Neposredno pred kraj ovozemaljskog života, 2018. godine, dr Hoking je za britanski „Dejli Mejl“ objasnio da je putovanje kroz vreme – moguće.

Evo šta je rekao:

Zdravo! Moje ime je Stiven Hoking. Ja sam fizičar, kosmolog i nešto poput sanjalice. Iako sam nepokretan i mogu da govorim jedino preko kompjutera, u svom umu ja sam potpuno slobodan. Slobodan da istražujem univerzum i postavljam velika pitanja. Jedno od njih je i da li je moguće putovati kroz vreme? Možemo li otvoriti portal ka prošlosti ili pronaći prečicu u budućnost? Možemo li ipak iskoristiti prirodne zakone i sami ovladati vremenom?

Putovanje kroz vreme je nekada važilo za naučnu jeres. I ja sam izbegavao da o tome govorim, strahujući da će me proglasiti čudakom. Ali ovih dana više nisam toliko oprezan. U stvari, više sam poput ljudi koji su izgradili Stounhendž. Postao sam opsednut vremenom. Da imam vremeplov, posetio bih Merilin Monro na vrhuncu njene karijere, ili bih navratio do Galileja u trenutku dok prvi put okreće teleskop ka nebesima. Možda bih čak putovao do kraja univerzuma da otkrijem kako se čitava ova naša kosmička priča završava.

Da bismo shvatili kako sve ovo može postati realnost, moramo sagledati vreme na način na koji to čine fizičari – kao četvrtu dimenziju. To nije toliko teško koliko izgleda. Svaki pažljiviji učenik zna da svi fizički objekti, čak i moja stolica, postoje u tri dimenzije. Sve oko nas poseduje širinu, visinu i dužinu.

Ali postoji još jedna dužina, dužina u vremenu. Dok čovek poživi prosečno oko 80 godina, kamenje Stounhendža, na primer, stoji uspravno već hiljadama godina. I solarni sistem će potrajati još milijardama godina. Sve ima dužinu u vremenu baš kao i u prostoru. Putovanje kroz vreme znači putovati kroz ovu četvrtu dimenziju.

Da bismo videli šta to znači, zamislimo da putujemo kolima kako to činimo svakoga dana. Vozite ravnom linijom i putovaćete jednom dimenzijom. Skrenite desno ili levo i dodaćete drugu dimenziju. Vozite gore-dole zavijenim planinskim putem (čime dodajete visinu), pa ćete putovati kroz sve tri dimenzije. Ali kako, zaboga, da putujemo kroz vreme? Kako da pronađemo put kroz četvrtu dimenziju?

Hajde da se za trenutak zabavimo naučnom fantastikom. U filmovima o putovanju kroz vreme se često pojavljuju ogromne mašine gladne energije. Mašina otvara put kroz četvrtu dimenziju, tunel kroz vreme. Vremenski putnik, uvek hrabri i ponekad ludo odvažni pojedinac, spreman da doživi ni on ne zna šta, ulazi u taj tunel i izlazi neznano gde. Koncept je možda nategnut a relnost može biti značajno drugačija u odnosu na tako nešto, ali ideja sama po sebi uopšte nije blesava.

I fizičari su razmišljali o tunelima kroz vreme, ali smo do toga došli iz drugog ugla, pitajući se da li bi portali za prošlost ili budućnost uopšte mogli postojati u okviru prirodnih zakona. Ispostavilo se da mislimo da mogu. Šta više, dali smo im i ime: crvotočine. Istina je da crvotočine postoje svuda oko nas, samo su suviše male da bi se videle. Crvotočine su izuzetno majušne. Pojavljuju se u zakutcima i pukotinama prostora i vremena. Možda vam ovo zvuči komplikovano, ali ipak ostanite samnom.

Ništa nije ravno ili čvrsto. Ako pažljivije pogledate, videćete rupice, nabore i majušne pukotine na svemu. To je osnovni princip fizike, a može se čak primeniti i na vreme. Čak i nešto naizgled potpuno glatko, na primer lopta za bazen, ima majušne nabore, udubljenja i pregibe. Sada je lako pokazati da je ovo istina u prve tri dimenzije. Ali verujte mi, to je takođe i istina i u četvrtoj dimenziji.

Postoje majušni nabori, pregibi i udubljenja u vremenu. Sve do najnižih na skali, manjih čak i od molekula, manjih od atoma, do onoga što nazivamo kvantnom penom. Upravo tu egzistiraju crvotočine.

