Ima već podosta godina od kako se gazda Vraniću zametnuo svaki trag. Čovek kao da je u samu zemlju propao, kao da ga je prekrio onaj isti korov koji danas prekriva njegovo ukleto imanje. I uvek nekako s jeseni krenu priče o neobičnom slučaju našeg zemljaka, grozničava kazivanja zadružnih pijanaca, ali i majki koje su u olujnim noćima sablažnjavale svoju neposlušnu decu: „Ako ne budeš dobar, odvešće te gazda Vranićevo strašilo“…

Tih godina beše prava najezda krilatih štetočina – baš kao nikada pre. Svi pamtimo onaj trenutak kada je, iz memljive tmine svog ambara, gazda Vranić izneo prašnjavog poluslamenog-polukrpenog lutka, odevenog u vojnički šinjel njegovog oca i sa gospodskim šeširom njegovog dede na glavi, načinjenoj od tikve koju su krasile izrezbarene oči, nos i usta. Niko nije znao otkud on tu i čijih je ruku delo.

Bilo kako bilo, dugo je taj naizgled živi stvor samovao na suncu, kiši, vetru i snegu, kao jedina pretnja letećoj pošasti. Odrpanac od truležne slame i krpa, bez razuma i osećanja, stajao je razapet, uzdignut iznad najviših metlica zlatnog kukuruza i pošteno zastrašivao i pritom terao u beg skupine gladnih vrana i gavranova. Pa, i poneku skupinu radoznale dečurlije.

Služio je, kad zatreba, i kao međa koja razdvaja dva velika poseda dve najimućnije familije u selu. Jedna beše Vranićeva, a druga familija njegovog prvog suseda – Gavranića. Još im dedovi bejahu u zavadi; zavist i pohlepa prenosili su se sa kolena na koleno, trujući potomcima umove. I sve to zbog pišljivog parčeta plodnog černozema na kojem je u prošlosti uvek neko od njih uzgajao kukuruz. Sve u zavisnosti ko je od čijih rođaka ili prijatelja bio u sreskoj vlasti.

„Proklet da si, komšija, i svi tvoji zajedno s tobom!“, orilo se često iz oba dvorišta.

Psovke, kletve i razne pretnje pucale su poput prangija na sve četiri strane sveta, vreme su traćili po sudnicama i kod vračara, bacajući preko plota mađije i crknute kokoške, ogovarali jedni druge kada god su mogli i gde god su stigli – na slavama, svadbama i sahranama. Samo je taj vešto skrojeni lutak, to čudnovato strašilo mirno stajalo i ćutke posmatralo još čudnovatiji svet oko sebe. Ličio nam je na istinsko biće od krvi i mesa koje će svakog časa sići sa postolja načinjenog od unakrsno svezanih drvenih kočeva i zauvek otići, ne otkrivši nam strogo čuvanu tajnu: ko je, zapravo, ubio starog Gavranića.

Njegovo beživotno telo, usmrćeno sekirom, ležalo je u krvi i blatu, u gazda Vranićevom kukuruzištu, upravo pod visokom senkom tajanstvenog strašila. Gazda Vranić je, dabome, imao neoboriv alibi. Čitavo selo zna da je prethodnu noć do zore proveo opijajući se do besvesti na svadbenom veselju svog sinovca, malog Nebojše.

„Nisam mu ja presudio, ali bih voleo da jesam“, govorio je, iako nije ni bilo potrebe da bilo šta kaže sebi u odbranu. Sumnjalo se i tračarilo uglas da su njegovog mrskog komšiju ubili zelenaši, kojima je dugovao čitavo bogatstvo. Ili možda ljubomorni muž njegove ljubavnice, koja je već imala jednog ljubomornog ljubavnika. Pio je sve više i tonuo u ponor sopstvene propasti; žena ga je ubrzo napustila, sa sobom odvevši troje dece. Usamljen i napušten od svih, lutao je drumovima, obijao pragove kafana, molio se za spas svoje grešne duše pred ikonom svetog Mrate. Uzalud. Njegova sudbina beše zapečaćena, a duša jeftino prodata. Mesečario je i bio noćobdija; nekako bi možda i mogao da zaspi da ga u snu nije nepozvan posećivao upokojeni sused, stari Gavranić. Nošen na leđima strašila, lebdeli su zajedno pustim nepreglednim poljem, kroz gustu maglu i mrazom prekrivenu bestragiju, dok su oblaci zlokobnih ptica preteći kružili nisko iznad tla. Strašilo je sada, umesto bezobličnog lica ne baš običnog slamenog i krpenog lutka, imalo lik krvnika koji je oduzeo život starom Gavraniću i koga je gazda Vranić i te kako dobro poznavao.

„Nisi imao petlje da sam okrvaviš svoje ruke, moj komšija“, govorio mu je, samo u snu živi mrtvac, onaj čiju je svojinu na silu prisvojio. „Čak se i tvoje razapeto čudo okrenulo protiv tebe!“ Strašilo bi se za to vreme, uz gromoglasno cerekanje ili graktanje slično gavranovom, spremalo da ga naprečac zgrabi i sa sobom povede u ništavilo. Nameru te đavolje tvorevine pripomoglo bi mnoštvo ledenih, teških i sluzavih ruku koje su gazda Vranića vukle u vrtlog bezdane jame, u dubine živog blata. Zatim bi teškom mukom, kao davljenik izronio iz te kao katran crne, bezoblične mase, pravo u čas da ugleda zračak svetlosti ovog sveta i novog jutra.

„Ostavite me na miru, ostavite me na miru…“, buncao je Vranić obliven znojem, vapeći za vazduhom, nakratko oslobođen lanaca neizrecive more. Jednog jutra je tako, nakon još jedne besane noći, ležao nepomičan i prestravljen u svom krevetu, sed kao lanjski sneg. Nakon svega, bio je razapet između ovog i onog sveta – baš poput nemuštog čuvara njegovog kukuruzišta.

Sve to, od reči do reči, ispričao nam je lično naš znanac, gazda Vranić. A potom nam je, kako je sam rekao, sve priznao. Ko je i kako, na njegov nagovor i bogato plaćen njegovim dukatima, ubio starog Gavranića. I sve to zbog pišljivog parčeta plodnog černozema. Opisao nam je do najsitnijih detalja nečoveka čiji je lik nosilo strašilo u najstrašnijim snovima. Njegove reči shvatili smo doslovce kao ispovest čoveka već napola ludog i omamljenog zlom, čije je ime Rakija i Vino. Jer, nečovek koga je Vranić tako lepo opisao nije niko drugi do njegov daleki rođak, koji već odavno počiva na seoskom groblju…

Više ga nismo videli, niti išta čuli o njemu. Veliko imanje više nije imalo svog gazdu, ni svog vernog čuvara. Ipak, ponekad se u gluvo doba noći mogu spaziti, uz urlik košave i huk crnih ptica, obrisi nečijih lelujavih senki. Oni praznoverni i dokoni kažu da to gazda Vranić i njegov sluga tumaraju opustelim kukuruzištem.

Ivan Ristić

U rubrici “Šta nam se događa” objavljujemo istinite priče, lična iskustva autora ili zapise o događajima koje su autori čuli od kredibilnih svedoka. Rubrika je otvorena za sve čitaoce, a vaše priče nam možete slati putem emaila: redakcija@trece-oko.rs