Strahovi su deo naših života. Kao nevidljivi posetioci, a ponekad i domaćini, postoje u nama i najčešće nam otežavaju normalno funkcionisanje. Mnogi ljudi nam deluju neustrašivo kada se poredimo sa njima, ali i oni najhrabriji se nečega boje. Strahovi koji se najčešće ispoljavaju su strah od bolesti i strah od smrti. Ti strahovi se pojavljuju kod najvećeg broja ljudi. Postoje i strahovi od otvorenog, zatvorenog prostora, visine, dubine i oni koje nazivamo iracionalnim, kada ne postoji realna opasnost od toga čega se bojimo. Za jedan takav sam nedavno saznala da postoji – a to je strah od leptira!

Jedan moj poznanik mi je ispričao pomalo neverovatnu priču. On i njegov zet su jednom prilikom šetali parkom. U jednom trenutku zet je počeo da ubrzava korak, da teško diše, da crveni. Mom poznaniku ništa nije bilo jasno do trenutka kada je pored njihovih glava proleteo crveni, omanji leptir. Zet je u tom trenu u slogovima izgovorio: „Vidi kako je ružan. ’Ajde, požuri…“. Kada su odmakli od tog malog krilatog stvorenja uznemireni čovek se smirio i samo rekao: „Pa šta? Bojim se leptira. To je nešto kao strašno?!“ Ovaj iracionalni strah je samo jedan od brojnih za koje nismo verovatno ni čuli, pa ako kažem da postoji i strah od određenog meseca u godini neće nam biti teško da to prihvatimo. Priča koja sledi je baš priča o jednom takvom strahu, strahu od meseca juna.

Maja je godinama sebe izolovala od sveta. Živela je u velikom, bučnom gradu sa roditeljima, godinama otuđena svojim izborom. Pre nekoliko godina otac joj je umro i ostala je sama sa majkom. Razlog za njen izbor da se izoluje mogao bi da nas iznenadi. Za sada je za ovu priču dovoljno dati neke naznake onoga što je prethodilo njenom otuđenju od sveta.

U svojim dvadesetim godinama, dve decenije pre nastanka ove priče, za vreme studija defektologije, na trećoj godini Maja je trebalo da se uda. Mladić, koga je bespogovorno volela, ipak je odlučio da ne provede život sa njom. Povukla se u sebe i rešila da ne studira, ali i da ne živi. Prekinula je svaki kontakt sa spoljašnjim svetom. U početku su njeni prijatelji pokušavali da dođu do nje, da je ohrabre, da je vrate u život. Niko od njih u tome nije uspeo i sa godinama više nije imala nijednog prijatelja, nijednog poznanika, sem dvoje ljudi koji su ostali da žive sa njom, njenim roditeljima.

To dvoje jednostavnih, dobrih ljudi bili su u početku zatečeni. Nisu znali kako da pobede „demone“ koji su njihovu jedinicu držali danima u krevetu, bez volje da zakorači nazad u život. Vreme je prolazilo i ona je sve ređe izlazila iz stana. U dugom dobrovoljnom odsustvu od sveta pojavili su se razni strahovi. Strah od ljudi je bio najjači. Kada bi neko došao u njihov stan, bilo da je to bio majstor koji popravlja veš-mašinu ili neki dalji rođak, ona bi se povukla i osamila u svojoj sobi i ne bi izlazila dok taj neko ne bi izašao iz stana. Povremeno bi prošetala, većinom uveče sa majkom i tada se krijući od sveta.

Prolazile su godine, komšije su je sve ređe viđale. Tako su prošle i dve decenije, otac je napustio ovaj svet, majka je bila sve starija. Maja je i dalje bila dobrovoljni zatočenik. Kad joj je otac preminuo nije promenila svoj način života. Uglavnom bi dane provodila sa majkom, uz televiziju povremeno i najčešće u osami.

