Prvi hladni dani doneli su jednu neočekivanu smrt. Selo u bačkoj ravnici, zavejano snegom i pomalo zaboravljeno od ostatka sveta, tih dana bilo je potreseno vešću o odlasku jednog njegovog stanovnika. Za smrt želimo da verujemo da je samo prelazak iz jednog oblika postojanja u drugi. Čovek čija je duša otišla u drugu dimenziju bio je sedamdesetpetogodišnji suprug, otac i deda, Cvijan. S obzirom na njegove godine može se pomisliti da je njegovo vreme davno prošlo, ali ipak su svi bili zatečeni njegovom smrću.

Sahrana je bila velika, celo selo je došlo da ga isprati. Bdenje je održano u nedavno otvorenoj kapeli na seoskom groblju. Po rečima njegove žene i tri odrasla sina, koji su imali svoje porodice, umro je dvanaestog dana nove godine, u snu. Tog dana su ga pronašli mrtvog u sobi u kojoj je provodio poslednjih dvadesetak godina svog života, a koju nije delio sa suprugom.

Njegov život je bio ispunjen napornim fizičkim radom. Za razliku od većine stanovnika mog sela, koja je kolonizovana u drugoj polovini četrdesetih godina dvadesetog veka, Cvijan je sa ženom i tada tri maloletna sina kupio kuću polovinom šezdesetih godina veka za nama. Radio je kao fizički radnik na pruzi koja je bila u susednom selu i tu je stekao i penziju koju je primao poslednjih petnaest godina. Tih poslednjih godina, iako u penziji, radio je po seoskim kućama i kosio travu ispred kuća i u dvorištima. Sinovima je obezbedio kuće i samo je za njih živeo. Kasnije je dobio i unuke. Međutim, ono što je rušilo i njega i njegovu porodicu bio je njegov hronični alkoholizam. Svi u selu su znali za tu njegovu slabost. Zbog čestih opijanja žena ga je “ostavila” dodelivši mu jednu, već pomenutu sobu, dok je ona bila u drugoj prostoriji u zajedničkoj kući.

Ipak, svi u selu su bez prekora gledali na njegov porok. Kad bi nekome došao u kući svi bi ga, bez osude, čašćavali čašicom rakije ili nekog drugog pića. Dešavalo se da ga pijanog nađu u nesvesti u nekom jarku. I pored toga, bili su zatečeni vešću o njegovoj smrti. On je bio čovek koji se nikad nije žalio na neke zdravstvene probleme. Posebno je bila iznenađena njegova komšinica Stana koja mi se pre par dana poverila, u želji da pokuša sebi da objasni ono što se desilo.

Dan pred smrt Cvijan je bio na kafi i čašici rakije kod nje. Stana je živela sama, pošto su joj se kćeri udale a muž nedavno umro i bila je neznatno mlađa od svog komšije Cvijana. Bilo je to uobičajeno jutro, kao i brojna pre njega i ništa nije ukazivalo da nešto nepredviđeno može da se desi.

Kako mi je poverila, tog jutra je Cvijan bio zamišljen i ispričao joj je san koji je usnio prethodne noći. Usnio je svoju sestru koja je u dvanaestoj godini u brdovitoj i nezahvalnoj Bosni četrdeset sedme godine, poratne dvadesetog veka, umrla od gladi. Sanjao je kako mu prilazi u beloj haljinici i rumenih obraza mu govori da jedva čeka da ga vidi i da odavno nije gladna. Kada je pričao o sestri zaplakao je i brzo napustio njen dom. Sutradan ujutru se nije pojavio. Nije to bilo neobično, jer kod Stane nekad danima nije dolazio. Tog sledećeg dana, dana Cvijanove smrti, Stana je, oko šest sati uveče, čula lupanje na zastakljena vrata na verandi svoje kuće. Nije nikoga očekivala. Pošla je prema vratima i kroz staklo ugledala svog komšiju Cvijana kako nasmešen stoji sa druge strane vrata. On je obično kod nje dolazio u prepodnevnim satima, pa se pomalo iznenadila. Bio je obučen u tamnoplavo odelo, ispod koje se nazirala bela košulja i neboplava kravata. Otvorila je vrata verande i upitala svog komšiju da li mu nešto treba. Oćutao je, a ona ga je pozvala u kuću. Odrečno je odmahnuo glavom i rekao: “Želeo sam samo da se pozdravim”. Posle ovih reči udaljio se i otišao prema svojoj kući.

Kako Stana tog zimskog dana nije izlazila na ulicu, sat vremena kasnije jedna komšinica joj je javila telefonom da je Cvijan umro. Kad je došla u njegovu kuću da izjavi saučešće, Cvijanova žena joj je rekla da je pokojnik tog jutra prvi put obukao odelo i stavio kravatu. Tako odeven je svojoj ženi rekao da ide kod Stane. Vratio se oko jedan popodne, ne govoreći gde je bio i otišao u svoju sobu. Na te reči Stana je rekla da je bio kod nje, ali tek oko šest posle podne, sat vremena pre nego što je čula za njegovu smrt. Cvijanova supruga ju je zaprepašćeno pogledala i rekla da su ga najmlađi sin i ona pronašli mrtvog u njegovoj sobici oko tri popodne i da je nemoguće da je bio za mraka kod nje. Stana se prekrstila i pomislila da nešto nije u redu, ali nije sebi mogla da objasni šta se stvarno desilo.

Pre nekoliko dana je osetila potrebu da se nekome poveri i izabrala je mene. Nije sebi mogla nikako da objasni Cvijanovu posetu koja se odigrala tri sata po njegovoj smrti. Kako je seoska doktorka konstatovala, umro je od srca u snu. Pošto je prošlo izvesno vreme od Cvijanove smrti Stana mi je tužno rekla da ju je on „izneverio“, pa sad nema ko da joj dođe bar jednom nedeljno na čašicu rakije i šoljicu kafe. Nadam se da je Cvijan sad na nekom lepšem mestu sa svojom sestrom, mestu gde nema gladi, ali ni razloga zbog kojih je potrebna čašica rakije da se umiri bilo koji oblik tuge.

Slavica Mršić-Petrović