Sećam se da je moja majka mome ocu, za svadbu njegovog brata od tetke, kupila novo crno plišano odelo. Ono je bilo kao skrojeno za njega. Lepo i elegantno je izgledao u njemu. Ona sa njim nije išla, jer je bila u žalosti, pošto joj je otac, moj deda preminuo.
Otac se vrati sa svadbe, nešto neraspoložen. Ispriča nam da je sve lepo proteklo, mlada je mnogo lepa, ali da će njegov brat kad-tad da se razvede od nje. Majka mu na to reče da je njegov brat našao ženu koja mu odgovara i da on nema tu šta da se meša. Dve decenije kasnije ispostaviće se da je moj otac bio u pravu. Imao je fantastičan i neverovatan dar da proceni ljude.
Dođoše devedesete, a moj otac tada mlad čovek u četrdesetim godinama, poče da priča o svojoj sahrani. Kao recitaciju ponavljao je da ga sahranimo u tom crnom plišanom odelu i da niko ne dira to njegovo odelo. Majci to dojadi i u šali, potpuno neozbiljno mu reče:”Kad umreš, kako ćeš ti da znaš u šta ću ja da te sahranim i kako ćeš ti to da vidiš?”

Tako je prekidala njegov traktat o sahrani. Godine su prolazile, njegovo zdravlje je počelo da se pogoršava,.Večito je visio po lekarima. Na kraju više nije mogao da hoda i pade u postelju. Danima je pričao o svom pokojnom prijatelju. Kaže, eto doći će Jovica da ga poseti. Objašnjavam mu da je Jovica odavno mrtav, a on kao da ne veruje.
Jedne večeri reče da želi da vidi oca i brata.To mi je bilo jako čudno jer ih je retko spominjao. Ja ih pozvah telefonom, ali niko se ne javi.Zabrinuta za njega jedva zaspah.Usnila sam kako pokušavam nekog čoveka (kome ne vidim lik ) da izvučem iz grobne rake, ali ne uspevam.U susret mi idu crna kola, krećući se velikom brzinom.U tom momentu se naglo budim.Novi je dan i vidim da se ocu pogoršalo stanje.Nekoliko puta odlazim do hitne pomoći tražeći da oni dođu, ali oni kažu da nemaju nijedno vozilo na raspolaganju.Vraćam se kući, a otac mi se  izvinjava.Kaže da mi nije omogućio dobre uslove za školovanje. Traži da zapali cigaretu. Ja mu rekoh da mu je duša u nosu, a on misli na cigarete. On se samo blago nasmeja. Hitna dođe u pet po podne.Odvezoše ga u bolnicu, gde je posle sat i po vremena preminuo.
Osvanuo je dan njegove sahrane.Ustadoh rano i osetih miris kafe i cigarete… Kafu i cigarete je otac redovno svakog jutra praktikovao. Bez toga nikada nije počinjao dan. Osvrćem se po kuhinji, ali tamo nikog nema, niti je iko zapalio cigaretu, niti je iko skuvao kafu. Skuvala sam kafu i namenila mu, a majka upali cigaretu i ostavi je da gori. Ostade mi žal što mu ne ispunih poslednju želju, da pripali cigaretu. Ipak kako je želeo, sahranili smo ga u crnom plišanom odelu.
Izgleda da je moj otac, pripreme za onaj svet, počeo deset godina pre svoje smrti, pokušavajući i nas da za to pripremi. Mi ga nismo ozbiljno shvatili,terali smo šegu sa njim.Zbijali smo šale na njegov račun, ne sluteći da je on predosetio svoju smrt. Čovek možda ne zna koliko će dugo da živi,ali ume da oseti kada mu se približava sudnji čas.
Danijela Janković