Postoje brojni primeri u našem svakodnevnom životu kada ne cenimo stavove drugih ljudi jer drugačije doživljavamo svet. Verujemo da smo u pravu uprkos višestrukim (ako ne i beskonačnim) tumačenjima prirode stvarnosti.

Guru kontrakulture Timoti Liri skovao je termin „tunel stvarnosti“ da bi opisao naše filtrirane percepcije sveta. Robert Enton Vilson je kasnije razvio koncept da opiše „unapred sastavljene obrasce razmišljanja koji ograničavaju i iskrivljuju percepciju stvarnosti smanjenjem složenosti i opcija.“ Prema Vilsonu, tuneli stvarnosti oblikuju naš fenomenološki osećaj sopstva, montirajući iskustva koja ne podržavaju naša uverenja dok se fokusiramo na ona koja to čine.

Pobornik kapitalizma će, na primer, prikupiti činjenice kako bi podržao stav da je kapitalizam najefikasniji socioekonomski model, odbacujući svaku informaciju koja je u suprotnosti sa ovim gledištem. Na isti način, marksista će konstruisati argumente zasnovane na odabranim informacijama kako bi podržao stav da je komunizam najbolji sistem, često zanemarujući dokaze koji su u suprotnosti sa njegovim stavom.

Kritika čistog razuma

Kako naučnik Ido Hartogson kaže „svi mi gajimo ustaljene ideje o manjinama, religijama, nacionalnostima, polovima, ispravnim načinima razmišljanja, delovanja, osećanja da vladamo, jedemo, pijemo… Tuneli stvarnosti deluju tako da nam pomognu da ojačamo ove ideje u odnosu na informacije koje nam predstavljaju izazov.“ U tom smislu, postoji ukrštanje između koncepta tunela stvarnosti i pristrasnosti potvrde, a ovo poslednje je opisano kao „ljudska tendencija da primeti i pripiše značaj zapažanjima koja će potvrditi postojeća uverenja dok filtriramo ili racionalizujemo zapažanja koja se ne uklapaju sa prethodnim verovanjima i očekivanjima.” Fenomen pristrasnosti potvrde pomaže da se objasni zašto su ljudi koji koriste tunel stvarnosti zapravo nesvesni. Većina ljudi veruje da njihov pogled na svet odgovara „jednoj istinskoj objektivnoj stvarnosti“, međutim, Vilson naglašava da su mnogi tuneli stvarnosti umetničke kreacije, kulminacija bioloških, kulturnih i ekoloških inputa.

Ideja da je stvarnost oblikovana uslovima ljudskog uma nije nova. Nemački filozof iz 18. veka, Imanuel Kant, u svojoj „Kritici čistog razuma“ je predložio da se iskustvo zasniva „na percepciji spoljašnjih objekata i apriornom znanju.“ Informacije o spoljašnjem svetu primamo preko naših pet čula, koje zatim obrađuje mozak, što nam omogućava da konceptualizujemo njihov sadržaj. Kada gledate neki predmet, na primer stolicu ili sto, ne razumete njegovu spoljašnju prirodu. Kvaliteti koji nam omogućavaju da potvrdimo sebi značenje predmeta: oblik, boju, veličinu, nemaju objektivno postojanje, oni su samo nusproizvodi mozga.

Francuski psihoanalitičar i psihijatar Žak Lakan je izneo svoju teoriju koja pravi razliku između „stvarnog“ i „simboličkog“. Lakan je tvrdio da je „Stvarno“ „neposredna ujedinjena stvarnost posredovana simbolima koji joj omogućavaju da se raščlani na razumljive i diferencirane segmente.“ Međutim, „Simboličko“ – koje je prvenstveno podsvesno, je „dalje apstrahovano u imaginarno (naša stvarna uverenja i shvatanja stvarnosti). Ova dva poretka na kraju oblikuju način na koji shvatamo stvarnost.”

