Drevni tekstovi i predanja iz čitavog sveta – gotovo bez izuzetka – govore o Nebeskim ljudima i Nebeskim bogovima koji su se spustili na planetu Zemlju…

Doleteli su sa nebesa, sa zvezda kojima su se uvek vraćali. Mnogi beleže čak i specifična imena zvezda sa kojih su Bogovi doputovali na Zemlju. Na primer, havajska legenda tvrdi da smo potekli od Nebeskih Bogova koji su došli sa Plejada. Tako širok spektar verovanja iznedrio je na kraju čuvenu „Teoriju o drevnim astronautima“. Veliki deo čovečanstva, posebno naučni krugovi, još uvek odbacuju ovu teoriju, prvenstveno jer dovodi u pitanje čitav naš uvreženi i opšteprihvaćeni sistem verovanja.

Kod nas se puno pisalo i govorilo o legendama Maja, Inka, Tolteka, svernoameričkih Indijanaca i Aboridžina, ali daleko manje o azijskim legendama – a pre svega kineskim.

Drevni Kineski “astronauti”

Pisana istorija Kine zvanično počinje sa dinastijom Šang (1600 – 1046.g.p.n.e.) i donekle sa njenim prethodnicima iz dinastije Ksia (2100-1600. g.p.n.e.). Šta se događalo pre toga je malo poznato, ili se bar tako tvrdi. Istina je da se mnogo toga što je zabeleženo kao praistorija u savremenoj Kini smatra izmišljotinom. Iščupni iz konteksta, iz perioda kineskog neolita ostali su samo retki grnčarski nalazi. Ali ako im dodamo usmenu tradiciju koja govori o praistoriji ove fascinantne zemlje, saznaćemo mnogo o bogovima neobičnog izgleda koji su se spustili sa neba, o njihovoj tehnologiji i kosmičkimm putovanjima.

Smatra se da je dinastija Šang zaista istorijski postojala, a da je dinastija Ksia delimično istorijska a delimično mitološka tvorevina. To znači da će istoričari prihvatiti dokaze koji se uklapaju u njihovu dogmu a odbaciti dokaze koji se ne uklapaju. Većina istoričara je sklona da sve ono što se pominje pre vremena Šang dinastije posmatra kao mit. Ali s obzirom da su kineski jezik i kultura bili već potpuno razvijeni do 2000.g.p.n.e, izvesno je da se nešto sasvim sigurno događalo i pre tog vremena.

“Mitološki period” iz vremena pre dinastije Kisa se naziva “Doba Pet Vladara”, ili “Doba Tri Suverena i Pet Imperatora” kojima su dodata tri ranija, još više mitološka vladara iz prethodnog perioda. Istraživači koji veruju u postojanje ranijih dinastija smatraju da je sedam vladara upravljalo Kinom od 2852. do 2205.g.p.n.e. Drugi spekulišu da se ta mitološka loza odnosi na vreme koje obuhvata čak desetak hiljada godina.

Kineski naučnici priznaju da je “imperator” pogrešan prevod. Reč “imperator” neće se koristiti bar još sledećih nekoliko hiljada godina. Istoričari i lingvisti se slažu da najverovatniji prevod odgovarajućeg kineskog karaktera nije “imperator” već “polu-bog” ili “natčovek”.

Važno je znati da je loza bogova, polu-bogova i konačno ljudi, prisutna u mnogim drugim kulturama širom sveta. Najbolji primer bi možda bio drevni Egipat, gde se božanska vlast progresijom prenosi od Boga na polu-boga i zatim na faraona. Baš kao i drugde, i u Kini časovi istorije počinju uvek vremenom kada su vladari bili ljudi, odbacujući kao “puku legendu” vreme kada su bogovi hodali Zemljom.

Prvi od tri suverena je poznat pod imenom Nebeski Suveren Fu Ksi. Reč “nebeski” je religijska titula koja se, u većini drugih jezika alternativno prevodi kao “nebo”. Kao ime prvog vladara-boga drevne Kine, tako dobijamo prevod “Bog sa Neba” ili bukvalno “Natčovek sa Neba”.

U daljem tekstu ćemo koristiti reč “nebo” umesto “nebesa”, uzevši u obzir da:

1. Većina okolnih azijskih kultura koristi reč nebo bukvalno u značenju ekvivalentnom bogovima i pričama.

2. Kinezi već imaju druge reči za nebesa ili taoistički koncept života posle smrti i beskonačnosti. U taoizmu i budizmu ne postoje hrišćanski koncept Nebesa i personalizovanog Boga, već bezličan “izvor” ili “ogromnost” iz kojih se uzdiže sve što postoji.

3. Ono što hrišćani prevode kao “božanska nebeska bića” jesu bića sa pretežno ljudskim osobinama. Pre se mogu videti kako lete zemaljskim nebom nego kao nevidljiva nebeska stvorenja. Zapravo, ako se kaže ‘nebo’ tamo gde se misli na nebo i ‘nebesa’ tamo gde se misli na oblasti metafizičkog i život posle smrti, pruža se više jasnijih tumačenja mitološkog i logičnije je.

