Zvuči kao scenario za naučno-fantastični film, ali postoji projekat koji se zasniva na jedostavnoj ideji: hajde da naučimo jezik delfina i kitova, pa da ih onda upitamo šta znaju o Platonovoj Atlantidi – civilizaciji koju su progutale morske dubine…

Nekolicina parapsiholoških arheologa okupljenih u takozvanu grupu Mebijus, objavili su 1980. godine zaprepašćujuću stvar – da su na dnu aleksandrijskog zaliva otkrili ostatke Kleopatrine letnje palate.

Koristeći se metodom “osetljivosti na daljinu” zasnovanoj na psihičkim moćima koje svi posedujemo a nismo ih svesni, ovi neobičnii arheolozi su prodrili duboko ispod milenijumskih naslaga mulja i otpadaka do samog dna zaliva, čuvenog po izuzetno opasnim, virovitim vodama koje svakodnevno gutaju neoprezne ribare. Tokom vekova, Mediteran je progutao ne samo veličanstvenu palatu, već i prebogat Kleopatrin hram i biblioteku ukrašenu džinovskoim statuama kraljice Egipta i boginje Izide. Preliminarna ronilačka istraživanja su potvrdila da će iskopavanje potrajati godinama. Traju i danas…

Sedamdesetih godina prošlog veka, tim koji su predvodili neuropsiholog Džon Lili je obavo čitav niz testova sa ljudima i delfinima. Koristili su tada moćni kompjuter „Janus“, nadajući se da će im pomoći da ostvare direktnu komunikaciju sa delfinima i kitovima. Američka mornarica i CIA su već prethodnih godina razvili složeni sistem svojevrsne zloupotrebe delfina u svojim tajnim operacijama. Delfini su bili istrenirani da postavljaju eksploziv i prislušne uređaje na podmornice i brodove. Učinjeni su i pokušaji da se razvije softver za prevođenje zvižduka i zvukova koje delfini koriste u međusobnoj komunikaciji na ljudski jezik. Naučnicima tog vremena je bilo poznato da su delfini, kao odgovor na direktnu komandu čoveka, mogli da izvedu 20 različitih akcija. Bilo je više nego očigledno da delfini i kitovi komuniciraju. Takođe, bilo je još očiglednije da će eksperimenti Džona Lilija potrajati decenijama, pre nego što daju sasvim određene rezultate.

Video Atlantidu

Za članove grupe Mebijus rešenje bi bilo daleko jednostavnije – uspostaviti direktan psihički kontakt sa ovim moćnim sisarima, razmišljala je Eris Endis, publicista, stručnjak za tehnologiju interfejsa i žena koja je sredinom sedamdesetihtih godina prošlog veka doživela nekoliko susreta treće vrste.

Istovremeno, pisac i portparol Mebijusa u to vreme Džoel Glikman, razmišljao je da se nakon veličanstvenog otkrića u aleksandrijskom zalivu, grupa posveti mnogo većem izazovu – potrazi za Atlantidom. Planirano je da se u rad uključi medijum Ingo Svon (preminuo 2013), čovek izuzetnih psihičkih moći i detaljno istraži opis Atlantide američkog vidovnjaka Edgara Kejsija.

Eris Endis je dobro poznavala Glikmana, pa mu je kao ideju nabacila eksperimente Džona Lilija sa delfinima. Delfini i kitovi mogu otići tamo gde čovek ne može – duboko, duboko pod more. Mogu istražiti dno i, ako se sa njima uspostavi psihička veza, ispričati štošta. Čvrsto verujući u postojanje vanzemaljaca i svesna brojnih priča očevidaca o letećim tanjirima koji s vremena na vreme izranjaju iz morskih dubina i uzleću visoko u nebo, Endisova je silno želela da sazna ima li na okeanskom dnu zaista tragova NLO baza. Jedino još uvek nije htela da otkrije svoju želju Džoelu Glikmanu. Bilo joj je potrebno vreme da proveri još neke činjenice.

Gligkman joj je obezbedio avionsku kartu za Vašington i rezervisao sobu u hotelu. Eris je sutradan otišla pravo u Kongresnu biblioteku na sastanak sa glavnim kartografom. Planirala je da pokupi sve dostupne podatke koje biblioteka ima o srednjeatlantskom grebenu.

“Rekao mi je da nema šta da mi pokaže, s obzirom da je mornarička obaveštajna služba sve podatke klasifikovala kao vojnu tajnu”, priseća se Eris Endis. “A onda se dogodila najčudnija stvar. U prostoriju je iznenada upao čovek odeven u bolničku pidžamu i tražio da mu se pokaže mapa Atlantide, urlajući: hajde, znam da je imate!”

