Verovanje da životinje imaju šesto čulo kojim mogu da predosete opasnost je već klasika. Ta teorija će sasvim sigurno biti i naučno prihvaćena, posebno posle onoga što se dogodilo tokom katastrofe izazavane cunamijem 2004: divlje životinje su uspele da pobegnu smrtonosnom talasu, čime su samo dodale još jedno plus priči da poseduju osećaj za opasnost. Vlasti Šri Lanke su objavile da je džinovski talas ubio 24.000 ljudi duž obala Indisjkog okeana, ali da nije pronađena ni jedna mrtva divlja životinja.

„Nema mrtvih slonova, čak ni mrtvih zečeva. Mislim da životinje mogu da predosete opasnost. One imaju šesto čulo. Znaju kada se stvari događaju“, izjavio je H.D.Ratnajake, zamenik šrilankanskog Odseka za divljinu.

Nedavno je otkriveno da su isti geni koji ajkulama daju šesto čulo i omogućavaju im da detektuju električne signale, odgovorni za razvoj karakteristika glave i lica ljudi.

„Otkriće podržava ideju da su rana morska stvorenja koja su na kraju evoluirala u ljude mogla da detetktuju elektricitet pre nego što su izašla na kopno“, navodi se u studiji univerziteta Luizijane. Ajkule u glavi imaju mrežu specijalnih ćelija – elektroreceptora, koje mogu da detektuju elektricitet. Koriste ih za lov i navigaciju. Ovo čulo je toliko razvijeno, da ajkula može lako da pronađe ribu ukopanu u pesak morskog dna zahvaljujući slabim električnim signalima koje emituju mišići ribe koji se grče i trzaju.

Erik Straud i Majkl Herman od 2001. pokušavaju da naprave hemijsko sredstvo koje odbija ajkule. Herman priča du su se on i Straud pre tri godine igrali magnetima pored svog bazena sa ajkulama u Ouk Ridžu, Nju Džersi. A onda je on slučajno ispustio jedan od tih magneta u bazen. Ajkule su se istog trenutka bacile na suprotni zid bazena. Tokom eksperimenta u Istraživačkom centru za ajkule na Biminiju, na Bahamima, Straud i Herman su otkrili da ajkule dramatično izbegavaju magnete napravljene od neodimijuma, gvožđa i bora.

„Magneti su uspeli čak da probude ajkule iz tonične nepokretnosti, stanja nalik komi koje se kod njih javlja kada ih okrenete leđima na dole“, kaže Herman.

Biolog Rupert Šeldrejk, autor knjige „Psi koji znaju kada se njihov vlasnik vraća kući“, veruje da životinje poseduju perceptivne sposobnosti telepatije i predosećaja. Veterinar i pisac, dr Alan Šoen, piše u knjizi „Srodne duše“ da su ljudi i životinje intimno povezani. Ljubimci prema kojima osećamo posebnu bliskost, sposobni su da shvate naše potrebe, da čitaju naša raspoloženja, pa čak i da komuniciraju sa nama na nivou koji prevazilazi reči i govor tela.

Lekar i pisac dr Lari Dozi, kaže da postoji veza među svim vrstama koja nije ograničena lokalizmom ili rejonom. On o tome govori kao o „nelokalnom umu“. Svesnost nije ograničena samo mozgom ili telom, ili vremenom i mestom. Tako ljudi i životinje mogu da utiču jedni na druge, čak i kada su međusobno udaljeni kilometrima. Jesu li životinje ljubimci povezani sa svojim vlasnicima čak i kada su razdvojeni i kad ne mogu da koriste čulo njuha i sluha? Svesnost o smrti sasvim sigurno nije ograničena samo na ljudsku vrstu. Ogromnu pažnju privukao je mačak po imenu Oskar, koji živi u stračkom domu i poseduje neverovatnu sposobnost da oseti kada će neko od stanovnika doma umreti. Kada se osobi približi smrtni čas, Oskar se uvek pojavi i skoči na krevet.

Osoblje staračkog doma je shvatilo o čemu se radi i poštujući Oskarove instikte, odmah obaveštava rodbinu pacijenta čiji je krevet Oskar odabrao. Ali lekari ne mogu da objasne ovakvo mačorovo ponašanje. Oskar apsolutno ne mari za pacijente koju su bolesni ili u lošem stanju i koji pred sobom imaju još par nedelja ili dana života. On posećuje samo one koji će umreti u roku od par sati.