Fu Ksi je kulturni heroj koji je, prema legendi, kineskoj civilizaciji između ostalog podario pismo, veštinu ribolova i Ji Đing. Supruga Fu Ksija, Nuva, naziva se i Zemaljski Suveren ili Boginja Zemlje.

Priča kaže da je veliki potop prekrio čitavu zemlju. Preživeli su jedino Fu Ksi i njegova žena Nuva. Pobegli su na planinu Kunlun na Tibetu i tamo zatražili da im Gospodari Neba pošalju bilo kakav znak. Gospodari Neba su im dozvolili da se množe kako bi stvorili novu civilizaciju. Da bi taj proces ubrzali i prešli na stvaranje ljudskih bića, Fu Ksi i Nuva su otkrili kako da pomoću “gline” naprave ljudske figure i nekim čudotvornim procesom im udahnu život. Fu Ksi je svojim potomcima vladao 115 godina, a živeo je 197 godina. Na brojnim drevnim slikama se Fu Ksi i Nuva prikazuju kao polu-zmajevi ili polu-zmije.

Vladao svim nivoima

Po legendi, Nuva je popravila – zakrpila Zid Nebesa i uspela da zaustavi potop, za koji se kaže da su ga izazvala dva boga: Gong Gong i Ksijao Jao. Uzrok potopa je bio bes Gong Gonga, koji je posramljen zbog izgubljene bitke za osvajanje nebeskog trona, naterao nebo da se nagne ka severozapadu a Zemlju da se nagne ka jugoistoku, izazvavši pomeranje čitavog zemaljskog tla. Opisan današnjom terminologijom, ovaj događaj zvuči kao da je pomeranje zemljine ose uslovilo pojavu velikog potopa.

Ova priča podseća na mnoge druge “mitološke” priče o globalnom potopu, posebno na biblijsko – sumersku. Priča o tome kako se zemlja nagnula – što je izazvalo potop, postoji i u legendama nekih plemena severnoameričkih Indijanaca.

Ukoliko zvuči čudno da je glina odigrala glavnu ulogu u stvaranju ljudskih bića, treba napomenuti i činjenicu da su naučnici zaista otkrili ulogu gline u poreklu života. Karl Cimer u knjizi Šta je bilo pre DNK? iz 2004. godine, piše: “Dokazano je već da je glina bila izuzetno važna u procesu nastanka života. Dvedesetih godina XX veka je na Renslerovom politehničkom institutu biohemičar Džejms Feris otkrio da montmorilonit, mineral sastava (Na, Ca)0,33(Al, Mg)2Si4O10(OH)2 ∙ n H2O – može pomoći u stvaranju RNK. Kada je sipao nukleotide na površinu gline, montmorilonit je “zgrabio” jedinjenja i okolni nukleotidi su se stopili u jedno. Vremenom, čak se 50 nukleotida spontano spojilo u jedan jedini RNK molekul. Tako ispada da je svet RNK mogao biti rođen u glini”, tvrdi Feris, “možda u glini kojom je obloženo dno okeana oko hidrotermalnih ventila. Ono što je zanimljivo je da postoji ovaj jedan mineral koji može naterati RNK prokursore da se spoje u RNK i membranske prokursore da se spoje u membrane”.

Šenong je treći ili prvi (zavisno od istorijske verzije) od Tri Suverena. Takođe se naziva i Impertaor Ljudi ili Bog Ljudi. Opisuje se kao bog-farmer koji je naučio ljude veštini poljoprivrede, uzgoja žitarica, herbalnoj medicini, spravljanju čaja. Po nekim izvorima, on je koosnivač kineske civilizacije, i zajedno sa Žutim Imperatorom Huang-Dijem (prvim od pet imperatora) predak svih Kineza. Neki kažu da je bio direktno povezan sa Huang-Dijem. Po legendi, Šenong je mogao da svoje telo učini providnim.

Pre Tri Suverena je postojao Nefritski Imperator. On je jedini od bogova koji je možda bio ne-fizički entitet. Taoizam kaže da je vladao “svim nivoima i oblastima postojanja”, milijardama godina. Zbog svojih metafizičkih atributa, ne može se uključiti u u grupu fizički inkarniranih vanzemaljaca.

Mitološki imperatori

Sledećih pet imperatora ili Bogo-kraljava koji su vladali posle Tri Suverena su bili:

– Žuti Imperator (Huang-Di)

– Žuanksu

– Ku

– Jao

– Šun

Neki izvori navode i imperatora Šaohao umesto Žutog Imperatora ili kao dodatak njemu.

Huang-Di (2697-2598.g.p.n.e.) se smatra prvim kineskim imperatorom i pretkom svih Kineza. Kineski istoričari su oduvek raspravljali da li je Hunag-Di bio stvarna ili mitska figura. Zavisno od izvora, može se pročitati da je on bio bog-kralj, mitski kralj, stvarni kralj, bogoliki kralj, sin nebesa ili polu-bog. Možda je istina negde između: Hunag-Di je bio stvaran ali nije bio čovek. Iz drugih drevnih kultura vidimo da su se kraljevi i vladari koji su došli sa neba nazivali bogovima, a njihovi potomci (iz veza sa ljudskim bićima) polu-bogovima. Kinezi im iskazuju potpuno isto poštovanje.

