Sredozemno more je nestajalo već pet, šest puta a katastrofa biblijskih razmera može se, možda, dogoditi za naših života! Teorije nastale na osnovu geoloških ispitivanja se graniče sa naučnom fantastikom, ali uopšte nisu nemoguće…

Mediteran predstavlja jednu od najvećih misterija sveta. Geolozi su dokazali da se, od svog nastanka do danas, ovo more smanjivalo do tačke kada bi potpuno presušilo i nestalo. Dokazi o ovome pronađeni su u ogromnim depozitima soli skrivenim ispod sadašnjeg morskog dna. Ti gusti i brojni porozni slojevi smešteni u “sendviču” između morskih sedimenata na velikim dubinama, dokazuju da je Mediteran do sada presušivao pet do šest puta. Tada je njegovo dno podsećalo na bezvodnu pustinju, gde su se jedino na visokim planinskim lancima mogla pronaći slana jezerca i rečice koje su se slivale niz okomite stene.

Međutim, sasvim je moguće da ti jalovi uslovi nisu vladali na čitavoj površini isušenog Mediteranskog basena. Zapravo, u oblastima koje su se nalazile u blizini glavnih reka i slatkovodnih jezera, mogli su da se stvore istovetni uslovi koji su garantovali plodnost tla i života. Sasvim je verovatno da su se tu razvijali raznovrsni i mnogobrojni varijeteti flore i faune.

U neposrednoj okolni delte Nila, u plodnim dolinama i duž razgranatih rečnih obala, bujalo je obilje života stvarajući bogati ekosistem koji je opstao hiljadama godina. A opet je svaki oblik života koji je pronašao uporište i procvetao punom snagom, bio osuđen na propast. Tu i tamo, čitav isušeni Mediteranski basen dramatično bi se ispunio morskom vodom, donoseći smrt i potpuno uništenje svekolikog života.

Stručnjaci su ustanovili da se, tokom više miliona godina, ciklus potapanja osušenog i plodnog Mediterana morskom vodom ponovio bar pet do šest, a sasvim je moguće i mnogo više puta. Drugim rečima, ovo je katastrofa koja se neprestano ponavlja.

Šta je onda izazivalo sušenje i ponovno potapanje Mediteranskog basena? Jedno od najčešćih objašnjenja uzroka jeste podizanje i opadanje nivoa svetskih okeana. Mediteran je gotovo u potpunosti kopneni masiv koji se puni vodom jedino kroz Gibraltarski moreuz. Na samom početku Mediteranskog mora, kraj Gibraltara, voda je relativno plitka i formira uzani prag između Afrike i Evrope. Mnogi naučnici veruju da je upravo na tom mestu stajao drevni kopneni most koji je povezivao dva kontinenta. Veruje se i da su se nivoi svetskih okeana u više navrata podizali do tačke kada bi se prelivali preko praga Gibraltarskog moreuza i potapali sve u prečniku od skoro 5.000 kilometara. Kasnije, kada bi visina okeana opala, Mediteran bi veoma efektno bio odsečen kao unutrašnje jezero. Bez dovoljno vode da nadoknadi ono što je izgubio, Mediteran bi bukvalno ispario do poslednje kapi.

Neki teoretičari tvrde da je u različitim periodima istorije Mediteransko more bilo mnogo veće nego danas. Oni smatraju da je podizanje nivoa vode značilo da se i voda iz Atlantskog okeana prelivala u Mediteranski basen preko pustinjskih delova Sahare, ostavljajući iznad vode samo najviše vrhove. Po tim teorijama, pesak koji sada postoji u pustinji bio je dno nekadašnjeg velikog mora.

Ako je teorija o proširenom Mediteranu koji se prostire preko čitave Sahare istinita, onda je možda ovde bio i glavni izvor vode za Mediteran toga vremena. To je voda koja je dolazila ne kroz Gibraltasrki moreuz, već zaobilaznim putevima koji su sada blokirani. Po teoretskom scenariju, konačni slom kopnenog mosta između Evrope i Afrike mogao se dogoditi mnogo kasnije i nesumnjivo predstavlja katastrofu nezamislivih razmera.

Kada se kopneni most srušio, potisnuo je bezbroj triliona tona vode u Mediteranski basen, izazvavši uništavajuće talase visoke preko 2 km. Morska voda je brzo ispunila osušeno dno i zbrisala plodne regione kataklizmičkim zidom vode i talasa u sudaru, čija se rika mogla čuti stotinama kilometara unaokolo. Moguće je da bi silina talasa prekrila kompletan Mediteranski basen i nastavila dalje, potapajući i delove Bliskog istoka sve do Mesopotamije (današnji Irak).