Da li ste ikada primetili kako se sve životinje iz krda na ispaši uvek istovremeno okreću licem u istom pravcu? Snimci kamera sa portala Google-Earth su potvrdili da stoka ima tendenciju ravnanja tela u pravcu sever-jug. Divlji jelen takođe ispoljava isto ponašanje – fenomen koji među pastirima, vlasnicima stada i lovcima prolazi potpuno nezapaženo već hiljadama godina. Naučnici smatraju da bi na ovakvo ponašanje životinja mogla da utiču magnetna polja Zemlje. Sama Zemlja bi se mogla posmatrati kao ogromni magnet, sa magnetnim severom i jugom smeštenim u blizini geografskih polova. Poznato je da se mnoge vrste – uključujući ptice i losose – pre orijentišu na osnovu zemaljskih magnetskih polja nego na osnovu svojih prirodnih instikata. Neka istraživanja su pokazala da pojedine vrste sisara (među njima i slepi miševi) takođe korise za orijentaciju ovaj „magnetni kompas“.

Tim doktorke Sabine Begal sa univerziteta Duizburg-Esen u Nemačkoj, pratio je pomoću Google imidžing sistema 8.510 primeraka stoke dok pase ili se odmara na nekom od 308 pašnjaka širom planete.

„Ponekad su bili potrebni sati da bismo pronašli sliku dobre rezolucije“, kaže dr Begal. Naučnici nisu mogli da razaznaju šta je prednji a šta zadnji deo govečeta, ali su sa sigurnošću mogli da kažu da sve životinje teže da se licem okrenu ili ka severu ili ka jugu. Za njih je potpuno neverovatno i zapanjujuće što niko nije primetio ovaj sveprisutni fenomen – ni rančeri, ni pastiri, ni lovci. „Nikada nisam primetio da se moje krave okreću u istom pravcu“, kaže Vili Miler, stočar iz Škotske.

Još jedan nemački tim istraživača je došao do jednako iznenađujućeg otkrića da svrake prepoznaju svoj lik u ogledalu. Sve do sada, ova karakteristčno „ljudska“ sposobnost je primećena samo kod majmuna, iako nemački tim ističe da je veoma sugestivna kod delfina i slonova. Oni smatraju da „otkriće ove sposobnosti kod svraka ukazuje da su suštinske komponente ljudskog samoprepoznavanja evoluirale nezavisno kod različitih klasa kičmenjaka sa odvojenim evolutivnim istorijatom“.

Otkriće magnetskog šestog čula kod jelenova i krava ima široke implikacije. Imaju ga mnogi životni oblici, od ptica do bakterija. Koriste ga prvenstveno za navigaciju, ali je iznenađujuće što ga poseduju krave i jelenovi kojima takvo navigaciono pomoćno sredstvo u suštini i nije potrebno. Istraživači smatraju da ova otkrića predstavljaju pravi izazov neurolozima i biofizičarima, koji će sada morati da objasne kako to magnetsko šesto čulo funkcioniše.

Šesto čulo kod ljudi je do sada bilo predmet podsmeha, ali i individualna sposobnost koja se javljala u svim civilizacijskim epohama. Ali sada je šesto čulo konačno otkriveno, obelodanjeno i čak cenjeno od strane nekih savremenih naučnika – bez preteranog anatemisanja – kao naše prirodno „čulo ravnoteže“. Kako je i „Njujork Tajms“ objavio, od suštinske važnosti za ovaploćenje osećaja sebe je vestibularni sistem, upareni skup majušnih čulnih organa ušuškanih duboko u slepoočnu kost sa svake strane glave, baš pored tzv. puža unutrašnjeg uha. Vestibularni sistem nije smatran preterano važnim koliko je to bio skup od pet elitističkih čula: vid, sluh, dodir, ukus i miris.

Ti organi su stvoreni da detektuju pokrete uvrtanja glave tako, što osećaju razliku između ugaonog impulsa membrana koje su prikačene za kost i onih koje se odnose na slobodni protok tečnosti, koje se podižu i padaju nalik pahuljicama u snežnoj kugli, detektujući na taj način efekte gravitacije i linearnih pokreta glave ukoliko, na primer, hodate napred ili uz stepenice. Uprkos donedavnom zanemarivanju, vestibularni sistem je odskora stekao obožavaoce među neurolozima, koji se dive njegovoj sofisticiranosti i osetljivosti i posebno načinu na koji nam sistem govori gde smo i šta radimo. To ne samo da je presudno za našu perceptivnu stabilnost, već je takođe neophodno za stvaranje nervne predstave okoline kako bi se precizno odredilo naše ponašanje u odnosu na nju. Gubitak ove funkcije dovodi do raspada koherentnosti i potpune konfuzije na nivou ličnosti. Istraživanja se nastavljaju…