Prema legendi, pre nego što je rođen Huang-Di, javilo se “blistavo zračenje velike zvezde Či i Dublje Konstalacije (Ursa Major)”. Njegovo začeće je obeleženo “udarom groma sa neba usred vedrog, sunčanog dana”.

Huang-Di je tada započeo proces ujedinjenja Kine i Kinezima poklonio brojne darove: osnove njihove kulture i tradicionalnu kinesku medicinu (ukljčujući i akupunkturu). Njegova žena je naučila narod kako da pravi svilu. Huang-Di je živeo na planinama Kunlun, u srcu Tibeta.

Posle više od stotinu godina života i vladavine, objavio je da je došlo vreme da se pripremi za povratak na nebo. Tada se sa neba spustio zmaj i odneo Huang-Dija. Po nekim izvorima, on nije umro tada, već je živeo još 200 godina u zvezdama Sjuan Juan (konstalacija Lava).

Veruje se da je Huang-Di napisao i knjigu “Bai Ze Tu,” u kojoj se opisuje 11.520 čudovišta, bića koja menjaju oblik, duhova i stvorova koji žive širom univerzuma. Ova knjiga se smatra izgubljenom, ali ona koja je ostala i čije se autorstvo takođe pripisuje slavnom imperatoru je “Priručnik o seksu”, najstarija poznata knjiga o seksu. Ima i izvora koji navode da je Huang-Di podučavao Lao Cea, tvorca taoizma.

Mnogi drevni tekstovi beleže da je Huang-Di bio pronalazač i tvorac čudnih mehaničkih sprava. Mašina nazvana “kočija usmerena ka jugu” mu je pomogla u brojnim bitkama. Tripod je još jedna čudna sprava koju je izmislio predak svih Kineza. Prema opisu, bila je 4 metara visoka i “stotinama energija ispunjena iznutra”. Stvarala je “čudnu buku”. Prema legendi, tripod je prizivao “zmajeve da lete nad oblacima”. Šta više, bio je postavljen na vrhu Jezerske Planine (jedne od najpoznatijih planina u Kini upravo zbog ove legende), usmeren ka zvezdi Sjuan Juan (najsjanija zvezda u ovoj konstalaciji je Regulus). To je upravo zvezda sa koje, prema priči, potiče sam Huang-Di. Navodno je tripod služio i za pohranjivanje podataka, jer je beležio i život pre vremena Huang-Dija. Huang-Dijev zmaj nije opisan kao neko mitološko stvorenje, već kao sprava koja može da se podigne “ka suncima”, kao transportno sredstvo više od tri hiljade godina staro.

U “Biografiji Huang-Dija” se tvrdi da je Čanghuan (bilo je to ime njegovog zmaja) za samo jedan dan mogao da prevali ogromne daljine i da čovek koji ga “jaše” može doživeti starost od dve hiljade godina. Ova priča je apsolutno dosledna mnogim drugim globalnim mitovima i religioznim tekstovima koji opisuju vremensku dilataciju povezanu sa “vozilima bogova”.

Po nekim tekstovima, zakoniti otac Kine je Šaohao. Takođe je poznat pod imenom Jin Tian. Legenda kaže da je njegova majka – boginja tkanja, bila prelepa vila po imenu Huang koja se zaljubila u planetu Veneru dok je plutala Mlečnim Putem. Postoji li očigledniji opis svemirskog putovanja od ovog? Ono što priča govori jeste da je majka Šaohaoa putovala svemirom i stigla na planetu Veneru koja joj se veoma dopala. Priča objavljena u “Kineskoj mitologiji “Liu Janga i Deming Ana, kaže da je Huang krenula iz svoje nebeske palate jer se umorila od posla i odlučila da se opusti otplovivši nebom u “dubine noći”. Letela je kroz “srebrnu reku” (koju sinolozi prevode kao Mlečni Put). Zaljubila se u Jin Ksing i po priči, Jin Ksing je izrodio Šaohaoa. Jin Ksing se prevodi kao planeta Venera. Putovanje je zatim njegovu prelepu majku odvelo najpre na Mesec i konačno na Zemlju. Drugi deo mita govori da je prelepa majka Šaohaoa poželela da pojede plod duda, jer bi joj to drvo omogućilo da živi večno.

Šaohao se ne povezuje sa zmajevima, već sa Belim Bogom. Neki tekstovi tvrde da je on bio bog, drugi da je unuk Boga. Takođe se povezuje sa lešinarom, feniksom, orlom, sokolom, jastrebom i drugim pticama (koje su tradicionalni neprijatelji zmaja). Grob Šaohaoa je jedina poznata kamena piramida u kini i nalazi se u Kufu. Da li je koincidencija da se najveća egipatska piramida takođe zove Kufu (Kefrenova piramida, Kefren-Kufu)?