Maja je imala i jedan nespecifični strah, strah od meseca i to meseca juna. Svaki drugi mesec nije bio toliko strašan za nju, izlazila bi povremeno sa majkom, koja je sada bila u penziji, u noćne šetnje, ali mesec koji je mnogima najdraži jer nosi sa sobom svetlo, leto, njoj je bio najteži. Tog meseca nije izlazila nigde. Uskoro ćete saznati zašto…

Jedna komšinica, koja je odlazila povremeno u njihov stan, svedočila je da je Maju retko viđala kad bi otišla kod njene majke na kafu. Pre dve godine u junu, pomenuta komšinica je, ne znajući za Majin strah, došla kod njih u stan i predložila Maji i njenoj majci da prošetaju po toplom, lepom vremenu. Majina reakcija ju je zatekla. Nije očekivala ono što je usledilo. Maja je skočila sa stolice u kuhinji i počela da maše rukama i viče da niko ne sme da pominje šetnju dok je jun. Majka je pokušala da je smiri, ali nije uspevala. Kada se Maja, koja je bila prešla četrdesetu godinu, posle nekog vremena smirila, njena majka ju je zamolila da objasni zaprepašćenoj ženi, komšinici, zašto ne voli jun. Poslušno, sada tihim glasom Maja je ispričala sledeće:

„Ne volim jun. Plašim se njegove svetlosti. Ima još svetlih meseci, ali jun je najopasniji. Upregne te u svoje svetlo i mami osmehe, a ja ne mogu da se smejem. Vidi, on me je zaprosio u junu. Bilo je to pre više od dvadeset godina. Dan pre njegovog rođendana. Bio je prelep dan, tada mi je to bio lep dan, bili smo u parku i izvadio je kutiju iz džepa pantalona. Zasijao je mali, zlatni prsten sa belim cirkonom… Vrisnula sam – da! Nasmešio se i odšetali smo u prelepi dan. U tom trenutku je bio lep. Sada ga se plašim.

I bio je jun kada je rekao da ne želi da se oženi sa mnom. Tražio je da vratim prsten. Sagnula sam glavu i prsten je u tom trenutku, kako sam ga skidala, počeo na prstu da me peče, učinilo mi se da mi koža gori, osetila sam i miris spržene kože. Jedva sam ga skinula, a kad sam ga skinula bacila sam ga na zemlju i otrčala ne znam ni sama gde. Ostali su ožiljci na duši… I bio je to taj isti jun, sunčan, ružan, onaj koji meni ne treba od kada se on oženio. Ne volim jun! Plašim se šta loše može da mi se desi u junu. Malo li mi je tuge koji taj mesec nosi! Sva radost koja je bila u njemu postala je tuga. Zato ga izbegavam kako znam i umem… Ne želim da postoji! I da, stvarno ga se bojim. Čim dođe kraj maja mene uhvati panika, teško mi je da bilo šta gledam a kamoli radim, ne želim da postojim… “

Kad je to ispričala otišla je u svoju sobu. Komšinica je bila zbunjena. Majina majka je tiho rekla: „Eto, već godinama ne znam šta da radim. Neće ni mobilni telefon, ni kompjuter… Neće… Tako bi mogla nekoga da nađe. Jun je najgori. Tog momka, posle tog vraćanja venčanog prstena, više nikada nije videla. Čuli smo da se vrlo brzo posle raskida sa Majom oženio, a kasnije dobio i decu. A naša Maja čim dođe jun zatvori se u sobu, navuče zavese i tuguje do prvog dana jula… Bez knjiga, bez televizije, u nekom svom svetu u koji nikog ne pušta. Ni drugih meseci nije bolje, ali jun je najgori. Danas je začudo izašla da sedi sa nama u kuhinji kada je čula da si došla“…

Čemu bi služile komšinice kada ne bi rešavale probleme komšiluka? Znala je komšinica da ništa nije slučajno. Poznavala je jednog momka koji je prešao četrdesetu i nije joj dugo trebalo da mu da Majin broj fiksnog telefona. Uskoro je momak posetio Maju i sada se druže. Komšinica čak tvrdi da ih je videla zajedno prošlog juna kako šetaju u parkiću pred zgradom.

Možda je najjednostavniji način da se pobedi strah podeliti ga sa nekim u koga imamo poverenja. Strahovi, koji nam deluju neobično i čudno, uvek u sebi nose neku tešku tugu kojoj je potrebno da se negde iskaže. Potrebno nam je da svoje „demone“ nekome pokažemo da bismo i sebi dali mogućnost da ih isteramo iz svojih duša. Nije tu potreban egzorcista, već samo ljudsko razumevanje i pažnja.

Slavica Mršić-Petrović