Đorđe video i s njom malo porazgovarao, čvrsto je odlučio da je sa sobom povede u Beč, veliki, daleki i lep grad za njegovu izabranicu. Pre polaska na taj put on je sa lepom ženom obilazio svoje rođake i prijatelje, jer čovek dođe zbir svega onoga što poseduje, zbir iskustava o podneblju gde se rodio i živeo, gde su rođeni i oni koji su ga sazdali.

Jedne večeri, dosta kasno, njih dvoje su se vraćali od rođaka iz susednog sela. Želeo je Đorđe da idu peške, putem koji je skretao i peo se udaljujući se od punovodnog potoka. Tim putem Đorđe je kao dečak često prolazio. Put je sekao breg, a zatim se spuštao zavojcima do reke, u čijem usahlom koritu je načičkano dosta seoskih kuća.

Pošto su se umorili, seli su pored česme u čijoj blizini je bila gusta trava, visoka skoro do članaka. Njihove senke su bile toliko nepomične, kao da ih je neko tu mrkom bojom ucrtao.

Đorđe je brzo zadremao, a ona se podiže da se napije vode sa česme. Neka nevidljiva ruka je zaustavi. Ona se okrete i vide ženu „ogrnutu” mesečevim sjajem. Pogledaše se, a onda joj ona zapovedničkim glasom proslovi: „Sa Samovile česme voda se posle ponoći, pa sve dok prvi petlovi ne zapevaju, ne sme piti”. U tom trenu i Đorđe poskoči i ču što ona kaza, pa dodade: „Znam. I moja baka Spasenija je pričala da se sa ove česme ne sme voda piti u gluvo doba noći, jer se onome ko to čini uvek neko zlo dogodi”.

Čudnovata se ženska prilika izgubi. Neda nehajno mahnu rukom, pa se napi vode.

Do kuće su ćutali… Svako je za svojom mišlju išao. Đorđa je mučilo što je Neda sa Samovile česme vodu pila u nemo doba noći, a nju ne. Ona je sanjala veliki grad Beč i gospodski život u njemu.

Prođe nedelju dana. Pritisla vrelina. Šušte već sasušeni kukuruzi. Vinogradi zru. Kroz neki dan biće praznik Uspenije presvete Bogorodice – Velika Gospojina, a nedelja je.

Zapela je Neda da se Đorđe popne na orah i da otrese njegove plodove. Orahovo stablo raširilo grane posred ravnog i širokog dvorišta. Đorđe trese granu za granom. Orasi pršte na sve strane. Njihove ljuske lete. Neda sa rukavicama na rukama skuplja oguljene orahe i puni korpu.

Odjednom se ču: kr-kr-krk. Puče grana ispod Đorđevih nogu. On pade. Gde pade, tu i ostade.

Osta opet sama neposlušna Neda, ali sada sa većom tugom. Muža je ožalila kako hrišćanski pisani i nepisani zakoni nalažu, ali je posle toga često ponavljala: „Sreća se ponekad javlja, a nesreća podmuklo dolazi. Ona često učini da i pred zlom zatvaramo oči, ali postajemo moćniji ako uspemo da obuzdamo sebe.”

Slavka Stojanović

Autorki se možete obratiti putem telefona 063 766 40 38. Uskoro ćemo objaviti naslove njenih knjiga koje se još mogu pronaći u prodaji.

*

U rubrici “Šta nam se događa” objavljujemo istinite priče, lična iskustva autora ili zapise o događajima koje su autori čuli od kredibilnih svedoka. Rubrika je otvorena za sve čitaoce, a vaše priče nam možete slati putem emaila: redakcija@trece-oko.rs