Sledeći na listi Pet Imeratora je Žuanksu, unuk Žutog Imperatora. Preostala četiri imperatora, ukljućujući i Žuanksua, ne opisuju se kao bića vanzemaljskog porekla, već su rođena na ovoj planeti. Bez obzira na to, Žuanksuu se pripisuju brojna inovativna dostignuća. On je izmislio kalendar, astrologiju, zamenio je matrijarhalno društvo patrijarhalnim, stavio je van zakona tradicionalni šamanizam i zabranio sklapanje brakova među bliskim rođacima. Klan Ši je poveo u veliku seobu ka istoku, ne bi li njihovi pripadnici sklapali brakove sa pripadnicima klana Dongji. Žuanksu je doživeo 98 godina, a vladao je punih 78.

Ku, Jao i Šun, iako su čovečanstvo podučili brojnim korisnim veštinama, u tekstovima ne ispoljavaju bilo kakve božanske ili čudotvorne kvalitete, tako da se ne mogu smatrati vanzemaljcima.

Tin je – nebo

Božanstvo koje se ne uklapa potpuno u ovu hronolgiju ali se smatra da se nalazi negde između Nefritskog Imperatora i Tri Suverena, jeste Tian. Aktuelna je kontroverza da li Tian znači Vrhovno Biće, Bog ili Nebo i da li su različite interpretacije zapravo rezultat pokušaja hristijanizacije kineske mitologije ili nisu. Po drevnim kineskim tekstovima o proricanju, Tian nije Vrhovno Biće ili Šang-Di (Nefritski Imperator – dokaz da je Šang-Di istinski metafizičko biće jeste činjenica da ga Kinezi nikada nisu prikazivali na slikama ili simbolima).

Sinolog Hirli Kril piše: “Tokom tri hiljade godina verovalo se da Kinezi još od pamtiveka poštuju T’ien – ‘Nebo’, kao najviše božanstvo i da je to isto božanstvo takođe poznato kao Ti ili Šang Ti. Ali novi zapisi koji su postali dostupni u XX veku, a posebno spisi iz perioda dinastije Šang, jasno dokazuju da to nije tačno. T’ien se uopšte ne pominje u Šang spisima, koji umesto toga veoma često pominju imena Ti ili Šang Ti. T’ien se javlja jedino u periodu Čou i očigledno je bio Čou božanstvo. Posle osvajanja, Čou su smatrali da je T’ien identičan Šang bžanstvu Ti (ili Šang Ti), baš kao što su Rimljani identifikovali grčkog Zevsa sa svojim Jupiterom.”

Kril dokazuje da je prvobitno ime Šang-Di korišćeno kao naziv za Vrhovno Biće i da je vremenom zamenjeno imenom Tian. On takođe dokazuje da Tian ne označava Vrhunsko Biće već je možda ime koje se odnosilo na bogove (množina), na velikog čoveka, ili na Boga-kralja. Kril otkriva da se Tian takođe odnosi na Nebo, pa čak i Nebeske Ljude.

Drevni karakter kojim se pisalo ime Tian tako ima i više dodatnih značenja:

– Čelo, lobanja

– Nebeska tela, zvezde

– Nebo

– Svemir

– Bogovi

– Kralj, monarh, starešine

Paralele Tianu postoje i u drugim jezicima. Mongolska reč “tengri” znači istovrmeno nebo, nebesa, bogove i kralja. Drevni tibtanski Talen ili talin znače nebo. U burmanskoj Naga kulturi i u Indiji, reč kojom se označava nebo jeste “tin”.

Tibetanska mitologija

Na listi tibetanskih vladara nalaze se 42 imena. Ali i u ovom slučaju savremenici tvrde da su neki od njih istorijske ličnosti, a neki izmišljene. U lozi tibetanskih vladara se obično smatra da su prva 26 legendarni vladari, kraljevi od broja 27 do 32 su istorijski, a od 33 do 42 apsolutno stvarni.

Iako postoje čvrsti dokazi da su prethodni kraljevi vladali tačno onako kako je to opisano u tibetanskoj mitologiji, savremeni naučnici ne mogu da prihvate da su stariji vladari navodno stigli sa neba letećim kočijama.

Prvi imperator regiona, kasnije nazvanog Tibet, je bio Nijatari Tsenpo. Tsenpo zapravo ne znači imperator, već Sin Bogova. Ovaj osnivač Boda (ime regiona pre nego što je nazvan Tibet) je potomak Teuranga koji je, prema religiji bon (šamanistički prethodnik budizma) Svemirksi Duh. Nijatari Tsenpo je izgledao apsolutno zastrašujuće i ljudi su ga se užasno plašili: oči su mu se zatvarale odozdo na gore umesto obrnuto, a na rukama je imao prste spojene kožicom. Priča se da se spustio sa neba (kada su ga ljudi upitali odakle je došao, on je pokazao na nebo) i sleteo na planinu Jalashangbo. Pošto su ga se ljudi bojali, brzo su ga proglasili kraljem. Godina njegovog ustoličenja je prva godina tibetanskog kalendara.