Sociolog sa Harvarda, Talkot Parsons, koristi reč „sjaj“ da opiše kako naši umovi doživljavaju stvarnost. Prema Parsonsu, nas uče kako da „složimo svet“ ljudi od strane drugih koji pristaju na konsenzusnu stvarnost zasnovanu na zajedničkim verovanjima, normama i asocijacijama. „Sjaj“ sarži potpuni sistem jezika i/ili percepcije. Na primer, reč „kuća“ je sjaj jer spajamo niz izolovanih pojava – pod, plafon, prozor, svetla, prostirke, itd. – i pretvaramo je u celinu značenja.

Pisac i antropolog Karlos Kastaneda je prokomentarisao ovu ideju, rekavši: „Moraju da nas nauče da postavljamo svet na ovaj način. Dete istražuje svet sa malo predubeđenja dok ga ne nauče da vidi stvari na način koji odgovara opisima sa kojima se svi slažu. Svet je dogovor. Čini se da sistem „sjaja“ pomalo podseća na hodanje – učimo da smo podložni sintaksi jezika i načinu percepcije koji sadrži.”

Francuski filozof Žak Derida smatra da se naše poimanje objekata (i reči koje ih označavaju) može razumeti samo u odnosu na to kako su kontekstualno povezani sa drugim objektima (i denotativnim rečima).

Ideologija i kultura

Možemo se osloboditi prihvaćenih tunela stvarnosti koristeći predmete i jezik na neobične ili nepovezane načine, stvarajući tako nova diskurzivna značenja, asocijacije i konotacije. To je bio cilj i ishod određenih umetničkih pokreta kao što su dadaizam i nadrealizam, kao i metoda Briona Gisina i Vilijama Barouza.

Čuveni etnobotaničar i psihonaut, Terens Mekena, tvrdio je da su ideologija i kultura oruđa „koja daju drugim ljudima kontrolu nad nečijim iskustvom i identitetom jer navode pojedince da oblikuju svoj identitet prema unapred zamišljenim formama. Ako se osoba identifikuje sa komercijalnim brendovima ili sa popularnim idejama o tome šta je lepo, istinito ili važno, ona prepušta sopstvenu moć drugim ljudima.” Mekena je jednom rekao da ne treba da gledamo na kulturu i ideologiju kao na svoje prijatelje, implicirajući da treba razumevati stvarnost pod sopstvenim uslovima, a ne da kupujemo „unapred upakovane ideološke i kulturne ideale” kao što su komunizam, kapitalizam, demokratija ili neki oblik totalitarizma. Vera u sebe, tvrdio je Mekena, bila je „ograničena na pojedinačno, jer svaki put kada verujete u nešto, automatski ste onemogućeni da verujete u njegovu suprotnost. Verujući u nešto, vi se praktično zatvarate za sve kontradiktorne informacije, čime još jednom činite greh nametanja krute pojednostavljene strukture beskonačno složenoj stvarnosti.”

Slično Mekeni, Vilson preporučuje da „potpuno funkcionalni čovek treba da bude svestan svog tunela stvarnosti i da bude u stanju da ga održi dovoljno fleksibilnim da se prilagodi različitim pravilima igre, različitim kulturama i, u određenoj meri, saoseća sa njima.” Prema Vilsonu, konstruktivističko razmišljanje, koje razmatra kako društveni i kulturni procesi određuju našu percepciju sveta, predstavlja vežbu metakognicije, omogućavajući nam da postanemo svesni da tuneli stvarnosti nikada nisu zaista objektivni, čime se smanjuje šansa da ćemo pobrkati sopstvenu pretstavu sveta sa stvarnim svetom.

