U narodu je ostalo živo svedočanstvo o susretu serdara Jovana Mićića sa prorokom Milošem Tarabićem i njegovim ostvarenim proročanstvom!

Pored ulaza u Ariljsku crkvu Svetog Ahilija Lariskog stoji neobična nadgrobna ploča od crvenkastog mermera sa planine Blagaje. Sa jedva čitljivog teksta može se saznati da ”Grob ovaj hrani junačke kosti Jovana Mićića Srbina i neke od porodice njegove”, a i životni put ovog poznatog zlatiborskog hajduka i ustanika, serdara Rujanskog i bliskog saradnika knjaza Miloša Obrenovića. Kako je dalje napisano na grobu u koji je njegov sin Jevrem preneo očeve kosti iz Gurgusovca ”Veću čast života proveo je srećno”, a ”s vrlo malo izuzeća, od početka oslobođenja Srbije od Turaka pod Knezom Milošem Obrenovićem, do prestanka vlade Obrenovića familije bio je poglavar užičke naije pod raznijem zvanijem i činom”.

Bog visoko, Miloš daleko

Ko je bio Jovan Mićić? Kažu da njegov otac Gavrilo Garib vodi poreklo od loze čuvenog junaka Baja Pivljanina. Doselili su se u selo Mačkat, na Zlatiboru i tu je Jovan rođen, 1785. godine. Pored Mačkata, živeli su i u selu Rožanstvo, a potom u Čajetini. Posle hajdukovanja u vremenu pre Prvog srpskog ustanka, bio je u pratnji kneza Miloša, a potom buljubaša zlatiborskog vojvode Mihaila Radovića. Isticao se u borbama protiv Turaka, ali su njegovi uspesi ostajali uglavnom u senci tadašnjih velikih junaka. Posle nekoliko poznatih bitaka, ponovo je postao najbliži saradnik kneza Miloša, da bi 1815. godine, septembra meseca dobio ”nadzirateljstvo nad Užičkom i Sokolskom nahijom”.

Da je Jovan u to vreme bio značajna ličnost, govori i podatak da je dobio jedno od dvadeset dva odlikovanja, za koje je Miloš od sultana dobio odobrenje da ih podeli svojim najvažnijim ljudima, posle odlaska na poklonjenje u Carigrad. U Čajetini je podigao kuću opasanu zidom, koja je ostala poznata kao Serdarev konak, u čijoj je Šarenoj sobi primao svoje goste. Zgrada je srušena tokom Drugog svetskog rata. Ostala su samo vrata Šarene sobe, koja se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu. Bio je neprikosnoveni gospodar u svom okrugu. Od njega su zazirali i Srbi i Turci. Govorio je da je ”Bog visoko, Miloš daleko, pa svi mene moraju slušati!” Jedini posao mu je bio da izvršava naredbe kneza Miloša, a narodu je ostalo da poštuje njega! Kada bi se sa svojih četrdeset, u šarene odeće obučenih i naoružanih bećara pojavio u Užicu, znalo se da će biti kavge, pa bi se narod sklanjao, a Turci povlačili u tvrđavu.

Hapšenje proroka

I tako, taj i takav Jovan Mićić, ču za proroka Miloša Tarabića, koji govori o propasti dinastije Obrenovića. To mu se nije baš mnogo svidelo, pa pošalje svoje momke u Kremna, koji uhvate Miloša i bace ga u zatvor u Čajetini, da ”malo razbistri glavu!” Posle nekoliko dana serdar zapovedi da mu privedu Tarabića i naredi da u najkraćem saopšti proročanstvo koje se odnosi na njegovu budućnost. ”Umrećeš od gladi, Gospodaru!

Nego, pazi, ako omašiš, ode glava!” Miloš Tarbić je mirno pogledao i odgovorio: ”Oždrebiće žensko i imaće kraću zadnju desnu nogu.” Nastade komešanje, a mnogi su klimali glavom u neverici, i tražili da se to proveri. Jovan naredi da se kobila ubije, raspori trbuh i izvadi ždrebe. Kada su njegovi momci to učinili i pokazali žensko neoždrebljeno mladunče sa ”valičnom desnom zadnjom nogom”, svi su zanemeli u neverici, a moćni serdar se strovalio u stolicu, bled, ”kao da u njemu nema kapi krvi”.

