Ilon Mask je pompezno najavio svoju misiju “Mars”… Dobrovoljci iz celog sveta se utrkuju ko će od njih postati stanovnik prvog naselja na Crvenoj planeti… Tehnički gledano, misija takve vrste nije neizvodljiva, potrebna tehnologija postoji, samo je pitanje koliko novca treba uložiti. A Ilon Mask ima para. Ipak…

Glavno pitanje je šta će biti sa prvim “marsonautima” – može li se uopšte (pre)živeti na Marsu? Rezerve hrane, vode, kiseonika, sve se to podrazumeva, ali razmišljaju li stručnjaci o tome da postoji “još nešto” što utiče na život i zdravlje ljudi i svih zemaljskih živih bića?

Pre nekoliko godina pročitao sam neverovatnu knjigu na tu temu (i ne samo na tu temu). Knjigu je napisao Aleksej Tihonov, a posvećena je neutralizaciji štetnih zračenja…

Evo interesantnog odlomka iz knjige koji jasno daje odgovor zbog čega baze na Marsu, ili Mesecu nikada neće biti uspešne.

Tihonov piše: “Postoje dve osnovne vrste zračenja koja utiču na sva živa bića. To su prirodna i tehnološka (ona koja je stvorio čovek). I jedna i druga mogu biti korisna ili štetna po zdravlje. Ponegde u literaturi pominju se i neutralna zračenja, ona koja niti škode niti koriste. Ovo je, međutim, najobičnija spekulacija – živa bića su veoma kompleksna i mi nemamo mogućnost apsolutnog monitoringa nad onim što se dešava u ćeliji ili tkivu u svakom trenutku. Neka ekstremno slaba zračenja izazivaju posledice posle nekoliko godina. Gledajući na kraći rok, mogli bismo (pogrešno) zaključiti da ne proizvode nikakvo dejstvo.

Zračenja bi se dalje mogla podeliti na merljiva i teško merljiva. Sa stanovišta istraživača, sa merljivim zračenjima retko kad ćemo imati problem – jaka magnetna ili električna polja daju se izmeriti. Isti je slučaj sa X zracima, UV, radiotalasima… Ali kod ekstremno niskih intenziteta nastaju problemi – merenje je otežano, ponekad nemoguće raspoloživom tehnikom, a uticaj na živa bića može da bude veoma jak, bez obzira na to što se radi o slabim zračenjima.

Godine 1974. u zamahu istraživanja mikrotalasa i njihovog biološkog uticaja, profesor Lav Poljakov došao je na zanimljivu zamisao – šta bi bilo ako bi se uticaj svih mogućih zračenja sveo na minimum. Pošto su to bile godine u kojima je SSSR ulagao ogromna sredstva u ispitivanja koja bi mogla imati vojnu primenu, finansiranje projekta nije izostalo.

Projektovana je ogromna komora, Faradejev kavez – električna zračenja i radiotalasi nisu mogli da prodru unutra. Zidovi komore dodatno su ojačani olovnim pločama debelim skoro metar(!) a sve se to događalo u napuštenom rudniku na Uralu, na dubini od dve stotine metara. Ista takva komora napravljena je i na površini zemlje, ali bez olovne obloge. Temperatura, osvetljenje, pritisak, vlažnost i ostali parametri bili su isti u obe komore.

U komorama su gajene biljke, vodozemci, laboratorijski miševi, kunići i kulture bakterija. Očekivano je da će se eksperimentom dokazati mogućnost života u strogo kontrolisanim uslovima, duboko ispod površine. U eri hladnog rata obe strane su ispitivale takve mogućnosti zbog eventualnog sukoba atomskim oružjem. Bilo je potrebno imati duboko ukopane bunkere u koje nije moglo da prodre ništa iz atmosfere koja bi u slučaju eksplozija nuklearki bila zagađena decenijama… Generali su maštali o naselju ispod zemlje u kojem bi pored štaba bio smešten deo vojske i stanovništva. Mnogo godina posle imaginarnog sukoba, nove generacije bi izašle iz skloništa i obnovile život na Zemlji… Sve ovo izgleda kao scenario nekog apokaliptičnog SF filma, ali nažalost, mnogi su razmišljali o ovakvom scenariju i to ne za film.

Rezultati opita Poljakova nisu ostvarili snove generala. Naime, u prvim mesecima eksperimenta sve je izgledalo normalno. Ribice su plivale po akvarijumima, biljke su rasle pod veštačkim osvetljenjem a beli miševi veselo trčkarali po kavezima. Ženke su okotile prve mlade… I tada je počelo. Smrtnost u leglima glodara bila je za 50 posto veća nego u kontrolnoj grupi na površini. Takođe broj eritrocita im je bio u stalnom opadanju. Tri godine od početka eksperimenta kunići su već bili toliko deformisani i degenerični da nisu ni mogli dalje da se kote. Isto je važilo za miševe i vodozemce. Ribe su redovno jele svoju mlađ i bile totalno neuračunljive.

U podzemnom skloništu biljke su cvetale, ali je seme bilo sve lošijeg kvaliteta, tako da je davalo kržljave primerke. Biohemijska analiza je pokazala poremećaj metabolizma na više nivoa, a posebno je dokumentovan gubitak sposobnosti akumulacije energije preko adenozin-trifosforne kiseline (ATP). Istovremeno, biljke u kontrolnoj komori na površini zemlje su se razvijale normalno pod veštačkim osvetljenjem. Naučnici koji su osmislili eksperiment pod vođstvom dr Poljakova posebno su vodili računa o svetlosti i procentu ugljendioksida. Normalan razvoj biljaka u kontrolnoj grupi pokazao je da biolozi imaju dovoljno znanja o potrebama biljaka i životinja, ali da ne utiču na “nešto” što je nedostajalo u komori iza debelih olovnih zidova.

Interesantno je da su najviše otpornosti pokazali neki insekti, ali ni oni nisu mogli da se razvijaju u nedogled. Bakterije su masovno ulazile u hibernaciju – stadijum spora, i tako su “čekale” da se uslovi života poboljšaju.

Istraživanje Poljakova je trajalo skoro sedam godina. Za to vreme prikupljena je ogromna građa – podaci i uzorci, koji su nedvosmisleno dokazali da se “život ne može tako lako plagirati”. Pored hemijskih i osnovnih fizičkih faktora bilo je jasno da postoji još “nešto”, a da je to nešto presudno za normalan razvoj ćelije i jedinke. Do istih rezulata došli su i američki naučnici, verovatno silno razočaravši svoje generale. Dobra strana ovih eksperimenata je ta da su, možda jednim delom, doprineli kraju hladnog rata. Posle sređivanja rezultata bilo je jasno da ako nuklearnim bojevim glavama uništimo površinu naše jedine planete, niko neće ostati dovoljno dugo živ da proslavi pobedu. Stručnjaci koji su predlagali stvaranje naselja u kosmosu sada su se, takođe, zamislili… jer je čak i njima postalo jasno da milioni godina evolucije i prilagođavanja našeg živog sveta ovoj planeti predstavljaju nepremostivu prepreku avanturistima koji, možda imaju moć (i novac), ali nemaju nimalo mozga…”

Izbor teksta dr Jovan Todorović (sa dozvolom izdavača)