Kako se formira tunel stvarnosti

Ograničenja ljudske biologije delimično ograničavaju naše modele stvarnosti. Kao što Vilson navodi, naša DNK je evoluirala iz standardne DNK primata i još uvek ima 98% sličnosti sa šimpanzima (i 85% sličnosti sa DNK južnoameričkog majmuna pauka). Imamo istu grubu anatomiju kao i drugi primati, isti nervni sistem i iste organe čula. Dok nam naš visoko razvijeni prefrontalni korteks omogućava da obavljamo „više“, složenije mentalne zadatke od drugih primata, naše percepcije ostaju uglavnom unutar norme primata.

Neurološki sistem stvoren našim genetskim kodiranjem pomaže nam u stvaranju onoga što etolozi nazivaju „umvelt“ – okruženje ili „polje sveta“. Ptice, gmizavci i insekti zauzimaju poseban „umvelt“ ili tunel stvarnosti od primata (uključujući i nas same). Na primer, pčele su u stanju da percipiraju cvetne šare u ultraljubičastom svetlu, što mi ne možemo osim ako se ne koriste određene tehnologije. Tuneli stvarnosti pasa, mačaka i primata ostaju dovoljno slični da se prijateljstvo i komunikacija mogu javiti između ovih različitih vrsta. Zmije, međutim, zauzimaju toliko drugačiji tunel stvarnosti da njihovo ponašanje izgleda potpuno strano.

Kao što Vilson tvrdi, verovanje da ljudski „umvelt“ otkriva „stvarnost“ ili „duboku realnost“ je naivno kao i ideja da drveni metar bolje pokazuje stvarnosti od voltmetra ili da je „moja religija bolja od vaše religije“. „Neurogenetski šovinizam nema više naučnog opravdanja od nacionalnih ili seksualnih šovinizama“, smatra Vilson. On ide toliko daleko da sugeriše da nijedna životinja, uključujući pripitomljene primate, ne može samouvereno da pretpostavi da je svet stvoren njenim čulima i mozgom jednak u svakom pogledu „stvarnom svetu“ ili da je to „jedini stvarni svet“.“

Tuneli stvarnosti su takođe pod uticajem „utisnute ranjivosti“, perioda u našim životima kada iskustva tokom ranog detinjstvo/adolescencija vezuju neurone u refleksne mreže koje ostaju utisnute u našu psihu do kraja života. Psiholozi Lorenc i Tinbergen dobili su Nobelovu nagradu 1973. za istraživanje o utiskivanju, koje je pokazalo da se ubrzo nakon izleganja „statistički normalna snežna guska utiskuje – povezuje sa svojom majkom, a ne sa bilo kojom drugom guskom. Ovo utiskivanje stvara posebnu vezu i gušče se vezuje za majku na sve moguće načine. Ovi otisci se mogu nametnuti bukvalno bilo čemu. Lorenc je primetio slučaj u kojem se mali gusan, u odsustvu majke, „utisnuo“ na ping-pong lopticu. Pratio je ping-pong lopticu unaokolo i, kada je dostigao polnu zrelost, pokušao je da se pari sa lopticom.

Vilson procenjuje da uzrast u kome se jezik utiskuje, određuje doživotne programe „pameti“ (verbalna inteligencija) i „gluposti“ (verbalna neinteligencija), budući da nam lingvistički modeli omogućavaju da artikulišemo mentalno procesuiranje, procenimo složene ideje i komuniciramo sa ljudima oko nas. Štaviše, vreme kako i kada su naša prva seksualna iskustva utisnuta može odrediti doživotne programe heteroseksualnosti, drskog promiskuiteta ili monogamije. U opskurnijim otiscima, kao što su celibat, fetišizam stopala i sadomazohizam, „ograničeno moždano kolo deluje prilično mehanički kao i otisak koji je vezivao gusana sa ping-pong lopticom.”

Ovi primeri sugerišu da iskustva tokom detinjstva, kada mozak pokazuje optimalnu neuroplastičnost (termin koji se odnosi na savitljivost neuronskih mreža u mozgu), mogu oblikovati naše tunele stvarnosti do odraslog doba. Kao što je Sigmund Frojd predložio, mnoge „racionalne“ misli i ponašanja su tipično rezultat potisnutih sećanja, impulsa i želja, skrivenih u mutnim dubinama nesvesnog uma.