Čovek u pidžami koga su veoma brzo odvukla dva vojna policajca bio je bivši podmorničar, trenutno hospitalizovan u merilendskoj bolnici za mentalno obolele. Kartograf je obajsnio svojoj posetiteljki da to nije prvi put kako ga isti čovek posećuje. Zapravo, kad god bi pobegao iz bolnice, došao bi pravo u Kongresnu biblioteku i tražio da vidi mapu Atlantide. Mornar je tvrdio da je služio na podmornici koja je udarila u podvodni grad, sa bleštavo osvetljenim prozorima. Prema njegovoj priči, podmornica je imala dve kapsule za spasavanje koje su se mogle lansirati kroz torpedne cevi. Uspeo je da se dokopa jedne kapsule i video lansiranje i druge. Negde je, tvrdi mornar, postojao još jedan preživeli svedok. Podaci o gubitku borbene podmornice, američka mornarica je zataškala. Kartograf je rekao Endisovoj da je moguće zataškati događaj, jer je pitanju vojska…

“Nisam mogla da poverujem u to što sam čula, ali ni da odbacim sve kao izmišljotinu”, kaže Eris Endis.

“Sledeći dan je uneo nova iznenađenja u moje istraživanje. Pronašla sam mornaričke karte sa kojih je nedavno skinuta oznaka “vojna tajna”, a koje su pokazivale migracije kitova tokom svake sezone. U 20 stranica gusto sabijenih podataka, otkrila sam nešto veoma neobično: vojna istraživanja pokazuju da kitovi konstantno izbegavaju ogromu i veoma specifičnu oblast na severu Azorskih ostrva. Nažalost, tačna lokacija je namerno izostavljena iz dokumenata, a kako Kongresna biblioteka ne izdaje topografske podatke civilima, uspela sam da fotokopiram samo četiri strane izveštaja pre nego što je čitaonica zatvorena. Sutradan sam došla ponovo, ali su karte misteriozno nestale iz arhive. Nestali su čak i zapisani podaci da sam ih prethodnog dana dobila na uvid. Imala sam osećaj da me neko pažljivo posmatra.”

Telepatske veze

Eris Endis se prisetila da je grupa Mebijus zaposlila ronioca i pisca Pitera Tomkinsa, čoveka koji je istraživao blokove stena nalik ogromnom zidu kraj Biminija na Bahamskim ostrvima. Pozvala je Glikmana i zatražila da je upozna sa Tomkinsom. Svesna glasina koje su kazivale da je Tomkins radio za CIA, verovala je da ako bilo ko poseduje karte onda je to on. Posle destominutnog telefonskog razgovora, Tomkins ju je pozvao da ga poseti u Majamiju.

Tokom leta od Vašingtona do Majamija, Endisova je mislila samo na pitanje koje je želela da postavi Tomkinsu: poseduju li delfini i kitovi psihičke (medijumske) sposobnosti.

Džon Lili je opisivao određene “koincidencije” koje su ga navele da poveruje da su to ponovljena stanja u okviru mreže vanzemaljskih informacija. Čak je i ideja da delfini i kitovi imaju psihičke (medijumske) moći, Liliju izgledala previše jednostavnom. Svaki put kada bi posetio pacifičku obalu, delfini i kitovi su prilazili delu obale gde je on meditirao. Svaki put kada bi otišao do obližnjeg akvarijuma gde su kitovi ubice izvodili svoju predstavu za turiste, ogromni sisari su u njegovom prisustvu odbijali poslušnost dreserima i predstava bi propala.

Tokom putovanja na britanska Devičanska ostrva, Lili je imao utisak da mu dva delfina prenose neobično važne podatke, a nekoliko minuta kasnije izronio je 80 m dugačak kit i telepatski komunicirao sa njim. Lilijevi prijatelji su redovno sanjali iste snove – delfine nasukane na obalu neposredno pre nego što će se to zaista i dogoditi.

Džon Lili se nije nadao da će ikada biti u stanju da razume kulturu, mudrost i pesmu kitova u njenom vekovima starom zvučnom obliku. Za njega je strašnu tragediju predstavljala činjenica da su kitolovci pobili najstarije i najveće kitove koji bi imali što šta da nauče mlade. To je kao da je istorija čovečanstva zauvek uskaraćena današnjim ljudima jer nema ko da je prenese. Možda je kultura kitova uništena, ali je čvrsto ustrojstvo njihovih migracija tokom kojih uporno izbegavaju jednu te istu oblast dokaz da oni razumeju nešto što je vekovima staro i mimo svake moći ljudskog poimanja.

Tajne i skriveni ciljevi

Stigavši u Pompano Bič u Majamiju, Eris Endis je otkrila da je Piter Tomkins ekscentrični milioner koji je 1972. goodine objavio studiju o Keopsovoj piramidi, a 1973. bestseler pod nazivom „Tajni život biljaka“.

“Posle veoma ukusnog ručka”, priča Endisova, “Tomkins je počeo da se poigrava sa mnom. Umesto da mi pokaže mape za koje je tvrdio da ih ima, pokazao mi je knjige koje su ionako bile dostupne svima. Bilo je vreme za direktni napad i zato sam rekla: pretpostavimo da kitovi još uvek zaobilaze oblast koja je u drevna vremena bila deo kopna. Čovek može izračunati originalnu poziciju te kopnene mase uzimajući u obzir samo lagane pokrete zemljine kore tokom vekova, zar ne? Gunđajući sebi u bradu, Tomkins se izvinio i otišao da telefonira, ostavljajući me za stolom pretrpanim beskorisnim mapama podvodnih platoa, vulkana i kanjona u kojima bi se izgubilo na stotine Atlantida.