Prema legendi, tibetanski kraljevi su ostali u kontaktu sa svojim nebeskim prebivalištem ili nebesima, zahvaljući nečemu što se zove dmu tang. Zapadni naučnici prevode dmu tang kao “nebeski konopac”. Dmu tang je doneo Nijatari Tsenpoa na zemlju i povukao ga kasnije nazad u nebo.

Drevni budistički tekst “Mani Bka Bum” pruža nam alternativni opis porekla Tibeta: ljudi na zemlji su proizvod sjedinjenja majmuna i ogresa (žensko čudovište). Ovo zaista zvuči kao fikcija – sve dok ne shvatimo da je majmun u stvari biće po imenu Avalokitesvara a ogres je boginja Tara.

Avalokitesvara na sanskritu znači “Gospodar koji gleda u svim pravcima”. Boginja Tara se javlja i u polinežanskoj mitologiji, koja tvrdi da se ona uzdigla iz mora.

Drevni druidi i staroirski mitovi govore o Tari kao boginji majci. Starofinske legende pominju Tar, ženu mudrosti. Neka južnoamerička plemena svoju boginju majku nazivaju Tarahumara. Koren reči je više nego upadljiv.

Korejska mitologija

U korejskom jeziku ne postoji reč za mitologiju. Umesto toga, praistorijski mitovi se se jednostavno nazivaju seolhva (izveštaji, priče). Klasifikovani su u tri grupe:

1. Šinva: Priče o bogovima i duhovima (Šin znači bogovi, a hva znači reči ili govor)

2. Čeonseol: Zaveštane priče (Čeon znači preneti, a seol govoriti)

3. Mindam: Narodne priče, priče običnih ljudi (Min znači ljudi, a dam razgovarati)

Zapadni naučnici pokušavaju da ove tri grupe priča prevode kao “mit, legende i narodne priče”, ali to nije dovoljno precizno. Šinva se obično odnose na bogove sa neba, čeonseol na ljude heroje, a mindam na obične ljude. Ali na užas zapadnih naučnika, ni jednu od ovih priča ne kategoriše veća ili manja istina, zbog čega su naučnici totalno zbunjeni. Šta uraditi? Gde podvući liniju između legende i stvarnosti? Da li je mitologija u korejskom kontekstu ograničena na šinva priče, pre svega na manju grupu keonguk šinva? Ili treba definisati korejsku mitolgiju u širim okvirima pa uključiti u nju i čeonseol i mindam?

Ali ako drevne priče ne povlače liniju, zbog čega bi to uradio neki zapadnjak? Zbog toga što jednostavno nije moguće da su postojali Bogovi Neba? Zbog toga što letelice u ta drvena vremena nisu mogle postojati?

Baš kao i u drugim kulturama, korejske priče o stvaranju počinju tvrdnjom da je najpre postojalo ništavilo iz koga je potom nastao dualitet. Zatim su nastali bogovi. Zatim su nastali ljudi. Ta tranzicija od metafizičkog ka fizičkom je sastavni deo većine mitova o postanku. Pojava fizičkih bića u korejskim pričama počinje sa Nebeskim Ljudima i Nebeskim Ženama, koji su živeli u nebeskoj tvrđavi po imenu Magoseong:

“Bila su četiri Nebeska Čoveka koji su čuvali svaki po jedan od glavnih ulaza u tvrđavu i bili su Čeong-gung i Hvang-gung deca Gungvee, i Hukso i Baekso koji behu deca Sohvee. Oni su oženili četiri Nebeske Žene i izrodili dvanaestoro dece, koja će zatim postati preci ljudi.”

Posebna je prebudistička korejska “Priča o drevnom Oseonu”, koja govori da je nekada bog po imenu Hvanin živeo u “drugom nebeskom telu”. Ustanovljeno je da je Hvanin drugo ime za Indru, boga koji je prisutan širom Azije, posebno u hinduizmu. Hvaninov sin Hvanung je bacio pogled na dole ka Zemlji i počeo da plače na sudbinom ljudi. Rekao je svom ocu da želi da vlada ljudima, kako bi na Zemlju doneo pravdu i mir. Hvanin je dozvolio Hvanungu da se spusti na Zemlju i vlada. Kao pratnju dao mu je tri pomoćnika (Nebeski Naslednici), tri hiljade slugu i tri gospodara vetra, kiše i oblaka.

“Tako se Hvanung spusti u svet. Najpre je stigao na vrh planine Taebaek i tamo osnovao grad koji je nazvao Šinši, što znači Grad Bogova. Hvanung je brinuo o 360 ljudskih potreba, među kojima behu i poljoprivreda, život, bolesti, pravda, dobro i zlo…”

Drevni Vijetnamci

Evo kako Vijetnamci veruju da su postali: hiljadama godina ranije u Linh Namu je živeo kao poglavica klana sa nadljudskim moćima. Njegovo ime je bilo Kinh Duong. Jednoga dana sretne Long Nu, kćer Zmajskog Kralja Long Vuonga. Iz njihovog sjedinjenja rodi se sin po imenu Sung Lam, koji nasledi oca kao vladar zemlje, ali pod imenom Long Kvan (Zmajski Gospodara Zemlje Lak). Sve vrste herojskih dela, legendi i priča pripisuju se upravo njemu.

