Ruski fizičar objašnjava zašto su mnogi u pograničnom području osetili strah desetak sati pre nemačkog napada na SSSR 1941. i kako su mačke predosećale svaki napad Luftvafe na London.

Često službeno putujući oblastima zapadne Ukrajine i Belorusije, pa i Letonije i Litvanije, više puta sam čuo da su mnogi stanovnici pograničnih oblasti uz Poljsku, otprilike 10–12 sati pre početka Drugog svetskog rata, postali svesni opasnosti koja se približava. Proučavanje svedočanstava i uspomena pokazalo je da su ova predosećanja velike nesreće uglavnom ovladavala osetljivim, emotivnim ljudima različitog uzrasta. To su bili pojedinci otvorene duše, obično obdareni nekim talentom, npr. za muziku, slikanje, poeziju… Ali, najjače osećanje približavanja nesreće obuzelo je mnoge vojnike koji su bili na zadatku blizu same granice ili u pojasu širine dva–tri kilometra od nje. Oni su prvi osetili približavanje rata. Ljudi povišene osetljivosti osećali su približavanje nesreće na znatno većem rastojanju, 6–10 km. Njihov osećaj bio je konkretniji i većina ih je otvoreno govorila o početku rata. Kasnije, koristeći originalnu metodiku proračuna i sistematske analize, uspeo sam da ustanovim: na svakom kilometru državne granice bilo je po 5–6 ljudi koji su predosećali približavanje nevolje. Ovo tvrdi specijalista u oblasti telemetrije, magistar V. Vasiljev. Pitam ga: „Ako je linija fronta bila 3.000 km, onda je ovakvih ljudi bilo 15–18 hiljada?“

– Izlazi da je tako – odgovara on – Ali, evo šta je zanimljivo. Nauka je ustanovila da je superosetljivih ljudi (ekstrasensa) malo. – A u našem slučaju – gotovo dvadeset hiljada? – Shvatam šta hoćete da pitate. Naravno da nisu svi bili obdareni nadljudskim sposobnostima predosećanja približavanja nesreće. Među onima koji su predosetili, po mojim podacima, bilo je mnogo prostih ljudi. A to znači da je priprema nemačke vojske za upad na teritoriju SSSR bila praćena pojavom nekih moćnih fizičkih polja, na koja su reagovali ljudi koji su se našli blizu granice.

– U toku višegodišnjih traganja, uspeo sam da pronađem u istoriji Drugog svetskog rata nekoliko sličnih činjenica – nastavlja Vasiljev. – Godine 1940. deset hiljada nemačkih bombardera otpočelo je vazdušnu bitku za Englesku. Po naređenju Adolfa Hitlera, armade bombardera „junkers 87“, „junkers 882“ i „hajnkel 111“ danju i noću su u talasima napadali Britanska ostrva, noseći smrt i rušenje Londonu, Šefildu, Koventriju i drugim engleskim gradovima. Branioci su sa velikom mukom odbijali nalete Luftvafe. Jedini pouzdani način spasavanja od bombi bilo je sklanjanje u mnogobrojna skloništa u londonskim podrumima. Istina, nekad su sirene kasnije i tada su hiljade stanovnika Londona postajale bespomoćne žrtve. Ali, pokazalo se da u Londonu postoji određena kategorija stanovništva koja je znala za približavanje vazdušnog napada otprilike sat do sat i po pre uzbune. I oni su retko kada grešili. – Da li su bili vidoviti?

– Kamo sreće da jesu! Ne, to su bili uglavnom stariji ljudi, ali određene društvene kategorije: udovice vojnika i oficira koji su poginuli za vreme Prvog svetskog rata. Ne našavši novog životnog saputnika, one su provodile vreme u malim sobama i stanovima, deleći usamljenost sa svojim četvoronožnim prijateljima, češće sa mačkama, a ređe sa psima. Mačka, koja je došla u kuću još kao mače, osetljivo reaguje na svaku promenu zdravlja ili raspoloženja domaćina. Očigledno da su početak masovnih bombardovanja i neophodnost čestih silazaka u sklonište mačke shvatile kao signal za zaštitu domaćina. Kućni ljubimci su sat i po pre objavljivanja vazdušne opasnosti počinjali da opominju svoje gazdarice, da ih grebu po nogama, ukazujući celokupnim svojim ponašanjem da je vreme da se uzmu vredne stvari i krene u sklonište. Dva–tri ovakva upozorenja učinila su vlasnike mačaka poslušnim izvršiocima njihove volje. Po pravilu, blagovremeni dolazak u sklonište ne samo da je spasavalo starije ljude od pretnje smrti pod nemačkim bombama, već im je i obezbeđivalo komfor, jer su prvi stizali. Druga objašnjenja ove zanimljive činjenice, sem pozivanje na povezanost mačaka sa nečistom silom, u ono vreme jednostavno nisu mogla da postoje.