Tuneli stvarnosti su oblikovani i društvenom uslovljenošću osobe, sociološkim procesom treninga u društvu da reaguje na način koji generalno odobravaju i društvo u celini i vršnjačke grupe unutar društva. Manifestacije društvene uslovljenosti su raznovrsne, ali uključuju nacionalizam, obrazovanje, zapošljavanje, zabavu, popularnu kulturu, duhovnost i porodični život. Za razliku od utiskivanja, za koje je obično potrebno samo jedno snažno iskustvo da bi se trajno ugradilo u neuronske mreže mozga, uslovljavanje zahteva mnogo ponavljanja istog iskustva i nije trajno.

Procesi društvenog uslovljavanja veoma variraju u zavisnosti od kulturnog okruženja kome je neko izložen. Na primer, pojedinac rođen u muslimanskoj zemlji će verovati u učenja Kurana i pridržavati se određenih verskih normi, običaja i tradicija. Međutim, pojedinci rođeni u zapadnoj kapitalističkoj/potrošačkoj zemlji ili zemlji sa hinduističkom ili budističkom tradicijom, pridržavaće se različitih kulturnih i društvenih obrazaca ponašanja.

Tuneli stvarnosti se takođe formiraju kroz proces učenja. Slično kao i uslovljavanje, učenje zahteva ponavljanje ali zahteva i motivaciju. Stoga, ono igra manju ulogu u ljudskoj percepciji i verovanju nego genetika i utiskivanje, a čak i manje nego uslovljavanje. Učenje označava veliku razliku između načina na koji sisari, gmizavci, insekti i ptice percipiraju svet. Na primer, zmije dele isti tunel stvarnosti jer samo deluju na biološki određene reflekse, sa manjim utisnutim razlikama. Sisari pokazuju uslovljenije i naučene razlike u svojim tunelima stvarnosti.

Ljudi pokazuju veću sklonost ka učenju zahvaljujući našem visoko razvijenom korteksu i frontalnim režnjevima mozga, kao i našem produženom detinjstvu. Ova razlika funkcioniše kao najveća evoluciona snaga ljudske rase jer nam omogućava da prenosimo znanje sa jedne generacije na drugu. Ali to takođe znači da možemo da ispiramo mozak drugima i da etiketiramo ljude koji ne dele naša uverenja, lepeći im pogrdne nazive „ludi“, „antisocijalni“ ili „bogohulni“. U stvari, moglo bi se reći da je većina svih ratova rezultat dva (ili više) suprotstavljena tunela stvarnosti koji se bore za prevlast. Ovo je posebno očigledno u slučaju verskih sukoba, gde ljudi ubijaju jedni druge u ime Boga.

Tunelski vid – politizacija stvarnosti

Izraz “tunelski vid” se u medicini koristi da opiše ograničeno vidno polje gde osoba zadržava svoj centralni vid, ali ima odsustvo perifernog vida. Vizija je dobra, ali je vid sa strane ograničen. Kao kada u tunelu ispred sebe jasno vidite svetlo, ali oko sebe samo mrak.

Uspon „politike identiteta“ u 21. veku savršeno pokazuje kako nas tuneli stvarnosti sprečavaju da sagledamo alternativne perspektive i gledišta. Tokom poslednje decenije, politički domen je postao sve više polarizovan kako se levica i desnica upuštaju u bitku za kulturnu prevlast. Takva polarizacija bila je očigledna na referendumu o Bregzitu 2016. godine, na kojem je 51,9% britanske javnosti glasalo za izlazak iz Evropske unije, dok je 48,1% glasalo za ostanak. Marginalni uspeh kampanje za „izlazak” naglasio je snažnu podelu između obe strane političkog spektra. Prvi je naglasio važnost Unije u promovisanju socijalne i ekonomske stabilnosti, dok je drugi naglasio važnost nacionalnog identiteta, suvereniteta i nezavisnosti.