Onda se vratio i rekao mi da se Stivenu A. Švarcu – vođi grupe Mebijus, neobično dopada moja ideja i da me je pozvao u Los Anđeles na razgovor.”

Ono što je Eris znala o Švarcu, ispričao joj je Džoel Glikman. Bilo je to veoma, veoma malo, jer je članstvo u Mebijusu bilo uglavnom tajna. U Švarcovoj vili bili su u toku brojni parapsihološki eksperimenti. Švarc je tokom sedamdesetih bio podmornički oficir i sada se nadao da će u okvire grupe Mebijus moći da uključi i Dip Kvest – podvodnu istraživačku platformu opremljenu mini podmornicama, sondama i specijalnim zvonima za dubinsko ronjenje. Prema njegovoj priči, Mebijusovi medijumi su, po želji Boba Balarda – čoveka koji ga je pronašao, locirali tačnu poziciju Titanika.

“Bila sam impresionirana”, nastavlja svoju priču Eris Endis. “Grupa Mebijus je izgleda okupljala vrhunske naučnike, baš kao i predstavnike svih mogućih uvrnutih verovanja. Hipotetički, plan je bio ostvariti u laboratorijskim uslovima telepatsku vezu između čoveka medijuma i delfina koji je za to voljan, a pod budnim okom Džona Lilija i njegovog tima. Ako Liliju i pođe za rukom da poveže koncept prošlosti sa govornim delfinskim jezikom, onda bi bilo moguće stvoriti testove koji bi potvrdili validnost psihičkog kontakta.”

Dogodilo se, međutim, nešto veoma čudno. Džon Lili je kontaktirao čoveka po imenu Majkl Grinvud, koji je učestvovao u eksperimentima američke mornarice sa delfinima. Prema Grinvudovim rečima, Stiven Švarc je takođe bio deo tog vojnog programa. Razočaran, Džon Lili je stavio tačku na svoju saradnju sa grupom Mebijus. Ipak, bio je i dalje opsednut konceptom mogućeg kontakta između vanzemaljaca i kitova.

Obustavljanje projekta je imalo tragične posledice po Lilija i možda ga je konačno oslobodilo strahova vezanih za njegove sopstvene psihičke sposobnosti. Zapravo, kraj projekta označio je vraćanje psi-istraživanja godinama unazad.

“Ako nismo ni danas u stanju da razumemo kitove, kako se možemo nadati da ćemo uspešno komunicirati sa nekom višom inteligencijom?” – pita se Eris Endis.

Švarc nije ni potvrdio ni porekao da je za potrebe vojske trenirao delfine samoubice, niti da veruje u postojanje Atlantide.

“Počela sam da se pitam nije li pronalazak Kleopatrine palate bila čista slučajnost? Možda se Švarc nadao da će pronaći potopljeno blago? Posle izvesnog vremena provedenog u njegovom društvu, postalo mi je jasno da je grupa Mebijus prvenstveno umešana u potragu za potonulim brodovima sa blagom, a da je priča o Atlantidi samo trebalo da zavede sve one koji veruju u te stvari. Šta više, namera da se ispitaju vizije Edgara Kejsija o Atlantidi poslužila je samo da se privuku medijumi iz Fondacije Edgar Kejsi. Moja ideja da Džon Lili pokuša da stvori svojevrsni psihički radio-far za kitove, privukla je potencijalne investitore. Svađa između Švarca i Lilija je dostigla vrhunac. Švarc je optuživao Lilija da je ubio dva delfina preteranom dozom LSD-a pa njegovo moralisanje o vojnim eksperimentima ne stoji. Ostalo mi je samo da se pitam šta se još zaista događa pod plaštom grupe Mebijus. Shvatila sam da većina naučnika iz te grupe, obuzeta svojim krajnje egzotičnim projektima, uopšte nije zaintereseovana za priču o pronalaženju Atlantide. Svi osim nekolicine uključenih u razne NLO projkete su odbijali da mi kažu zbog čega. Na kraju je veliki deo naučnika grupe Mebijus prešao u NASA.”

Raspad grupe je započeo onda kada je Stiven Švarc otvoreno počeo potragu za potonulim brodovima. Većina članova Mebijusa je napustila grupu, shvativši da njihov vođa nije nikakav mistik sa vizijom. Džon Lili je umro, do poslednjeg trenutka se nadajući da je komunikacija sa delfinima i kitovima moguća i da će nam oni jednoga dana ispričati mnogo toga o vanzemaljcima.

Eris Endis i dalje veruje da nas ogromna bića u morskim dubinama mogu naučiti mnogim stvarima. Između ostalog, oni čekaju trenutak kada će nam saopštiti tajne drevnih civilizacija i posetilaca sa drugih svetova. I ma koliko strpljivo čekali, postavlja se pitanje hoćemo li ikada moći da saznamo ono što imaju da nam ispričaju.