– Kakva je naučna osnova tih iznenađujućih pojava? – pitam dalje. – Objašnjenje sam našao na stranicama časopisa „Inženjer“ američke radiokorporacije za 1978. godinu. Tu je bio obavljen veoma interesantan članak o tome kako je stvaran efekat prisurnosti u čuvenom filmu „Zemljotres“ iz 1974. (sa specijalnom aparaturom film je imao jugoslovensku premijeru u beogradskom bioskopu “Odeon” 1975. godine). Po izjavama gledalaca, u trenutku kada su se na ekranu pokazivali kadrovi zgrada koje se ruše, automobilskih estakada i pucanja zemljine površine, obuzimao ih je strah koji se graničio sa užasom. Mnogi posetioci bili su u toj meri potreseni da su skakali sa svojih mesta i jurili ka izlazu. Ali, ovakav efekat opažen je u jednom jedinom bioskopu. U svim drugim salama gledaoci su se ponašali mirno.

– Pa u čemu je bila stvar?

– Američki radio–inženjeri govorili su da su za stvaranje efekta prisustva u epicentru zemljotresa opremili bioskopsku salu tonskom aparaturom koja radi na infraniskoj frekvenciji, koju ljudsko uvo ne čuje, ali zato na nju dobro reaguje celokupno ljudsko telo. Neke frekvencije, na primer od jednog herca, izazivaju u čoveku osećanje radosti, živahnosti, sreće. Baš ta frekvencija u osnovi je ritma vojnih marševa koje interpretiraju duvački orkestri. Osnovni element ove aparature bio je, govoreći jezikom radioamatera, džinovski sabvufer, tj. superniskofrekventni dinamik – bas.

Slična aparatura je korišćena u filmu poznatog američkog reditelja Džordža Lukasa „Zvezdani ratovi“. Ali ima i drugih frekvencija koje izazivaju osećanje straha, neizbežnosti stradanja itd. Ovakve frekvencije zovu se „frekvencijama užasa“. Naučnicima su poznata tačna značenja infraniskih frekvencija, koje izazivaju osećanje straha. Isto tako poznato je da su mačke i psi osetljiviji na njih nego čovek. Pošto se „frekvencije užasa“ pojavljuju neposredno pre jakih prirodnih katastrofa – zemljotresa i vulkanskih erupcija – domaće životinje obično unapred upozoravaju svoje vlasnike o skoroj nesreći. Takvih činjenica zabeleženo je mnoštvo kroz istoriju.

Pokazalo se da je, počev od 18 sati 21. juna 1941. godine, gotovo tri hiljade tenkova Vermahta uključilo svoje četvorotaktne benzinske motore i počelo potajni pokret ka granici, da bi u četiri sata 22. juna iznenadnim udarom probili malobrojnu odbranu Crvene armije. Teški tenkovi Vermahta su preko svojih čeličnih gusenica prenosili u zemlju jake akustičke vibracije, koje su se po hiljadu puta pojačavale duž celog fronta. Među ovim vibracijama bile su i frekvencije koje su izazivale osećaj užasa i straha. Baš njih su prvo osetili graničari u patrolama.

– Što se tiče graničara sada je sve jasno – kažem. – Ali osećanje uznemirenosti i bezrazložnog straha registrovano je čak i u Letoniji, koja je bila daleko od granice. Otkud to? – Delovanje frekvencija užasa na tolikoj udaljenosti objašnjava se time što se ispod peščanog i glinenog tla u ovom delu zemlje nalazi jaka kamena platforma od granitnih i kredastih minerala. Po njoj infraniske frekvencije mogu da se šire na velikim rastojanjima.

– Ali, kako stoje stvari što se tiče bombardovanja Londona 1940. godine?

– Hiljade bombardera Luftvafe, smeštenih na betonskim aerodromima tek okupirane Francuske, zagrevali su svoje motore, proveravan je njihov rad pre poletanja. To su radili gotovo istovremeno. Motori su stvarali moćne akustičke oscilacije, koje su preko podupirača šasija i točkova prodirale u zemlju. Buka avionskih motora i rad propelera delovali su na betonsku podlogu kao na veliku membranu. A ispod Francuske i Engleske, koje su razdeljene uskim moreuzom Lamanšom, leži jaka brana kamenog kredastog minerala, koji je dobar provodnik talasa infraniskih frekvencija. Snaga oscilacija bila je toliko velika da je čak uznemiravala mačke u stanovima starijih ljudi u Londonu. Životinje, kada bi dobile „signal iz Francuske“, blagovremeno su gurale svoje vlasnike u sklonište.

A.Tihonov