Retorika korišćena u kampanji za „izlazak“ i „ostanak“ bila je toliko binarna u svojoj artikulaciji da nijedna strana nije učestvovala u smislenom dijalogu; umesto toga, referendum je postao serija neosnovanih slogana, parola i fraza – reklamna kampanja osmišljena da apeluje na ciljanu demografiju. Referendum se više odnosio na dva odvojena tunela stvarnosti koji se takmiče za ideološku nadmoć nego na uravnoteženu analizu koristi i rizika.

Američki predsednički izbori 2016. pokazali su sličan sukob suprotstavljenih tunela stvarnosti, oblikovanih od strane veštih spin majstora i prikrivenih ubeđivača koji su koristili moderne tehnike oglašavanja i specifične demografske podatke zasnovane na klasi, starosti, polu, religiji, geografskoj lokaciji i drugim kriterijumima.

Donald Tramp je kampanju zasnovao na sloganu svoje „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ i drugim frazama koje su koristile jezik patriotizma, populizma i protekcionizma, što je odgovaralo desnici. Sa druge strane, Hilari Klinton je koristila slogan „Zajedno jači“ da izazove osećanja jedinstva, saosećanja i solidarnosti. Izbori su postali borba između dva suprotna tunela stvarnosti, utemeljena na besmislenoj retorici i hiperboli.

Još jedan primer politizacije je pandemija Kovida-19, u kojoj je javnost podeljena u dva tabora – oni koji su podržavali mere poput zatvaranja i blokada u odnosu na drugu stranu koja je odbacila mnoge od istih mera. Politička polarizacija je uništila zdrav, uravnotežen pristup krizi, pogoršan i intenziviran tekućim političkim podelama u medijskom pejzažu.

„Eho komore“ i politika identiteta

Društveni mediji su potpalili politiku identiteta, omogućavajući grupama i pokretima da iskažu svoje stavove na Internetu i utiču na događaje u stvarnom svetu. Naučnica i pisac Ilarija Bifarini smatra da je na taj način stvorena pojava „eho komora“ u kojima korisnici interneta „pronalaze informacije koje potvrđuju njihova već postojeća mišljenja i aktiviraju potvrdu pristrasnosti“. Ovaj mehanizam, kaže Bifarini, „jača nečija uverenja i radikalizuje ih, ne dodajući ništa informacijama i znanju. Rezultat je ideološki ekstremizam koji danas posmatramo i u kojem učestvujemo, gde su političke debate zamenjene zagriženim pristalicama i verbalnim nasiljem.”

Drugi način na koji se to dešava, na primer, jeste način kako YouTube, Google platforma za razmenu video zapisa, koristi algoritamske podatke da bi korisnicima pokazala sličan sadržaj kao u njihovim prethodnim pretragama na mreži – sadržaj koji će ih verovatno zanimati i u budućnosti, stvarajući tako povratnu petlju u kojoj je korisnik izložen uticaju medija koji mu nameću svoje političke preferencije. Kako navode medijski stručnjaci Bruk I. Oksie i Džesika Vitek, „mnoge platforme društvenih medija strukturiraju svoje sadržaje na osnovu onoga što algoritam odredi da su ‘vrhunske’ ili najrelevantnije’ priče. Iako ovi alati mogu pomoći korisnicima da kontrolišu informacije i vesti koje čitaju i smanje zatrpavanje neželjenim sadržajem, istovremeno je moguće da će korisniku biti servirane informacije sa ciljanim, specifičnim porukama.”

Obe strane političkog spektra ne uspevaju da se uključe u smislenu diskusiju kada su zarobljene u jednom tunelu stvarnosti, čiju stabilnost ugrožavaju konkurentni narativi. Umesto toga, politički dijalog postaje karakterističan po zapaljivim uvredama, prozivanjima i klevetama.