Baš kao Kinezi, i Vijetnamci imaju svoju “Priču o Mlečnom Putu”, iako u donekle izmenjenoj verziji:

“Nekada davno, živela je veoma lepa i mila princeza po imenu Čuk-Nu. Bila je jedna od mnogih kćeri Kralja Neba. Čuk-Nu je bila veoma vredna dama, pa je često sedela na obali Srebrne Reke i šila odeću svojim mlađim sestrama.

Jednoga dana, neki mladić dotera svoje krdo bivola na reku. Njegovo ime je bilo Nguu-Lang. Bio je veoma zgodan. Zaljubio se u princezu na prvi pogled, a i ona je njega zavolela. Kralj Neba, svestan njihove ljubavi, pristao je da se njegova kćer uda za Nguu-Langa, ali je par morao da obeća da će nastaviti sa svojim poslovima i nakon venčanja.”

Njih dvoje su toliko uživali u svom braku, da su zaboravili obećenje. Kralj je pobesneo i naredio im da se razdvoje. Svako od njih dvoje će živeti na drugoj strani reke i moći će jedino da se gledaju preko nje. Kralj im je dopustio i da se jednom godišnje sretnu i to sedmog meseca lunarnog kalendara. Taj mesec se naziva “mesec iznenadnog i kratkog pljuska”. Kada bi se dvoje zaljubljenih sreli, obično bi zaplakali od radosti. Plakali su gorko kada bi došlo vreme da se razdvoje.

Zbog toga se u Vijetnamu uvek javljaju provale oblaka na početku sedmog meseca lunarnog kalendara. Ako se nađeš napolju u prirodi tokom ovog meseca, nećeš videti ni jednog gavrana. Veruje se da su odleteli u nebo kako bi pomogli da se donese most i postavi preko reke, da bi se Čuk-Nu i Nguu-Lang ponovo sreli. A ako pogledaš u nebo po vedroj noći, videćeš Srebrnu Reku koja liči na dugačku mlečnu prugu. Zbog toga je zovu Ngan ha (Mlečni Put).

Ovo je dobar primer kako neki mitovi imaju zajednički koren i prenose se od zemlje do zemlje u blago izmenjenim verzijama. To je sasvim očigledno ista priča kao kineska priča “Mlečni Put”, ali sa malo manje vanzemaljskih primesa. Nedostaje planeta Venera, a čobanin sa krdom bivola koji se približava Srebrnoj Reci je opisan daleko zemaljskijim terminima.

Isto i na Filipinima

Čak i kada se udaljimo od Kine, srećemo iste osnovne priče o poreklu čovečanstva. Ljudi žive na Filipinima još od pre najmanje 30.000 godina, svo to vreme prenoseći sa generacije na generaciju priču o sopstvenom poreklu. To je “Priča o Batali”: u početku behu tri moćna boga: Batala – čuvar zemlje, Ulilang Kaluluva – zmija koja je živela u oblacima i Galang Kaluluva – krilati bog. Ova tri boga nisu poznavali jedni druge.

Tačni prevod reči Ulilang je “siroče-osiroteli”. To je veoma zanimljivo jer reflektuje druge drevne mitove o zmiji koja je ostala siroče ili su je proterali bogovi.

Batala i Ulilang Kaluluva su bili usamljeni bogovi. Batala je poželeo da stvori ljude, “ali ga je u tome sprečila prazna zemlja”. O Ulilang Kululuvi filipinski mit precizira da je voleo da putuje i da je planeta Zemlja bila jedna od njegovih omiljenih destinacija. I ponovo, evo priče o “zmiji” koja putuje sa planete na planetu kao vanzemaljac-putnik.

Jednoga dana, dva boga se susretnu. Ulilang Kaluluvi se nije dopalo prisustvo drugog boga jer ga je smatrao rivalom, pa je izazvao Batalu na borbu, da bi se odredilo ko će vladati Zemljom. Batala je pobedio i zatim spalio ostatke boga-zmije. Kasnije je sreo i Galang Kaluluvu i njih dvojica su postli dobri prijatelji. Družili su se mnogo godina, sve dok Galang Kululuva jednoga dana nije oboleo i umro. Još kasnije, Batala je konačno odlučio da je spreman da stvori ljude.

U narodu Tagalog sa Filipina, Batala je obožavan kao “najviši bog”, kreator univerzuma i čovečanstva. Ali prema ranijim izvorima, on nije bio Vrhovno Biće. Neki kažu da se samo tako predstavljao. Iako je jezik tagalog blisko povezan sa polnezijskim, reč Batala potiče od sanskritskog Batara Guru, koje ne znači Tvorac Univerzuma (za šta u sanskritu postoji mnogo drugih naziva), već Veliki Učitelj. Da Batala nije bio svemogući tvorac ukazuje i to što su ljudi koji su ga obožavali pričali da “obitava na jednom mestu na nebu koje se zove Kaluvalhatian (Kalualhatian)”.