Majušni tuneli ili prečice korz prostor i vreme se neprestano formiraju, nestaju i ponovo pojavljuju u okviru tog kvantnog sveta. I oni zaista povezuju dva odvojena mesta u dva različita vremena.

Nažalost, ti postojeći tuneli imaju prečnik jedva milijardu-triliona-trilioniti deo centimetra. Previše su mali da bi kroz njih prošao čovek – ali evo gde nas priča o vremeplovu i crvotočinama vodi: neki naučnici veruju da je moguće zarobiti crvotočinu i povećati je mnogo triliona puta, kako bi postala dovoljno velika da u nju uđe čovek ili čak i svemirski brod.

Uz dovoljno sile i napredne tehnologije, možda bi se džinovska crvotočina mogla konstruisati u svemiru. Ne kažem da je to moguće, već da ako bi bilo moguće onda bi to zaista bila izvanredna sprava. Jedan kraj takve crvotočine bi bio blizu Zemlje, a drugi daleko, daleko od nje, negde kraj udalenje planete.

Teoretski, vremenski tunel ili crvotočina mogao bi značiti mnogo više od lifta za druge planete. Ako bi se oba kraja našla na istom mestu i bila razdvojena vremenom umesto udaljenošću, brod bi mogao da doleće i odleće uvek blizu Zemlje, ali u dalekoj prošlosti. Možda bi dinosaurusi videli svemirski brod kako doleće sa neba i spušta se nedaleko od njih.

Shvatam da razmišljanje u četiri dimenzije nije jednostavno i da su crvotočine komplikovani koncept koji zamara mozak, ali ne odustajte još uvek. Smislio sam jednostavni eksperiment kojim se može otkriti da li čovek može sada putovati kroz vreme preko crvotočina, ili čak u budućnost. Volim jednostavne eksperimente i – šampanjac.

I tako sam ukombinovao dve meni najdraže stvari da bih video da li je moguće putovati vremenom iz budućnosti u prošlost.

Zamislimo da priređujem zabavu dobrodošlice budućim vremenskim putnicima. A evo začkoljice. Neću dozvoliti da bilo ko od njih sazna povod, sve dok se zabava ne završi. Napisao sam pozivnicu sa tačnim koordinatama u vremenu i prostoru. Nadam se da će kopije te pozvnice, u jednoj ili drugoj formi, cirkulisati okolo mnogo hiljada godina. Možda će jednog dana neko iz budućnosti pronaći moju pozivnicu, iskoristiti crvotočinu i vremeplov i doći na moju zabavu, dokazujući da će putovanje kroz vreme jednog dana zaista biti moguće.

U međuvremenu, moji gosti, vremenski putnici, samo što nisu počeli da pristižu. Pet, četiri, tri, dva, jedan. Ali kada kažem jedan, niko još nije došao. Kakva sramota. Nadao sam se da će bar Mis Univerzuma iz budućnosti prekoračiti moj prag. Zašto moj eksperiment ne funkcioniše? Jedan od razloga bi mogao biti dobro poznati problem sa putovanjem u prošlost, problem koji nazivamo paradoksom.

Veoma je zabavno razmišljati o paradoksima. Najpoznatiji je onaj koji se zove dedin paradoks. Ja imam novu, jednostavniju verziju koju sam nazvao paradoks ludog naučnika.

Ne dopada mi se što su naučnici u filmovima često prikazani kao ludaci, ali u ovom slučaju to je tačno. Ovaj momak je rešen da kreira paradoks, makar ga to koštalo života. Zamislite sada da je nekako uspeo da stvori crvotočinu, vremenski tunel koji se proteže samo jedan minut u prošlost.

Kroz crvotočinu naučnik vidi sebe kakav je bio pre jednog minuta. A šta ako naš naučnik iskoristi crvotočinu da upuca ranijeg sebe, onog od pre jednog minuta? Onda je mrtav i jedan minut kasnije. Pa ko je, u tom slučaju, ispalio hitac? To je paradoks. Jednostavno nema smisla. To je vrsta situacije koja kosmolozima izaziva konstantne noćne more.

Takva vrsta vremeplova bi narušila fundamentalna pravila na kojima počiva čitav univerzum – da se uzroci događaju pre efekata, i nikada obratno. Uveren sam da stvari ne mogu sebe učiniti nemogućim. Kada bi mogle, onda ništa ne bi moglo da spreči sunovrat univerzuma u sveopšti haos. Zbog toga mislim da će se uvek dogoditi nešto što će sprečiti paradoks. Mora da postoji nekakav razlog zbog čega se naš naučnik nikada neće naći u situaciji koja će mu omogućiti da upuca sebe. I u tom slučaju, veoma mi je žao što ovo moram reći, ali sama po sebi crvotočina je problem.

