Dan pre dočeka Nove godine, završila sam svoje predispitne obaveze na fakultetu  i krenula kući. Usput sam se pitala šta će mi ta  sledeća  godina doneti. Na autobuskoj stanici sretoh svoju imenjakinju i školsku drugaricu. Pozdravismo se kao da se nismo videle sto godina… Ona  sva srećna što me vidi, reče mi da me se uvek seti, pošto joj se dečko preziva isto kao i ja. Nasmejah se na tu njenu asocijaciju i pomislih da ima ljudi koji me  se uvek rado sete.

U autobusu ona ubrzo zaspa. Ja nisam mogla, pošto su mi se svakojake misli vrzmale po glavi. Moja drugarica je iz mesta pre mog i nekoliko minuta pre izlaska na svoje odredište se probudila. Onako pospana progovori: “Jao zamalo da se uspavam, a baka me čeka sa toplom pilećom supom, koju mnogo volim.” Ja uzvratih: “Nema veze, i da si se uspavala, došla bi kod mene. Moja mama obavezno kuva pileću supu za ručak.”

Na to ona dodade: “Volela bih da za vreme praznika dođeš kod mene.”
Dođoh kući i malo se odmorih. Počeh da pravim tortu za sutra. Zapričah se sa majkom i torta nije ispala baš najbolje, ali pošto je bila od čokolade, to joj je garantovalo prođu kod ukućana. Sutradan sam se svuda motala po gradu, tražeći da kupim nešto jeftinije. Zapravo kao i većina ljudi, trčala sam mrtvu trku sa inflacijom. Poslednje što mi je bilo na pameti je da je tog dana trideset prvi decembar i da je doček Nove godine. Kupila sam što sam mogla, ali većinu namirnica sam donela iz Beograda i tako napunila frižider. Vrativši se kući, nešto sam učila i čitala za ispite. Bila sam rasejana i misli su mi se rojile u glavi kao pčele u košnici.
Dođoše roditelji sa posla i rekoše da je bila plata. Imala sam  ovlašćenje da podižem njihov novac i podrazumevalo se da krenem put banke. Bilo je oko pola četiri po podne, kada sam krenula. Mislila sam za pola sata, najviše za sat vremena ću to da završim, pa videću šta ću dalje. Za petnaest minuta sam stigla do ekspoziture  tadašnje Beobanke. Čekalo me je nimalo prijatno iznenađenje. Već iz daljine se vijugao kilometarski red. Ljudi su disciplinovano čekali u redu koji se protezao od ulice, preko okolnih prodavnica i parka, pa do ulaza u banku. Ceo taj red ličio mi je na ogromnu džinovsku stonogu. Ljudi su izlazili iz reda, uz napomenu onima koji su stajali pored njih, da su tu bili u redu i odmarali se na klupama u parku, bogatom četinarima. Para nije bilo, čekalo se da stignu iz Beograda. Pridružih se i ja ovom neobičnom skupu. Ljudi, da bi prekratili vreme na hladnoći i mrazu, prepričali su svoje dogodovštine i anegdote. Povremeno bi neko dolazio da traži nekog svog, zabrinut što ga nema. Dođe jedna žena i priupita čoveka ispred mene:”Da li možeš da isporučiš ove orahe tvom šefu, kad ga budeš video?” Čovek je pogleda i u neverici reče:”Da te pitam nešto, na kog šefa misliš? Ja imam četiri šefa. Jedan je rukovodilac utovara, drugi je rukovodilac istovara, treći nam vodi nadnice, a četvrti je šef ovoj trojici.”

