Da li ste se ikada zapitali koliko je neispričanih priča oko nas? Prolazimo jedni pored drugih ne pitajući se šta krije osmeh, upitni pogled ili nesigurnost na licu ljudi koje srećemo. Svaki čovek, koji je za nas samo pojava, u sebi krije bogatstvo iskustava i događaja, koja mogu da budu zapisana i sačuvana od zaborava.

Većina životnih priča se negde zagubi nakon što nas njihovi glavni akteri napuste, preminu. Kada nisu više sa nama, njihove sudbine, koje su zaključene i nepromenjive, mogu biti opisane da bi nas opomenule ili samo podsetile na njihov boravak na ovom svetu. Priča koja sledi govori o jednom tragično završenom životu, našim predrasudama i nedostatku saosećanja za druge kojima je potrebna pomoć.

Došla je na svet kao prvo od šestoro dece u porodici dvoje ljudi koji su imali dovoljno sredstava da izdržavaju svoju mnogočlanu porodicu. Rodila se jednog letnjeg dana davne sedamdeset treće godine prošlog veka. Osnovnu školu i nižu muzičku je završila u rodnom Novom Sadu. Svojom pojavom, stavom, izdvajala se od drugih. Duga, prirodno svetlosmeđa kosa, lik sličan renesansnim prikazima ženskih likova posebne lepote i uočljiva nesigurnost, koja je potiskivala prvi utisak divljenja, bilo je ono što se na prvi pogled uočavalo.

Kroz celo školovanje je bila odličan učenik. Mada, često je izostajala sa časova za šta je uvek imala opravdanja. Delovala je krhko i nestabilno boreći se, već tada, sa ličnim demonima, koje niko u njenoj okolini nije želeo da primeti. Nakon gimnazije želela je da upiše studije francuskog jezika i književnosti u Novom Sadu. Umesto da ispuni tu svoju želju, po želji bake, upisuje studije medicine. Tu negde počinje i njen sunovrat.

U početku joj je bilo teško da prati nastavu zbog završene srednje škole društvenog smera, ali njen indeks se uskoro napunio desetkama. Uskoro knjige iz anatomije, u kojima je gledala ogoljenu ljušturu ljudskog bića, počinju da je plaše. I tada je usledio događaj koji je dosta toga promenio. Polaganje ispita iz psihijatrije…

Dana, kada je trebalo da polaže taj ispit, na odeljenju pod istim nazivom, u bolnici u kojoj su studenti medicine obilazili pacijente, ležao je njen mlađi brat. Upisana je još jedna desetka u njen indeks, ali njene kolege posle tog događaja, počinju, bar se njoj tako čini, da je gledaju drugim očima. Njen umorni um vidi ono čega možda nije bilo, a to je osuda njenih doskorašnjih prijatelja nje same, zbog bolesti njenog brata. Počinje da se povlači u sebe, izostaje sa nastave i konačno napušta fakultet.

U međuvremenu upoznaje dečka koji je dobar deo života proveo na lečenju zavisnosti od narkotika. Njen fokus postaje njen izgled koji je u njenom viziru uvek bio problematičan. Još u srednjoj školi je verovala da je punija nego što je stvarno bila. Bila je na iscrpljujućim dijetama, uvek nezadovoljna svojim izgledom. Postaje sve tanja i tanja. Uz to počinje, da bi očuvala neki prividni mir duše, da eksperimentiše sa alkoholom i tabletama za smirenje koje je dobijala na recept od lekara.

Dečko, bivši narkoman, koji je podržavao njen novouspostavljeni način života, postaje bivši vrlo brzo i u njenom životu. Uskoro započinje novu vezu koja, zbog njene zavisnosti o tabletama i alkoholu, nije dugo potrajala. Verovala je da joj ta fatalna kombinacija donosi stabilnost, govorila je drugima, koji su joj ukazivali na problem, da zna šta radi, dok je polako venula.

Sve bi se to moglo i prevazići da se bilo ko iz njene okoline potrudio da joj ponudi pravi mir. Prolazile su godine, studije medicine su bile daleko iza nje i prepustila se životu u kojem je malo šta bilo u dometu njene kontrole. Život na ivici bede, uglavnom u samoći. Kopnila je…

Braća, sestre i roditelji nisu imali uticaj na njene odluke. Bar su se tako pred sobom pravdali, govoreći da ne mogu da pomognu nekom ko ne želi pomoć, racionalizujući njen sunovrat i svoju nemoć. Pomagali su joj koliko su mogli finansijski, dok je ona bez uspeha pokušavala da nađe bilo kakav pristojan posao.