Na kraju, verujem da crvotočina poput ove ne može da postoji. A razlog je fidbek – povratna veza. Ako ste ikada bili na rok koncertu, prepoznaćete uvek mikrofoniju. To je fidbek. Ono što je izaziva je jednostavno. Zvuk ulazi u mikrofon. Prenosi se preko žica, pojačivač ga čini glasnijim i zvuk izlazi na kraju kroz zvučnike. Ali ako se prevelika količina zvuka koja izađe kroz zvučnike vrati nazad u mikrofon ide okolo i okolo u petlji, svaki put postaje jači. Ako je niko ne zaustavi, fidbek-povratna veza će uništiti kompletan zvučni sistem.

Ista stvar će se dogoditi i crvotočini, jedino će umesto zvuka biti zračenje. Čim se crvotočina raširi, u nju prodire prirodno zračenje i završava u petlji. Fidbek će postati toliko jak, da će uništiti crvotočinu. I tako, bez obzira što majušne crvotočine postoje i što će jednoga dana možda biti moguće da se povećaju, neće potrajati dovoljno dugo da posluže kao vremeplov. To je pravi razlog zbog čega niko nije došao iz budućnosti unazad kroz vreme na moju zabavu.

Bilo koja vrsta putovanja kroz vreme u prošlost kroz crvotočine ili bilo koji drugi slični metod su verovatno nemogući, u suprtonom bi se dogodio paradoks. Nažalost, izgleda da se povratak u prošlost kroz vreme nikada neće ostvariti. Pravo razočarenje za lovce na dinosauruse i veliko olakšanje za istoričare.

Ali priča još uvek nije gotova. To nipošto ne znači da je putovanje kroz vreme nemoguće. Ja zaista verujem da je moguće. Putovanje kroz vreme u budućnost. Vreme teče poput reke i čini se da svakoga od nas čitavim tokom nosi rečna struja. Ali vreme je poput reke na drugi način. Ono teče različitim brzinama na različitim mestima i to je ključ putovanja u budućnost. Tu ideju je prvi predstavio Albert Ajnštajn pre više od 100 godina. On je shvatio da bi morala da postoje mesta gde vreme usporava, i druga gde vreme ubrzava. Bio je apsolutno u pravu. A dokaz postoji pravo iznad naših glava. Gore u svemiru.

To je globalni pozicioni sistem ili GPS. Mreža satelita u orbiti oko Zemlje. Sateliti omogućavaju navigaciju satelitima. Ali oni takođe otkrivaju da vreme teče brže u svemiru nego dole na Zemlji. Unutar svake svemirske letilice postoji veoma precizan sat. Ali uprkos činjenici da su ti satovi neverovatno precizni, svakodnevno svi oni dodaju po trećinu milijarditog dela sekunde. Sistem je kreiran tako da ispravlja ta svakodnevna odstupanja, jer bi u protivnom majušne razlike izazvale poremećaj čitavog sistema i prisilile svaki GPS uređaj na Zemlji da omaši za otprilike 9,5 km dnevno. Možete samo zamisliti zbrku koju bi to izazvalo.

Problem nije u satovima. Oni idu brže jer se u svemiru vreme ubrzava u odnosu na vreme na Zemlji. A uzrok tog izuzetnog efekta je masa planete Zemlje. Ajnštajn je shvatio da materija privlači vreme i usporava ga nalik na spore delove toka reke. Što je objekat teži, više privlači vreme. Ta zapanjujuća realnost je ono što otvara vrata mogućnosti vremenskog putovanja u budućnost.

Tačno u centru Mlečnog Puta, 26.000 svetlosnih godina udaljen od nas, nalazi se najteži objekat u galaksiji. To je supermasivna crna rupa koja sadrži masu četiri miliona sunaca sabijenih sopstvenom gravitacijom u jednu tačku. Što ste bliže crnoj rupi, gavitacija je jača. Priđe li zaista veoma blizu, čak ni svetlost ne može da pobegne. Takva crna rupa ima dramatičan uticaj na vreme, ona ga usporava više od bilo čega drugog u galaksiji. To je čini prirodnim vremeplovom.