Ali kada se ovo dogodilo? Treba razumeti da su periodi vremena između svake poplave i sušenja Mediteranskog mora koje je sledilo posle toga, bili kolosalni. Bio je to proces koji se događao tokom miliona godina i određivanje sekvenci onako kako su se događale, uopšte nije lak posao. Ipak, jedan period koji sa relativnom sigurnošću možemo odrediti dogodio se tokom samog početka epohe Miocena, pre oko 5 miliona godina.

Bušenjem dubokih sondi u morskom dnu i ispitivanjem prikupljenih uzoraka, naučnici su ustanovili da je, u vreme o kome je reč, Mediteran bio gotovo potpuno suv. Bio je to period kada su globalne temperature bile više od današnjih i kada su planetom dominirale savane i pašnjaci. Bio je to i period koji će se veoma brzo promeniti već sa početkom prvog od više ledenih doba koja će uslediti tokom epohe Pliocena. Zatim će nastati izumiranja života velikih razmera i opadanje nivoa mora, sve dok Mediteran konačno ne bude potpuno odsečen. Značajno je da se u geološkim terminima epoha Pliocena može smestiti u relativno skorašnje vreme i da je odigrala značajnu ulogu u oblikovanju današnjeg sveta.

Glavno pitanje koje zahteva odgovor glasi: da li je iko od naših ranih predaka bio pogođen dugoročnim podizanjem i opadanjem nivoa Sredozemnog mora – tim ponavljajućim cikusom katastrofa koje su obuhvatale veliku oblast? Sasvim je moguće, na primer, da su naši rani preci naseljavali velike delove onoga što je danas morsko dno Mediterana. Značajno je i to što se veruje da je čovek nastao u Africi i da se odatle migracijama širio po planeti. Mogućnost da je neka od tih migratornih grupa naselila delove Mediteranskog basena koje danas prekriva voda, sasvim je izvesna.

Mediteranski potop je možda čak uzrokovao i iznenadni nestanak neandertalca, koji se iz fosilnih nalaza gubi pre oko 40.000 godina. Sigurno je, međutim, da je opseg nesreće tokom koje je voda preplavila Mediteranski basen dostigao veličinu koju je veoma teško zamisliti.

Dokazi o katastrofi nalaze se u ogromnim količinama fosila otkrivenih na brojnim mediteranskim ostrvima – to su dokazi i o masovnom okupljanju živih bića u svetu koji je postajao sve tešnji i u kome su uslovi za život bili sve neizvesniji. Ovi dokazi se ponekad nalaze u tako velikim količinama, da se danas odobrava čak i komercijalna eksploatacija fosila. Posebno je značajno što su kosti otkrivenih fosila poticale od grupa koje su živele isključivo u Africi i nigde više.

Još više dokaza o katastrofi u približno istom ovom periodu pronađeno je u potopljenoj dolini ispod voda Asuana u Egiptu. Dokazi o potapanju i ponovnom punjenju kanjona otkriveni su tokom bušenja za konstrukciju Asuanske brane. Stručnjaci kažu da je na nekim mestima ovaj kanjon dubok preko 300 m i procenjuju da je ispunjen muljem i morskim depozitima pre oko 5,5 miliona godina.

Naučnici su podeljeni oko toga da li je posle kulminacije svakog ciklusa isušivanja Mediterana sledilo iznenadno ulivanje voda Atlanskog okeana, ili je to bio daleko sporiji proces. Prvi scenario podrazumeva naprasnu katastrofu mega razmera i talase visoke preko 1,5 kilometra.

Po drugom scenariju, ponovno punjenje Mediteranskog basena vodom događalo se postepeno stotinama ako ne i hiljadama godina, dok se voda prelivala preko praga koji je odvajao Evropu od Afrike. Međutim, ovakav proces teško da bi doveo do punjenja čitavog Mediterana, jer bi suviše vode bio izgubljeno isparavanjem. Upravo zbog toga se veruje da je svaki put ponovno potapanje Mediterana nailazilo u obliku ogromnog vodenog zida čije su razmere bile zbilja nezamislive. A katastrofalni događaj ovakvih proporcija trenutno bi zbrisao svaki trag života.

Ovako opisana nesreća neizostavno podseća na biblijski Potop – događaj koji je zabeležen u predanjima i tradicijama svih kultura sveta. Tu su i očigledne sličnosti sa Platonovim opisom nestanka Atlantide. Neki čvrsto veruju da Atlantida još uvek postoji, ali kao zeleni raj na dnu Mediteranskog mora. Svet bez tragova, uništen u trenutku kada su vode Atlanskog okeana preplavile Gibraltarski moreuz, slika je koja nas podseća na to koliko je krhka naša civilizacija.