Niže klase bogova po imenu Anito, Batala je poslao da se pozabave ljudima, osetivši se suviše egzaltiranim da to lično uradi. Njegovo ime se smatra suviše svetim da bi se izgovaralo glasno i zabranjeno je na slikama prikazivati njegov lik (bog koji zabranjuje ljudima da slikaju njegov lik postoji i u mnogim drugim kulturama.). Hrišćanski misionari koji su stigli na Filipine, pretvorili su Batalu u hrišćanskog Boga, a Anito bogove u anđele. Sve ostale su proglasili demonima.

Tu je i etnička grupa Visajan, koja se razlikuje od naroda Tagalog. Visajan imaju drugačije mitove o poreklu i bogovima. Njihovo najviše božanstvo je Kan-Laon, koji živi na planini Kanlaon. Njihov nebeski bog je Kaptan.

Nebeski Bog u drugim kulturama

Poređenja radi ali i kao dokaz da ovde nije reč o pukoj fikciji, pogledajmo kako su nebeski bogovi prikazani u drugim kulturama širom sveta.

Gospodar Neba u hinduističkim Rig vedama se zove Diusa. Ime potiče od sanskritskog korena Div, što znači ‘sijati’. Dieus je derivacija reči i znači ‘nebeski otac’ ili ‘sjajni otac’ i lako može biti izvor latinske reči deus (bog), grčkog imena Zevs (Zeus) i slovenske reči div koja označava Boga Neba. Pojava Diusa na nebu se povezuje sa urlikom groma. U kasnijim vremenima on je prikazan ili kao crveni bik, ili kao crni konj ukrašen biserima – biseri predstavljaju zvezde Mlečnog Puta. Po legendi, Diusu je ubio njegov sin Indra, oduvavši ga sa neba. Diusa je pao na Zemlju i umro.

U drevnom Rimu i Grčkoj, Bog Neba je bio Jupiter/Zevs . Obično je prikazivan kao orao ili soko koji leti kroz oblake. Zanimljivo je da u azijskoj mitologiji postoje priče o ratu između Bogova Orla i Bogova Zmije.

U mitologiji Maora, Rangi i Papa su nebeski otac i nebeska majka (oboje istovremeno imaju karakteristike i muškog i ženskog pola, baš kao i nebeski bogovi u svim drevnim spisima). Rangi se u havajskoj mitologiji zove Vakea; na ostrvu Raratonga je Atea; na Kukovim Ostrvima se isti nebeski bog zove Vatea – što je gotovo identično reči otac na nemačkom (vater) iz koje je izvedena engleska reč sa istim značenjem (father). Zanimljivo da je ime ženske boginje Papa – reč od milja kojom se u mnogim kulturama označava otac.

Rangi i Papa su roditelji brojne dece. Jedno od njih je Tumatauenga, koji na porodičnom feudu želi da ubije svoje roditelje. Njegov brat Tane se tome protivi i predlaže da razdvoje roditelje tako, što će naterati Rangija da živi na nebu, a da Papa živi ispod na Zemlji. Braća pokušavaju da sprovedu svoj plan u delo, ali uprkos svemu, Rangi i Papa “ostaju zajedno u svom ljubavnom zagrljaju”. Tek posle dugo vremena i brojnih napora, Tane će ih prisiliti da se razdvoje.

Jedno od dece, Tavirimatea, ogorčeno postupcima svo je braće, proglašava se njihovim neprijateljem. Tavirimatea odlazi na nebo da se pridruži Rangiju i tamo će imati sopstvene potomke. Okuplja armiju svojih potomaka da bi se borio protiv braće. Da bi ih porazio, šalje poplave, uragane, razorne oluje na Zemlju. On “napada okeane i ogromni se talasi dižu stvarajući vrtloge”, a bogovi što žive na Zemlji beže u panici.

Tangaroa, jedan od tih bogova, živi u okeanu. Njegov sin Punga ima dvoje dece. To su Ikatere – riba i Tu-te-vehivehi, “predak zmije”. Užasnut katastorfom koju je izazvao Tavirimatea, Tangaroa se zauvek naljuti na Tanea koji je pružio utočište njegovoj odbegloj deci. Tako Tane daje potomcima Tumateauenga čamce, udice i mreže da bi njima uhvatili potomke Tangaroa i spasli ih potopa. Tangaroa se sveti, potapa kanue, talasima uništava kuće na kopnu, vodom briše drveće i živi svet i poplavama ga odvlači ga u more.

Ovaj “rat svetova” će potrajati prilično. U kratkom osvrtu koji je ovde dat, vidi se da je priča o ratu nebeskih bogova veoma slična pričama o potopu u drugim kulturama.