Volim da zamišljam svemirski brod koji bi mogao da iskoristi sve prednosti takvog fenomena, orbitirajući oko njega. Kada bi svemirska agencija kontrolisala misiju sa Zemlje, primetila bi da svaka puna orbita traje 16 minuta. Ali za hrabre ljude na brodu u neposrednoj blizini masivnog objekta, vreme bi se usporilo. I ovde bi efekat bio daleko ekstremniji od gravitacionog privlačenja Zemlje. Vreme na svemirskom brodu bi se usporilo za polovinu. Za svakih 16 minuta orbite, posadi bi proteklo svega 8 minuta vremena.

Išli bi okolo i okolo, potrošivši svega polovinu vremena u odnosu na ljude koji su daleko od crne rupe. Svemirski brod i njegova posada bi putovali kroz vreme. Zamislite da kruže oko crne rupe pet godina svoga vremena. Na Zemlji bi prošlo deset godina. Kada bi se vratili kući, otkrili bi da su svi ljudi koje poznaju ostarili pet godina više od njih.

I tako je supermasivna crna rupa vremeplov. Naravno, to nije praktično rešenje. Ima svojih prednosti u odnosu na crvotočine u smislu da ne izaziva paradokse. Plus, neće uništiti sebe u bljesku fidbeka. Ali je veoma opasna. Suviše je daleko i čak nas neće odneti previše daleko u budućnost. Srećom, postoji još jedan način da se putuje kroz vreme. A to je naša poslednja i najbolja šansa da napravimo istinski vremeplov.

Potrebno je samo da putujete veoma, veoma brzo. Mnogo brže od brzine potrebne da bi se izbeglo usisavanje u crnu rupu.To ima veze sa drugom neobičnom činjenicom vezanom za univerzum. Postoji kosmičko ograničenje brzine od oko 300.000km u sekundi, takođe poznato i pod imenom brzina svetlosti. Ništa ne može da premaši tu brzinu. To je jedan od najbolje utvrđenih naučnih principa. Verovali ili ne, putovanje brzinom bliskom brzini svetlosti vas može odvesti u budućnost.

Da bih vam objasnio zašto, hajde da zamislimo naučno-fantatstični sistem transporta. Zamislite prugu koja ide skroz oko Zemlje i kojom se kreće superbrzi voz. Iskoristićemo ovaj zamišljeni voz da priđemo što bliže brzini svetlosti i da vidimo kako voz postaje vremeplov. U vozu su putnici sa kartom u jednom pravcu za budućnost. Voz počinje da ubrzava, ide brže, sve brže i sve brže. Uskoro kruži oko Zemlje ponovo i ponovo.

Da bi se približio brzini svetlosti, znači da mora da kruži oko Zemlje izuzetno brzo. Sedam puta u sekundi. Ali bez obzira koliko snage voz ima, nikada neće uspeti da dostigne brzinu svetlosti jer mu to zabranjuju zakoni fizike. Umesto toga, hajde da kažemo da se zaista približio brzini svetlosti i da tek što nije postigao tu krajnju brzinu. Sada se događa nešto izvanredno. Vreme počinje da protiče veoma sporo u vozu u odnosu na ostatak sveta, baš kao u blizini crne rupe, ali malo više. Sve se u vozu odvija krajnje usporeno.

To se događa kako bi se zaštitilo ograničenje brzine i nije teško shvatiti zbog čega. Zamislite dete koje trči ispred voza. Njegova brzina se dodaje brzini voza, pa zar neće dete prekoračiti ograničenje brzine makrar slučajno? Odgovor je negativan. Zakoni prirode to sprečavaju tako, što usporavaju vreme u vozu.

Sada dete ne može da trči toliko brzo da bi prekoračilo ograničenje. Vreme će uvek usporiti dovoljno da se tako nešto ne dogodi i da se ograničenje brzine očuva. A iz te činjenice proizilazi mogućnost putovanja u daleku budućnost.

Zamislite da je voz krenuo iz stanice 1. januara 2050. godine. On neprestano kruži oko Zemlje sledećih 100 godina, pre nego što se konačno ne zaustavi na dan Nove 2150. godine. Putnicima bi za to vreme protekla samo jedna nedelja, jer je u vozu vreme bilo maksimalno usporeno. Kada se iskrcaju, shvataju da se nalaze u svetu potpuno različitom od onoga iz koga su krenuli. Za nedelju dana oni su otputovali 100 godina u budućnost. Naravno, konstrusianje voza koji bi mogao da dostigne takvu brzinu je sasvim nemoguće. Ali mi već imamo nešto veoma slično vozu – najveći akcelerator čestica na svetu koji se nalazi u CERN-u u Ženevi.

