Naše poznanastvo počelo je u osnovnoj školi, koju sam ja pohađala, a ona je radila kao tetkica u istoj. Mnogo je volela nas decu. Uvek nam je pomagala, štitila nas i branila, čak i ako neko napravi neku štetu. Jednostavno, bila je zaštitnik prava nas, dece. Ta dobra, vredna i pametna žena, blage naravi, postala je moja komšinica, pošto su se naše dve porodice daleke osamdeset i osme doselile u istu zgradu. Njen muž i moj otac bili su stari znanci i dobri prijatelji. Godine su prolazile, retko sam je viđala, jer je pored posla u školi, sa mužem održavala kuću i imanje na selu. Večito u nekoj žurbi i jurnjavi, u prolazu bi mi se na brzinu javila i nastavljala dalje svojim putem.

Početkom dvehiljaditih, ona i njen muž imali su saobraćajku. Povrede koje su zadobili, dovele su njihove invalidnosti. Moja komšinica je sada hodala uz pomoć štapa, imala je kragnu, koja joj je fiksirala vrat  i obolela je od angine pektoris. Penzionisana je, ali je i dalje  sa mužem, sejala i obrađivala bašte na selu, onoliko koliko je mogla u takvom stanju. Pred koronu, ona i moja majka počeše češće da se druže i postadoše dobre prijateljice.

Nastupi doba korone i izolacije za sve starije od 65 godina. Moja komšinica i njen muž ostadoše prepušteni sami sebi, pošto im je stariji sin sa porodicom živeo u drugom mestu, a sa mlađim nisu bili u dobrim odnosima. Ponudih se da im donosim namirnice i lekove, da im plaćam račune. Svakog jutra, pod punom ratnom opremom, sa maskom i rukavicama, isporučivala sam im namirnice sa spiska, koji je komšinica pravila. Kratko bi smo, sa razdaljine od 2 metra popričale, pošto sam joj ja bila jedina veza sa spoljašnjim svetom. Tugovala je za selom i sekirala se što nije posejala bašte. Govorila je da jedva čeka da je puste iz zatvora, kako je nazivala izolaciju. Kada je ukinuta izolacija, da je mogla, skočila bi od sreće. Ona i njen muž požuriše da produže registraciju  auta i odmah zatim otputovaše da vide starijeg sina, snahu i unuku. Po povratku sa puta, ispriča mi kako se divno provela. Sada, kad ih je videla, može mirno da umre. Na ove njene reči mene nešto preseče u grudima. Rekoh, biće još prilika da ih vidi. Na žalost, bio je to poslednji put. I tako, komšinica sa mužem ode na selo. Svakog dana u određeno vreme čule smo se telefonom. Razgovarale bi  smo o raznim temama. Posle izvesnog vremena ona poče da postavlja čudna pitanja. Mnogo se bojala korone, pa onako za sebe reče:”Bože da li ću ja da preživim ovu koronu?”Ja odgovorih da je čeka još mnogo lepih godina. U sledećem našem razgovoru pomenu da joj je u novembru 50 godina braka i opet konstatova da ne zna da li će to da dočeka. Dođe septembar, Mala gospojina, slava moje i njene porodice. Posle slave me nešto pozva  i poče priču, kako je eto ove godine  uspela da spremi slavu, a sledeće godine ne zna ko će da joj sprema slavu. Odgovorih joj, da ako ne bude mogla, postoji ketering. Sa prvim oktobarskim kišama, komšinica i njen suprug se definitivno vratiše sa sela. Vidim da se žena nešto iskrivila, jako sporo hoda i pitam je kako je. Ona mi odgovara da je dobro i da je uspela da spremi zimnicu, kao da je to najvažnije u životu. Dani prolaze i ona shvata da zdravstveno nije dobro. Odlazi u dom zdravlja i dva puta čeka red za testiranje na koronu. Kovid je negativna, međutim lekari ništa ne preuzimaju i ako joj je zdravlje sve lošije. Dajem joj broj telefona privatnog doktora i kažem da što pre ode. Nije me poslušala i jedne nedelje ode u hitnu, odakle je uputiše na snimanje pluća, a dalje na ležanje u bolnicu. Dok ju je muž vozio za bolnicu, njen komentar je bio, da ako ostane u bolnici, neće živa da se vrati kući. I opet, svakog dana posle vizite u bolnici, ona i ja razgovaramo telefonom. Svaki  razgovor sa mnom, ona počinje rečenicom:”Samo da ti čujem glas”. Prvo joj je umrla jedna cimerka u sobi, a posle nekoliko dana i druga. Obuzeše me crne slutnje, jer kažu ljudi, što se desilo dva puta, desi će se i treći. Nastavljam da je bodrim da izdrži. Poverava mi se da joj je jako loše. Kažem joj da misli samo na lepe stvari.

Jedne srede nema njenog poziva. Zovem je, niko se ne javlja. Uznemirih se i unervozih se. Oko četiri po podne pozva me, sa njenog broja, medicinska sestra iz bolnice. Traži da razgovara sa članovima porodice. Dadoh joj broj telefona njenog muža. Pozvah njenu unuku, a ona kontaktira bolnicu i saopšti mi tužnu vest.

Moje komšinice više nema, a mi se porodično sjurismo u prizemlje da njenom suprugu izjavimo saučešće. Kada sam ušla u stan, osetih strujanje hladnog vazduha, kao nekakav hladan dodir. Njen muž onako potresen i u šoku, kaza da mu ne treba život bez nje. Sačekasmo da mu dođu unuci, da ne bude sam.
Moja komšinica koja se toliko bojala korone, na kraju je završila na kovid odeljenju bolnice. Ne treba misliti crno, jer ovaj svet je satkan od mnogih boja. Ne treba  se nečeg plašiti, jer ako se nečeg plašiš, to  ti se na kraju i desi.
Danijela Janković