Jezik opterećen karakterističnim rečima poput ‘signalizatori vrline’, ‘rasistički’, ‘transfobični’, ‘islamofobični’, ‘hetero-normativni’, ‘privilegovani’ – omogućava određenim grupama identiteta da zaštite integritet svog tunela stvarnosti isključivanjem svih onih koji imaju drugačije mišljenje. Na isti način na koji vođe religioznih kultova izoluju svoje članove od spoljašnjeg sveta, tako se i grupe identiteta orijentišu oko zatvorenog sistema verovanja koji je imun na kritike, svađe ili izazove.

U svojoj knjizi „Uzdizanje Prometeja“, Robert Enton Vilson opisuje različite tehnike za preispitivanje tunela dominantne stvarnosti. Početkom 80-ih godina prošlog veka, Vilson je predložio da – „ako ste liberal, pretplatite se na (konzervativni časopis) „National Review“ i svakog meseca pokušajte da uđete u njihov tunel stvarnosti na nekoliko sati dok čitate njihove članke. Ako ste konzervativac, pretplatite se na „New York Review of Books“ godinu dana i pokušajte da uđete u njihov prostor nekoliko sati mesečno. Ako ste racionalista, pretplatite se na „Fate Magazine“ godinu dana. Ako ste okultista, pridružite se Komitetu za naučno istraživanje tvrdnji o paranormalnom i čitajte njihov časopis, „The Skeptical Inquirer“, godinu dana.”

Drugim rečima, ako pratite konzervativne mislioce na mreži kao što su Džordan Peterson ili Ben Šapiro, onda se upoznajte i sa levičarskim misliocima kakvi su Slavoj Žižek ili Noam Čomski, ili uradite suprotno ako ste pristalica levčara – pročitajte šta pišu desničari. Pretplatite se na internet kanale koji nisu u skladu sa vašim tunelom stvarnosti. Praktikovanjem ove vežbe otkrićete da o političkim pitanjima možete razmišljati na uravnoteženiji, neutralniji i višedimenzionalni način, oslobođen stega ideološke dogme.

Istu tehniku možete primeiti i kada je u pitanju religija. U vežbi „postani pobožni rimokatolik“, Vilson kaže: „Objasnite na tri stranice zašto je Crkva i dalje nepogrešiva i sveta uprkos papama kao što su Aleksandar VI (Papa Bordžija) i Pije XII (Hitlerov saveznik). Zatim napišite tri stranice sa detaljima zašto verujete da je Crkva nemoralna i zastarela institucija. Ako imate vremena, možete izvesti istu vežbu sa drugim religijama kao što su hinduizam, budizam, islam, pa čak i satanizam. Objasnite zašto ove religije drže ključ ’prave’ prirode ’stvarnosti’, a zatim pobijte sebe kontraargumentom.“

Možete koristiti istu tehniku da biste postali konspirativniji u razmišljanju. Preporučujući vežbu, Vilson kaže: „počnite da prikupljate dokaze da se vaš telefon prisluškuje. Potražite oko sebe dokaze da vaše kolege ili komšije misle da ste pomalo čudni i planiraju da vas pošalju u mentalnu instituciju. Posmatrajte kako ove neosnovane pretpostavke utiču na vašu percepciju drugih ljudi i njihovog ponašanja – i za kratko vreme ćete zaista naći dokaze koji podržavaju vaše paranoično razmišljanje! Što ne znači da je takva percepcija istinita.“

Kada ste dovoljno eksperimentisali sa ovim tunelom stvarnosti, „pokušajte da živite nedelju dana u duhu programa: ‘Svi me vole i pokušavaju da mi pomognu da postignem sve svoje ciljeve’. Zatim pokušajte da živite mesecdana sa programom: „Odabrao sam da budem svestan ove konkretne stvarnosti.“ Zatim pokušajte da proživite dan sa programom: „Ja sam Bog koji se igra kao ljudsko biće. Stvorio sam svaku stvarnost koju primetim.” Zatim pokušajte da živite zauvek sa metaprogramom: „Sve funkcioniše savršenije nego što ja planiram.” Usvajanjem ovih različitih tunela stvarnosti, primetićete koliko su vaše perceptivne sposobnosti zaista savitljive – svet može postati mesto zavere i izdaje ili mesto dobronamernosti i pozitivnosti, u zavisnosti od toga kako ga posmatrate.

