Delo „Samguk Jusa“ ili „Istorija Tri Kraljevstva“ koje je napisao budistički monah Ilion pred kraj 13. veka, predstavlja hroniku istorije i tradicije Koreje od najranijih dana pa do 10. veka naše ere. Sudeći po ovoj malo poznatoj knjizi, drevna Koreja je itekako znala za brojna čuda i fenomene. Ako ostavimo na stranu mnogo opipljiviji mitološki materijal kakvi su heroji koji su se izlegli iz jaja ili su ih rodile device, „Samguk Jusa“ je puna i kurioziteta koji nam donose dah neobične, drevne istorije.
Kriptozoolozima bi se posebno dopao sledeći odlomak iz 661. ili 667. godine: „Telo ogromne žene dopliva morem južno od Sabi-su. Njeno telo beše dugačko 22 metra, stopala 1,8 m, a njen Venerin brežuljak 90 cm. Ima još jedna priča koja kaže da joj telo beše dugačko 5,4 metara…“ Svedoci su spremno interpretirali ovaj događaj kao dolazak boginje mora među ljude. Skeptici jedino mogu da žongliraju obiljem pitanja. Da li je to mogla da bude obična zabuna? Da li je more izbacilo na obalu možda poluraspadnuto telo džinovske lignje ili nekog drugog mekušca? Da li ljudi toga vremena zaista nisu umeli da razlikuju ljudsko telo od džinovskih lignji, sipa, oktopoda….?
„Samguk Jusa“ beleži i druge neobične događaje: „Tradicija pamti da kada se kralj Muru I pope na presto (654.n.e.), jedan zemljak mu je na poklon dade prase sa jednom glavom, dva tela i osam nogu, koje mudraci sa dvora protumačiše kao znak da će kralj pripojiti sve teritorije pod nebesima u osam pravaca od svog prestola“. Kralja Sila na jugu poluostrva po imenu Talae (umro 79.g.n.e), bogovi su blagoslovili neobičnom pojavom: „Njegova glava imaše 97 cm u obimu; visok beše 2,9 metra; zuba sitnih i nalik na dva reda belih semenki u presečenom naru; a njegove kosti behu uobličene u moćnu masu nalik žadu – baš po meri sjajnog Herkulesa. Njegovo su telo sahranili na brdu Sok“.
Najstariji životni vek zabeležen u hronici, imali su kralj Suro (umro 199.g.n.e.), prvi vladar Gaja i njegova supruga Hvang-ok: „Prvog dana marta u šestoj godini Čung-p’ing za vladavine Ling-ti, u godini zmije Kisa, kraljica umre u dobu od 157 godina… Kralj provede mnoge samotne sate u dubokoj tuzi posle smrti kraljice, pa na kraju i on umre posle 10 godina u dobu od 158 godina, na dan 23. marta četvrte godine Kien-an, tokom vladavine Hsien-ti, u godini zeca Ki-mjo“.
Osim što su izmislili prve metalne prese za štampanje, prvi azijski sunčani sat i najstariji sat na svetu koji pokreće voda, drevni Koreanci se mogu pohvaliti i verovatno prvim svecem u istoriji ljudske civilizacije koji plače krv.
Čungji-Japkan, zvaničnik vlade Sila iz 10. veka, „imaše portret kralja Suro naslikan na 90 cm svile oko koga se uvijao izvezeni zmaj, okačen na zid. Ispred portreta je uvek gorela uljana lampa i obožavan je svakoga dana ujutro i uvuče. Nakon tri dana, krvave suze kao kiša počeše da liju iz očiju portreta napravivši duboku baru ispod. Čungji-Japkan tada uze portret, odnese ga u hram kralja Suro i spali ga tamo“. Da li je zapaljeno ulje otopilo boju na svili koja je oslobodila crveni pigment u vidu suza? Prihvatanje da su to bile krvave suze predstavlja zanimljivu paralelu sa sličnim primerima u hrišćanstvu, posebno zbog starosti ovog prvog slučaja.
U stara vremena, Koreanci su dobro upoznali i atmosferske anomalije. Godine 767. n. e. „svirepi pas pade sa neba na južni deo Istočnog Paviljona, uz grmljavinu koja protrese i Nebo i Zemlji. Glava mu beše velika kao vrč za vodu, rep dugačak 90cm. Ličio je na goruću vatru.“
Komparativna mitologija može ponuditi ključ za razumevanje ovog događaja, pošto je širom sveta munja poistovećena sa psećim ili mačijim monstrumima. Na stranu tadašnje tumačenje kako je reč o znaku prestojećeg rata, ali moguće je da su se neobični meteorski pljusak ili anomalija polarne svetlosti dogodili te iste godine, jer „Samguk Jusa“ beleži da su „dve zvezde pale u dvorište Severne Palate, pa ih je sledila još jedna, pa su tri zvezde potonule u zemlju… Viđen je i veliki tigar kako uđe u palatu i iznenada nestade kada zakorači u kraljevske odaje.“
Prvog aprila 760. godine na nebu su se pojavila dva sunca i „ostala tamo 10 dana kao znamenje katastrofe na Zemlji. Pominje se i potpuno pomračenje sunca kada su, negde između 839. i 857. godine „nebesa i Zemlja postali tamni.“
Tokom vojnog pohoda, general Sila Kim Ju-sin se molio na vrhu S’ngbu-san (Planine Plovećih Zvezda), kada se iznenada „ogromna vatrena lopta pojavla iznad oltara i otplovila ka severu, ispaljujući vatreni plamen. Baš kada je neprijatelj trebalo da napadne iscrpljene trupe u usamljenoj tvrđavi, tamu razbi munja i udari neprijatelja iz topova što bljuju kamenje…. Trupe Sila behu spašene i to je razlog što se mesto prozva Planina Plovećih Zvezda, jer je vatrena lopta plovila iznad njega kao ognjena zvezda“.
Pomoć natprirodnog u odlučujućim bitkama je, naravno, uobičajeni dodatak drevnim pričama, ali on ne isključuje mogućnost i nekog daleko realnijeg fizičkog objašnjenja. Neki događaji predstavljaju daleko veći izazov istražvačima neobičnog. Šta reći o sledećem: „U februaru godine 920. senka pagode hrama Hvangjong pojavi se naopačke na tlu ispred kuće K’mo-sajia. U oktobru iste godine tetive lukova u rukama bogova pet pravaca u hramu Četiri Deva Kralja misteriozno behu presečene, a psi naslikani na muralu u hramu istrčaše u dvorište i potom se vratiše odmah nazad u sliku.“
Kuga biblijskih proporcija interpretirana kao nagoveštaj pada kraljevstva Baekje, nestala je 660. godine kada je „voda u svim zdencima Puj i Sabi-su postala krvavo crvena, a male su ribe žive iskakale napolje iz vode na severnu obalu i mrtve padale dole. Beše ih toliko mnogo, da ljudi nisu uspeli da ih sve sakupe i pojedu. U četvrtom mesecu, pojaviše se desetine hiljada žaba u krošnjama drveća.“
Ovaj nama malo poznati tekst, pravi je biser za istraživče drevnih vremena. Pitanje je koliko još takvih azijskih bisera nikada neće biti prevedeno na neki od evropskih jezika. A trebalo bi….