Profesor psihologije Stenli Milgram dokazao je da većina ljudi pod određenim uticajima, može da bude dovedena do toga da napuste svoje moralne norme i da postanu zli.

Kada je 1961. godine u Jerusalimu održano suđenje nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu koji se nalazio na čelu „Gestapoa“ i bio direktno odgovoran za smrt više od 6 miliona Jevreja, ceo svet je sa zebnjom iščekivao da ugleda lice zločinca. Svi su očekivali da če videti monstruma, čoveka ispunjenog mržnjom, možda čak i oličenje samog đavola. Međutim, ono što je usledilo i što je šokiralo svet bilo je to što je on delovao kao sasvim običan čovek koji je u svoju odbranu, kao i većina ostalih nacista, jedino imao da kaže: „Ja sam samo izvršavao naređenja“, i da doda da on lično, zapravo, ne oseća nikakvu mržnju prema Jevrejima.

Eksperiment poslušnosti

Ubrzo posle završetka suđenja, Stenli Milgram, profesor psihologije na Univerzitetu Jejl, došao je na ideju da sprovede eksperiment koji i danas predstavlja možda najpoznatiji eksperiment u psihologiji. Dok je čitav svet i dalje tražio odgovor na pitanje kako je moguće objasniti ponašanje i postupke nacista tokom Drugog svetskog rata, Milgram je svojim eksperimentom pokazao da je lako moguće sasvim običnog čoveka, pod uslovom da se nađe u odgovarajućem okruženju i situaciji, pretvoriti u zločinca.

Nizom eksperimenata započetih 1963. godine, Milgram je pokazao kolika je spremnost učesnika eksperimenta da se pokore autoritetu i da počine dela koja su u suprotnosti sa njihovom savešću i moralnim principima. Osnovni eksperiment je zamišljen tako da pokaže koliko bola jedan običan čovek može da nanese drugoj osobi samo zato što mu je naređeno da to učini od strane nekog autoriteta, u ovom slučaju naučnika koji sprovodi eksperiment.

Za eksperiment su bile potrebne 3 osobe: 1) eksperimentator 2) učesnik eksperimenta u ulozi „učitelja“ i 3) saradnik eksperimentatora u ulozi „učenika“. Na početku eksperimenta učesniku je rečeno da se radi o eksperimentu u cilju proučavanja procesa učenja i pamćenja i da će njegov zadatak biti da u ulozi „učitelja“ kažnjava „učenika“ svaki put kad on da pogrešan odgovor tako što će mu naneti strujni udar. Zatim su „učenika“ odveli u jednu prostoriju u kojoj je privezan za stolicu, a na ruku mu je stavljena elektroda pomoću koje će primati strujne udare. Učesnik eksperimenta u ulozi „učitelja“ odveden je u drugu prostoriju iz koje nije mogao da vidi „učenika“ i stavljen ispred električnog generatora. Na generatoru su bile jasno naznačene oznake za jačinu udara koji će naneti „učeniku“, počev od 15 volti pa sve do 450 volti. Trebalo je da „učitelj“ pročita „učeniku“ zadate parove reči, kao, na primer, „čist“ i „vazduh“, i da ga, ako ne kaže kad sledeći put izgovori neku od tih reči onu koja s njom ide u paru, „kazni“ tako što će mu uputiti strujni udar. Jačina udara se pojačavala svaki put kad bi „učenik“ napravio novu grešku.

Naravno, „učenik“ koji je bio saradnik eksperimentatora nije bio zaista podvrgavan strujnim udarima, već su njegove reakcije bile unapred snimljene i puštane učesniku eksperimenta kao prave. One su zavisile od jačine udara i kretale se od stenjanja, preko jaukanja od bola i vrištanja da se eksperiment prekine, pa sve do krika od kojih se ledi krv u žilama posle kojih bi usledila potpuna tišina.

Saučesnici, skoro dobrovoljno

„Obični ljudi, jednostavno radeći svoj posao i bez ikakvog osećaja neprijateljstva, mogu da postanu učesnici u nečem užasnom. Sem toga, čak i kad destruktivni efekti onoga što čine postanu očigledni i kad se od njih traži da nastave s delovanjem koje je nespojivo sa osnovnim moralnim principima, relativno mali broj ljudi je u stanju da se pobuni i odupre autoritetu“, smatra Milgram. Poslušnost prema autoritetima duboko se usađuje u sve nas tokom našeg odrastanja i mi smo u svom svakodnevnom životu mnogo poslušniji nego što to, ponekad, i sami sebi priznajemo.

Na samom početku eksperimenta, čim bi učesnik počeo da shvata da nanosi bol „učeniku“ njegova savest bi se probudila, postajao bi nervozan, počinjao da se znoji i pokazuje znake uznemirenosti i da izjavljuje da više ne želi da nastavi eksperiment. Milgram je na te primedbe odgovarao sledećim rečima: Na prvu primedbu: „Njemu je dobro, samo nastavite“; na drugu: „Za ovaj eksperiment je neophodno da nastavite“; na treću: „Od suštinske je važnosti da nastavite“ i na četvrtu: „Nemate izbora, morate da nastavite“. Tek kad bi se učesnik i po peti put usprotivio, eksperiment je prekidan.

