Ajnštajn je rekao: „Mašta je važnija od znanja. Znanje je ograničeno na sve što znamo i razumemo, dok mašta može da obuhvati čitav svet i sve što će ikada postojati da se sazna i razume“.
Moć i širina ljudske imaginacije su od presudne važnosti za naše vreme. Zapravo, mogu se pokazati kao naše spasenje.
Kao vrsta, mi postojimo oko 200.000 godina, što nije značajno niti dugo s obzirom na činjenicu da je Tiranosaurus reks lutao ovom planetom 2,5 miliona godina. Ipak je i tokom tog kratkog vremena ljudska mašta podstakla duboko mada još uvek ograničeno razumevanje zakona fizike i našeg mesta u univerzumu.
Fundamentalni koncept 21. veka, pitanje života van naše planete, uvežbalo je ljudsku imaginaciju i ponekad podsticalo iracionalne strahove još od vremena antičke Grčke.
Iracionalni strahovi su delimično uzrokovali i užasnu smrt Đordana Bruna 17. februara 1600. Iz ćelije inkvizitorskog zatvora u Kastelu Sent Anđelu u Vatikanu odveden je preko Tibra i duž Kampo dei Fjori i spaljen na lomači zajedno sa svojim verovanjem da postoji beskrajno mnogo naseljenih svetova.
Danas, 400 godina kasnije, dva jednako ekskluzivna pogleda na naš kosmos su u konfliktu, pogleda koja spajaju naučnu fantastiku kao i popularnu kulturu i naučnu raspravu. Prvi je fizički pogled na svet, po kome se kosmička evolucija završava sa planetama, zvezdama i galaksijama. Drugi pogled na svet je biološki i njegovu suštinu čini verovanje da su pojava života i inteligencije predprogramirani u zakone i konstante fizike, što funkcioniše slično kosmičkoj DNK. Naravno, uticaji oba ova pristupa na nauku, društvo i ljudsku sudbinu su veoma različiti.
Pristup biološkom univerzumu je savršeno opisao poznati fizičar Frimen Dajson. „Što više istražujem univerzum i proučavam detalje njegove arhitekture, pronalazim sve više dokaza da je na nekom nivou univerzum morao znati da mi dolazimo“, zapisao je Dajson. To je vizija sveta isto toliko duboka po svojim implikacijama, koliko i ona koju su imali Kopernik i Darvin.
Konačno, tu je i novi pogled na svet fizičara sa Kembridža ser Martina Risa, Lee Smolina i Ričarda Gota sa Prinstona, koji smatraju da osim planeta, zvezda i galaksija postoji i multiverzum – više od jednog univerzuma gde se „univerzum“ definiše kao sve što smo videli ili što možemo videti.
Činjenica da je univerzum izgleda lepo podešen za život, uslovila je pojavu ne baš preterano srećno nazvanog antropoidnog principa – što je pogrešno ime jer se odnosi postojanje svih oblika života u univerzumu a ne samo ljudi, pa se zato ne može biti antropoidni.
Različiti stavovi pune novine bombastičnim pričama o žestokim borbama za smanjenje troškova svemirskih istraživanja; esejima o neophodnosti kolonizacije svemira; o teraformiranu planeta; galaktičkoj neminovnosti eventualnog udara asteroida i novim fokusima u traganju za životnim oblicama koji nisu bazirani na ugljeniku. Slične se priče mogu videti i u mejnstrim medijima kakvi su „Njujork Tajms“ i TV kanal „Histori“, koji zdušno objavljuju mišljenja za, protiv i sve ono između.
Mnoge među najuzbudljivijim temama savremene nauke su se prvi put pojavile kao produkti briljantne naučne fantatsike: H.Dž. Vels je „Vremeplov“ napisao 1895, deset godina pre nego što je Ajnštajn zamislio univerzum kao zakrivljeni prostor-vreme posebne relativnosti. U to vreme je i sa Njutnovom teorijom, putovanje kroz vreme zvučalo nemoguće. Ali sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti koja usporava časovnik i kasnije, sa opštom teorijom relativiteta, prostor i vreme postaju savitljivi.
Sličan je bio i rezultat uticaja knjige Karla Sagana „Kontakt“ i kasnijeg istoimenog filmskog blokbastera. „Kontakt“ se bavi crvotočinama. Sagan je zamolio Kipa Torna sa „Kal Teka“ da ispita ima li njegova ideja o crvotočinama ikakvog smisla sa aspekta fizike. Torn je prekopao fiziku i pronašao okolnosti i rešenja po kojima bi vremeplov zaista mogao da poseti prošlost.
Artur Klark u „Odiseji 2001“ iz 1968. godine, populariše naprednu, mašinsku inteligenciju. Poljski pisac naučne fantastike Stanislav Lem nam predstavlja još jednu viziju: u „Solarisu“ iz 1961. i „Glasu njegovog gospodara“ iz 1968. on razrađuje ideju da ljudi nisu u stanju da shvate a još manje da komuniciraju, što opet baca posebnu težinu na naše traganje za životnim oblicima koji nemaju ugljeničnu osnovu.
Možda bi se tačnija vizija naše budućnosti mogla pronaći u naučnoj fantastici Alistera Rejnoldsa, mladog i nedavno penzionisanog naučnika Evropske svemirske Agencije. Nekolicina kritičara veruje da je on na putu da postane sledeći Artur Klark. U svojoj trilogiji „vizije budućnosti kojom dominira veštačka inteligencija što podrhtava pred vrhunskom hladnoćom mraka među zvezdama“ , postavlja se sledeće pitanje: ako tamo negde postoji inteligentni život, kako to da ga nikada nismo sreli?
Biološki ili fizički pristup? Ako je prošlost preludijum, hajde da se onda kladimo da je to biološki univerzum, sa svim dubokim implikacijama na budućnost ljudske rase.
Radomir K. Stokić