Najvažniji ‘nebeski vladar’ drevnog Egipta je Horus, takođe povezan sa sokolom, jastrebom ili orlom. Ipak, Horus se prikazuje kao ljudsko biće. “Leti kao orao” je kvalitet koji mu se pripisuje, a ne karakteristika njegovog tela. Po legendi, Horus je sin Izide i Ozirisa. Njegovo ime znači ne samo ‘soko’, već i ‘onaj sa daljine’, ‘onaj odozgo’ i ‘onaj sa neba’. Izida je naredila Horusu da zaštiti ljude na Zemlji od Seta, boga haosa, oluja i poplava. Za faraona se govorilo da je Horus u ljudskom obliku.

Miksteci drevnog Meksika pripadaju grupi naroda koji najotvorenije govore da potiču od vanzemaljaca. Sama reč ‘Mikstek’ se prevodi kao ‘mesto ljudi sa oblaka’. Oni svoje pretke ne nazivaju bogovima i božanstvima, već jednostavno govore o njima kao o “ljudima koji su se spustili sa neba”.

U mitologiji Asteka postoji priča o Orlu koji je ubio Zmiju pre mnogo, mnogo vremena. Asteci svoje poreklo prate do Tolteka koji su obožavali Kvecalkoatla, pernatu zmiju koja leti.

I tako redom, od jedne kulture do druge priče o poreklu ljudi su veoma, veoma slične.

Šta nauka kaže o Nebeskim Ljudima

Krajem 19. veka, komparativna religija koja zvanično u nauci počinje sa Fridrihom Engelsom i J.J.Bahofenom, a koja je maksimalno promovisana u kapitalnom delu ser Džejmsa Frejzera “Zlatna grana”, smatra da je obožavanje nebeskog oca karakteristika nomadskih naroda, a da je obožavanje zemaljske majke karakteristika zemljoradničkih naroda. Prema toj doktrini, nomadi su oružjem pokorili zemljoradnička društva i zamenili njihove boginje svojim muškim bogovima. Veruje se da su tokom tog procesa, osvajači unizili status žene i zamenili vladajući matrijarhat patrijarhatom. Religijske promene su zamišljene tako da odražavaju promenu statusa polova. Ovaj sistem verovanja je povezan sa otkrićem indo-evropskih jezika, i podržan je ubeđenjem da su vojna osvajanja zapravo proširila indo-evropske jezike. Nebeski otac je proglašen za indo-evropski kulturni ideal.

Kod ovakvog naučnog stava problem je jedino što bukvalno svi mitovi koji se odnose na Bogove Neba, prikazuju istovremeno i univerzalno i bogove i boginje. U mnogim mitovima su muški i ženski bogovi čak izjednačeni po važnosti, moći i snalažljivosti. Šta više, ne postoje stvarni dokazi da su prvobitni zemljodelci obožavali žene a nomadi muškarce među bogovima. Kao da je uspon materijalizma od 16. do 19. veka otišao suviše daleko u poricanju nasleđa, izgubivši smisao za racionalno razlikovanje. Religijski koncepti su posmatrani kao sujeverje suprotno naučnoj misli i metodama. Kao takva, čitava ideja je potpuno odbačena umesto da bude reinterpretirana. Teorija o drevnima astronautima, insistira na tome da Bogovi Neba nisu bili ni vrhovna bića koja bi se obožavala, a ni izmišljeni kultovi koji se pojavljuju tek u naše vreme kada smo shvatili da su letovi i putovanje svemirom zaista mogući kako su to oduvek i bili. Samo oni koji ništa ne znaju o svemirskim putovanjima mogu tumačiti drevne priče kao puku izmišljotinu maštovitih predaka.

U zvaničnoj nauci, teorija o zajedničkom nebeskom ocu je odbačena u antropolgiji i arheologiji kao objašnjenje ranoevropskog religijskog života. Arheolozi smatraju da ne postoje indicije da su se indoevropski jezici širili oblastima Evrope i Azije samo vojnim osvajanjima. Mnoge druge kulture, koje niti su osvojene niti su osvajale, imaju panteone bogova u kojima dominiraju muška božansva. Takođe, smatra se da ne postoji direktna istorijska korelacija između obožavanja boginja i društvenog statusa žena, niti postoji previše dokaza da je obožavanje muških bogova povezano sa poljoprivredom, ili da su muška božanstva karakteristika nomadskih naroda. Isto tako, smatra zvanična nauka, nema razloga za verovanje da su Indo-Evropljani upražnjavali patrijarhalnu religiju predominantnih muških bogova, ili da su uzdizali muške bogove nauštrb boginja više od ostalih politeističkih religija.

Mnogi naučnici potpuno odbacuju mogućnost da su naši preci verovali u Bogove Neba, bilo muške ili ženske, i da takvo verovanje ima ikakve veze sa nomadskim i poljoprivrednim društvima. Nažalost, oni takođe smatraju da mitovi različitih kultura nemaju nikakve međusobne veze. A to je greška. Priča o potopu koji je rezultat “rata među bogovima”, na primer, neverovatno je slična u gotovo svim kulturama sveta i svakako zahteva dublje komparatvno i interdisciplinarno proučavanje. Ali kako to obično biva, današnja zvanična nauka više voli da zatvori oči pred onim što se ne uklapa u postojeće okvire, nego da sama sebi skače u usta. Dogme se menjaju teško ili nikako.