Najvažnije pitanje na koje je Milgram pokušao da dobije odgovor bilo je koliki će procenat učesnika eksperimenta zaista poslati najjači strujni udar od 450 volti. Kad je pre početka eksperiment postavio ovo pitanje svojim kolegama, svi su se složili u tome da neće biti više od nekoliko procenata, a sam Milgram je verovao da nijedan učesnik eksperimenta neće otići toliko daleko. Međutim, rezultat eksperimenta je bio šokantan i uznemirujući: od 40 učesnika njih 68 odsto je išlo do kraja i kaznilo „učenika“ strujnim udarom od 450 volti.

Ovaj eksperiment je kasnije ponavljan u različitim varijantama u mnogim zemljama sveta i rezultati su uvek bili slični: broj običnih, normalnih ljudi spremnih da nanesu bol drugoj osobi ukoliko im se naredi da to učine uvek je bio između 60 i 70 posto. Međutim, s obzirom da je većina učesnika tih eksperimenata posle završetka eksperimenta bila u stanju pojačanog emotivnog stresa i uznemirenosti, postavilo se pitanje etičnosti i opravdanosti ovakvih eksperimenata u psihologiji.

Zatvorski eksperiment

Ipak, sa sličnim eksperimentima se nastavilo i eksperiment koji je sproveo profesor Filip Zimbardo 1971. godine na Univerzitetu Stenford poznat kao „zatvorski eksperiment“ uzburkao je javnost svojim rezultatima koji su na zastrašujući način ukazivali na opasnosti koje vrebaju u mračnoj strani ljudske prirode.

U ovom eksperimentu 24 učesnika odabranih po kriterijumima mentale i psihičke stabilnosti i bez ikakve kriminalne prošlosti podeljeno je u 2 grupe: na zatvorske čuvare i osuđenike i smešteno u zatvor izgrađen u podrumskim prostorijama univerziteta.

Zapanjujući rezultat ovog eksperimenta bio je to kojom brzinom su se svi učesnici potpuno uklopili u svoje uloge i preuzeli sve obrasce ponašanja tipične za grupu kojoj su pripadali. Dok su osuđenici postali ekstremno pasivni i depresivni, zatvorski čuvari su pokazivali sve znake sadističkog ponašanja i eksperiment je morao da bude okončan posle samo 6 dana trajanja od planiranih 14.

Profesor Zimbardo i njegovi saradnici su dan pre početka eksperimenta održali sastanak sa učesnicima kojima je dodeljena uloga čuvara i rečeno im je da ne smeju da nanose fizičke povrede osuđenicima. Rečeno im je da im je dozvoljeno da stvore kod osuđenika osećaj nemoći, straha i svesti da njihov život u potpunosti kontroliše neko drugi i da nemaju pravo ni na kakvu privatnost.

Međutim, ubrzo se sve otrglo kontroli. Osuđenici su mirno podnosili sadističko ponašanje čuvara, a visok nivo stresa koji su doživljavali izazvao je u njima posle početne želje za pobunom visok nivo apatije i doveo ih do potpune pasivnosti i otupelosti. Na samom kraju eksperimenta mnogi od njih su pokazivali znake ozbiljnih emotivnih poremećaja.

Ipak, ono što je predstavljalo uznemirujući rezultat eksperimenta bilo je ponašanje čuvara. Posle relativno mirnog prvog dana, kad je drugog dana došlo do pobune osuđenika čuvari su je ugušili koristeći aparate za gašenje požara. Nebrojeno puta svakog dana pozivali su osuđenike na prozivku, prisiljavajući ih tako da nauče svoj zatvorski broj i to prihvate kao svoj novi identitet. Ubrzo su prozivke počeli da koriste kao metod za maltretiranje osuđenika. Svako ko bi pogrešio tokom prozivke bio bi kažnjen i primoran da radi teške fizičke vežbe.

Kazne su iz dana u dan postajale sve surovije i čuvari su, između ostalog, zabranjivali osuđenicima da prazne kofe sa mokraćom i izmetom i oduzimali im madrace i primoravali ih da spavaju na golom betonskom podu. Nekim osuđenicima je naređivano da svuku svu odeću sa sebe i da zatim ostanu sve vreme nagi, a neki su bili podvrgavani i seksualnim poniženjima. Kako je eksperiment odmicao neki od čuvara su počeli da pokazuju ekstremnu okrutnost i sadističke sklonosti.

Kad su 2004.godine svet obišle fotografije načinjene u zatvoru Abu Graib u Iraku na kojima su se videlo američki vojnici koji muče iračke zarobljenike, mnogi su se odmah setili zastrašujućih rezultata stenfordskog eksperimenta. Profesor Filip Zimbardo pojavio se kasnije u timu odbrane na suđenju jednom od zatvorskih čuvara, a posle toga je 2007. godime objavio knjigu „Efekat Lucifera: Kako dobri ljudi postaju zli“, u kojoj je pozivajući se na rezultate stenfordskog eksperimenta i dešavanja u zatvoru Abu Graib objasnio da bi gotovo svako od nas, pod uslovom da se nađe u odgovarajućoj situaciji i pod određenim uticajima, mogao da bude doveden do toga da napusti svoje moralne norme i postane saučesnik u vršenju nasilja nad drugim ljudima.