Žena se nasmeja i reče ime šefa i ostavi mu torbu sa orasima. Drugi, meni nepoznati čovek poče priču o svom kolegi traktoristi, koji ne može da funkcioniše bez piva. U prikolicu traktora, obavezno pre početka posla, stavi gajbu piva. Jednom je jedan vozač auta  udario u njegov traktor i pogađate, razbio mu flaše sa pivom. Čovek je izašao iz traktora i kad je video razbijene flaše, udari u plač i kuknjavu. Vozač auta se uplašio da je on ozbiljno povređen i potrča da vidi kako je. Zamoli ga da pođu kod lekara. Ovaj, ne prestajući da plače, reče: “Bolje bre da si me ubio, nego što si mi uništio gajbu piva.”

Vozaču laknu i dodade da ima odmah da mu kupi dve gajbe piva. Svi se nasmejasmo. Jedna žena iz reda požali se da je koleginice kritikuju da se mnogo ugojila. Ona stalno mesi i peče neko testo i zbog inflacije, ne može sebi da priušti mandarine i pomorandže uz kafu, kao nekad. Ispriča kao je tog jutra morala da vodi komšinicu kod lekara, jer je imala mali šlog i nije mogla da priča. Ona konstatova da je baš nezgodno da je šlog udario u jezik, glavni ženski alat  za priču.

Dođe nešto novca, ali red sporo odmiče. Ulazili su  u banku neki ljudi sa decom u naručju. Da li  su to bila njihova ili komšijska, to nismo mogli da skontamo. Neko prokomentarisa da će sledeći put da uhvati prvo dete koje vidi na ulici za ruku, da bi što pre ušao u banku. Detetu, kad podigne pare ima da kupi slatkiše. Sedela sam i ja po klupama u parku i vraćala se u red .

Novac pristiže, a ja  nikako da stignem do vrata banke, a kamoli da uđem unutra. Prolaze ne minuti, nego i sati. Samo debeo mrak me potseća da je dosta vremena prošlo. Dođe neka žena sa korpom prljavog posuđa, pošto je  porodicama njenih kćerki odnela ručak. Stanuje iznad banke i sa poznanicima  iz reda  zapodenu razgovor. Mnogo su je koštale škole koje su  njena deca pohađala, jer je morala sve profesore da podmaže i uvek je morala da spremi koverte. Napokon ulazim u banku. Velika je gužva i nema ni igla gde da padne. Nagla promena iz hladnog u toplo kod mene izaziva nesvesticu. Muškarac do mene se uplašio da ću tu da padnem. Ja mu poručih, da jeste da mi je zlo, ali da nemam gde da padnem. Neka žena me odvede do fotelje, gde sam malo posedela, a onda me propustiše do šaltera. Jedna šalterska službenica se stalno šeta.

Neko kaza: “Ova doda našla sad da se šeta, kad je gužva: “Druga  službenica je brza, odlično radi, ali  koliko čujem, nije u banci primljena za stalno. Najzad sa novcem, izlazim napolje i kao da sam kročila u drugu dimenziju, čujem čestitanja:”Srećna Nova godina”. Postajem svesna da sam Novu godinu dočekala u banci. Gledam u nebo puno zvezda i videh zvezdu padalicu. Kažu, kad je vidiš poželi neku želju i ja je u sebi pomislih.
Hladan vazduh nagna me da brže hodam . Na pola puta do kuće, sretoh mog oca, koji mi ide u susret. Uperi svoje zabrinute plave oči u mene i obrati mi se pitanjem:”Gde si ti do sad? Svi smo crkli od brige da ti se nešto nije desilo. “Kratko rekoh::”U banci sam čekala novac. “Odosmo kući. Vidim da je svima presela Nova godina, ali ja nisam imala mogućnosti da se javim.
Da mi je neko rekao da ću ovako da dočekam Novu godinu, rekla bih mu da tako nešto nije moguće. Takva su bila vremena i svašta se dešavalo. Kada to  sada pričam  nekim svojim poznanicima, gotovo da ne mogu da mi poveruju. Bile su to godine čekanja redova, godine kada je novac za nekoliko sekundi gubio vrednost i kada si za jednu platu, ako požuriš, mogao da kupiš kutiju plazma keksa. Bilo, pa prošlo…
Danijela Janković