Duboko pod zemljom, u kružnom tunelu dugačkom 26 km, jure trilioni majušnih čestica. Kada se mašina uključi, te čestice ubrzavaju od nule do 97.000 km na sat i to u deliću sekunde. Povećanjem snage, čestice se kreću sve brže i brže, dok ne projure tunelom 11.000 puta u sekundi, što je gotovo brzina svetlosti. Ali baš kao i voz, one nikada ne dostignu brzinu svetlosti. Postižu samo 99,99 procenata granične brzine. Kada se to dogodi, one takođe počnu da putuju kroz vreme. Mi to znamo na osnovu izuzetno kratko živućih čestica po imenu pi-mezoni.

Oni se uobičajeno dezintegrišu posle samo 25 milijarditog dela sekunde. Ali kad se ubrzaju do brzine gotovo približne brzini svetlosti, pi-mezoni traju 30 puta duže.

Zaista je jednostavno. Ako želimo da putujemo u budućnost, moramo to učiniti veoma brzo. Neverovatno brzo. Ja mislim da je jedini način da to i postignemo ako odemo u svemir. Najbrže vozilo koje je vozio čovek je bio Apolo 10. Dostigao je brzinu od 40.000 km na sat. Ali da bi se putovalo kroz vreme, čovek bi morao da putuje bar 2.000 puta brže. Da bi se to ostvarilo, potreban nam je mnogo veći brod, istinski ogromna mašina. Brod bi morao da bude dovoljno veliki da ponese neverovatnu količinu goriva, dovoljno da ubrza do brzine gotovo približne brzini svetlosti. Postići brzinu za dlaku manju od kosmičkog ograničenja brzine bi zahtevalo punih šest godina ubrzavanja pod punim gasom.

Inicijalno ubrzanje bi bilo nežno, jer je brod veoma veliki i težak. Ali postepeno bi dostigao brzinu i uskoro prelazio ogromne distance. Za nedelju dana bi stigao do spoljašnjih planeta. Posle dve godine bi dostigao polovinu brzine svetlosti. Na oko 50 milijardi kilometara od Zemlje, četiri godina posle lansiranja, brod bi počeo da putuje kroz vreme. Za svaki sat vremena koje prođe na brodu, na Zemlji bi prošla dva sata. Slična situacija kao sa svemirskim brodom koji orbitira oko masivne crne rupe.

Posle još dve godine pod punim gasom, brod bi dostigao krajnju brzinu, 99 procenata brzine svetlosti. Pri toj brzini, za samo jedan dan na brodu protekla bi čitava godina na Zemlji. I sada bi naš brod zaista putovao u budućnost.

Usporavanje vremena ima još jednu prednost. To znači da bismo, u teoriji, mogli da za jedan životni vek proputujemo ogromne distance. Putovanje do kraja galaksije bi trajalo svega 80 godina. Ali istinska lepota našeg putovanja jeste što nam otkriva čudesa našeg univerzuma. To je univerzum gde vreme teče na različite načine na različitim mestima. Gde majušne crvotočne postoje svuda oko nas. I gde, na kraju, možemo iskoristiti naše poznavanje fizike da postanemo istinski vrmenski putnici kroz četvrtu dimenziju.

Blistavi um

Stiven Hoking se smatra jednim od najsjajnijih teorijskih fizičara u istoriji.
Njegov rad o poreklu i strukturi univerzuma, od Velikog praska do crnih rupa, napravio je revoluciju u ovoj oblasti, dok su njegove knjige privukle milione čitalaca.

Početkom 1963. godine, neposredno nakon svog 21. rođendana, Hokingu je dijagnostikovana bolest motornih neurona, poznatija kao Lu Gerigova bolest ili amiotrofična lateralna skleroza (ALS). Doktori su rekli Hokingsu da verovatno neće preživeti više od dve godine sa bolešću. Nije izgledalo verovatno da će završiti doktorat, ali je Hoking prkosio izgledima. Doktorirao je 1966. godine sa tezom pod naslovom “Svojstva širenja univerzuma”. Iste godine, Hoking je osvojio i prestižnu Adamsovu nagradu za rad pod naslovom „Singularnosti i geometrija prostora-vremena“

Mnogi su smatrali Stivena Hokinga najpametnijom osobom na svetu, iako nikada nije otkrio svoj IQ. Na pitanje o njegovom IQ od strane novinara Njujork Tajmsa, on je odgovorio: „Nemam pojma, ljudi koji se hvale svojim IQ-om su budale,“

Hoking je preminuo 14. marta 2018. godine u 76. godini.