Vilson daje još jednu zanimljivu vežbu za proširenje granica svesti: „Navedite najmanje 15 sličnosti između Njujorka (ili bilo kog velikog grada) i kolonije insekata, kao što je košnica ili termitnjak (mravinjak). Razmislite o informacijama u DNK petlji koje su stvorile obe ove enklave visoke koherentnosti i organizacije u društvima primata i insekata. Zatim: „Pročitajte „Upanišade“ i svaki put kada vidite reč ‘Atman’ ili ‘Svetska duša’, tu reč prevesti kao DNK koncept.” Prema Vilsonu, „razmišljanje o ovim pitanjima obično pokreće jungovski sinhronicitet. Pogledajte koliko dugo nakon čitanja ovog poglavlja nailazite na neverovatnu slučajnost – na primer, vidite DNK na registarskoj tablici, imate kopiju Upanišada koja vam je neočekivano data…”

Manipulativna propaganda

Eksperimentisanje sa različitim tunelima stvarnosti je neophodna praksa ako neko želi da podstakne dominantne narative, perspektive i gledišta i proširi granice ljudske svesti. Dok se nalazimo u postmodernom „informativnom dobu“, gde se sve veći broj političkih frakcija takmiči za informacioni autoritet, izloženi smo skrivenim silama besomučne i manipulativne propagande više nego ikada ranije.

Svaki put kada se logujemo na Fejsbuk, Tviter, Instagram i Jutjub, dozvoljavamo sebi da nama manipuliše složen sistem algoritama koji generiše sadržaj na osnovu naših sviđanja, nesviđanja, pa čak i naših razlika. Da bismo izbegli zamke ideološke dogme, moramo postati svesni naših bioloških, društvenih i ekoloških uslova i usvojiti višedimenzionalni način razmišljanja.

Razumevanje tunela stvarnosti je ključno u postizanju istinskog unutrašnjeg oslobađenja jer nam omogućava da razmišljamo o umu kao obliku tehnološkog softvera koji se može stalno ažurirati i reorganizovati. Postižemo stanje metakognicije, svesti o sopstvenim misaonim procesima i razumevanju obrazaca koji stoje iza njih. To je ono o čemu je govorio i pionir u istraživanu uma Džon Lili, ističući našu sposobnost za „metaprogramiranje“, stvaranje, reviziju i reorganizaciju mentalnih programa.

Iako smo sputani (u određenoj meri) ograničenjima biološkog programiranja, kreativnost ljudske svesti je beskonačna, to je lavirint beskrajnih mogućnosti i potencijala koji čekaju da budu istraženi. Kao što je Buda rekao: „Sve što jesmo rezultat je svega što smo mislili. Ono se zasniva na misli.“

A Robert Enton Vilson je pisao: „Jedinke ljudskog krda su svoje živote započele kao potencijalni geniji, pre nego što je prećutna zavera društvenog komformizma smutila njihove umove. Svi mogu ponovo steći svoju izgubljenu slobodu, ako na tome počnu da rade predano. Ja na tome radim više od pedeset godina, pa opet uhvatim sebe kako se ponekad ponašam kao robot ili zombi! Naučiti kako da postanete to što zaista jeste put je koji traje čitav život, ali je najbolja životna opcija i vredna truda. Ako čovek posmatra stvari na osnovu nametnug sistema vrednosti, onda je neminovno da postane bukvalno glup, gluv i slep!“

D.V.