Zadnjim naporom pružio je ruku ka kesi sa dukatima, koju je ponudio Tarabiću, koji sve odbi, i pored zbunjenog naroda i serdarevih momaka, krenu svojoj kući. Kažu da je serdar Jovan dugo išao za njim, molio ga da primi makar onoliko novca koliko može kupiti sveće, kako bi svaki dan palio po jednu za spas njegove duše.

Saopoštio je mirno Miloš, gledajući u oči moćnog i prebogatog Jovana Mićića. Da bi što više ponizio Tarabića, Mićić je počeo glasno da se smeje, što su u znak odobravanja prihvatili svi iz njegove pratnje. ”E, pa lepo, Božiji čoveče! Kad si tako vidovit i proročan, pogledajde dole onu ždrebnu kobilu u avliji. Reci de, kakvo će ždrebe oždrebiti, muško il’ žensko, a?

Gurgusovačka kula kao sudbina

Proročanstvo se ispunilo. Posle dinastičkih promena, moćni serdar, koji se ponosio svojim ćupovima zlata, koji je poznavao Njegoša i kumovao sa Smail-agom Čengića, koji je preko kiridžija bio glavna veza kneza Miloša sa Bosnom i Crnom Gorom, uhvaćen je u zlatiborskom selu Semegnjevo i predat novim vlastima u Beogradu. Vezan konopcima, sa nogama u lancima, vožen je u volovskim kolima kroz Beograd i izlagan svim poniženjima.

Završio je u zloglasnoj Gurgusovačkoj kuli, odakle je bio pušten posle izvesnog vremena, zalaganjem ruskog konzula. Vratio se u Čajetinu gde se zabarikadirao u svojoj kući, svestan da će uskoro doći po njega. Ponovo je uhapšen u februaru 1844. godine i sproveden u Kragujevac, gde ga je preki sud osudio na smrt, lišivši ga ”svih odličja, činova i penzije”.

Ta kazna mu je zamenjena ”večitom robijom u lakom gvožđu”, koju je ponovo izdržavao u memljivoj ćeliji Gurgusovačke (knjaževačke) kule. Umro je od gladi i iscrpljenosti u teškim mukama, 1844. godine, ”licem na Svetog Stefana’’, kako piše na mermernoj ploči. Sahranjen je na zatvorskom groblju, a postoje svedočenja da je njegov grob posetio i Miloš Obrenović, kada je ponovo došao na vlast.

Zašto je serdar Jovan Mićić sahranjen u Arilju, u porti Nemanjićke zadužbine? Pored Čajetine, imao je i svoj dom, svoju drugu kući, danas bismo rekli vikendicu, pored crkve u Arilju. Ovde je često boravio, naročito zimi, ”jer mu je tu vazduh više prijao” i mnogo je doprineo obnovi ovog značajnog hrama. Konak je sazidan na zaravni jugozapadno od ariljske crkve. Kao gradska spratna kuća sa doksatom postavio je osnove buduće varošice. Zbog svog izgleda i mesta sa kog se pružao fantastičan pogled izazivao je divljenje. U to vreme ljudi su živeli u drvenim kućama pokrivenim slamom, sa štalom u rizemlju, pa je kneževa kuća zbog svoje veličine i načina gradnje izgledala kao pravi dvor.

Sećanje na ovog znamenitog Zlatiborca, veoma uticajnog čoveka Obrenovićevske Srbije u isto vreme je i svedočanstvo o neoborivosti vizionarskih poruka kremanskog proroka Miloša Tarabića. Pored groba serdara Jovana Mićića, do nedavno su stajali i ostaci njegove kuće u centru varošice. Sklonjeni su radi rekonstrukcije, sa nadom da će ovaj značajni spomenik biti sačuvan.

Tomislav Ž. Popović