Jednom prilikom u leto, neko vreme posle njenog četrdeset prvog rođendana, stajala je na ulici u crnoj majici kratkih rukava, koja je bila na nekim mestima iskrzana, i crnim, u sličnom stanju, pantalonama. Svetlosmeđa, iskrzana kosa bila je ulepljena od znoja i prljavštine, telo joj se treslo u nekom neobjašnjivom stanju nemara. Prolazili su pored nje ljudi koji su je podozrivo gledali, sa dozom predrasude prema nekome ko je mogao pojavom da bude prosjak. Nepoznati su je zaobilazili, oni koji je nisu znali. U jednom trenutku u njenoj blizini su se našle tri njene drugarice iz srednje škole. Pošle su na kafu i razgovor posle posla. Kada ih je ugledala, osmeh se razvukao na njenom oronulom licu i bez reči im je mahnula u želji da je vide, da je primete. Primetile su je, videle su je i sinhrono su okrenule glave, bez reči, od svoje nekadašnje drugarice. Jedna je samo tiho rekla ime naše junakinje, šapat koje su i druge dve čule i pošle su dalje.

Zaboravile su susret sa njom čim su ušle u kafić gde su se družile. Nisu ništa uradile da joj pomognu, iako je njoj očigledno trebala pomoć. Možda je samo jedno „zdravo“ ili kratki razgovor bio potreban mojoj junakinji. Da li su se tu pojavile njihove predrasude ili nešto drugo, nedeljama kasnije više nije ni bilo važno.

Njen život je kopnio i desilo se ono što se nije očekivalo, ali se moglo naslutiti. Na krstu na njenoj sahrani je pisalo njeno ime i dve godine: 1973-2014. Sveštenik nije bio prisutan. Kažu da se predozirala tabletama za smirenje, namerno ili greškom, nisam uspela da saznam…

Njen brat, koji je ležao na odeljenju psihijatrije onog dana kada je sa svojim kolegama polagala ispit iz te grane medicine, nedugo posle njene smrti izašao je na terasu njihovog stana na četvrtom spratu. Kako je kasnije pričao, želeo je da izvrši samoubistvo. Zašto, to je on tada znao, a mi možemo samo da slutimo. Sprečila ga je baš ona, njegova najstarija, pokojna sestra. Ukazala mu se onakva kakvu je pamtio, duge svetlosmeđe kose, renesansnog lika, vitka, u dugoj beloj haljini koja je lepršala na vetru. Obratila mu se rečima koje su mu tog dana spasile život. Rekla mu je da je on poseban i da je vredan i da ima puno razloga da živi. Reči koje je neko trebalo, možda, njoj da kaže za života… Odustao je od pokušaja da sebi oduzme život.

Da li se to njegov um poigrao sa njim, ili je to bila poruka iz onostranog? Šta god da se desilo, njeno pojavljivanje je uspelo da pomogne njenom bratu. Nažalost, njoj se za života, čak ni u viđenju, niko nije našao. Niko nije pokušao da joj pomogne da pobegne od predrasuda, osude okoline i njenih ličnih demona. Previše tuge za jedan život.

Priča za nama je opomena da oko nas prolaze ljudi kojima je potrebna pomoć i da spoljašnost često krije suštinu bića. Ne treba okretati glavu od nekoga za koga nam se čini da mu nema pomoći. Kako tako nešto i možemo da znamo?! Sunovrat je nešto što nikome od nas nije predodređeno, sami smo kovači svoje sudbine i treba biti spreman pomoći ljudima da njihov život ne potone u svet besmisla i zla.

Nije potrebno mnogo da bismo shvatili da nekom treba pomoć. Dovoljno je par reči iz kojih ćemo već moći da zaključimo da li je duša onog drugog bolesna i da ponudimo lek. Okrenuti glavu i poći svojim putem je najlakše. Većina ljudi, kada su u nevolji, želi utehu i lepu reč, želi da ih neko primeti. Tada je na nama, koji možemo da im pomognemo, da pružimo ruku i izvučemo ih iz ambisa u koji padaju.

Slavica Mršić Petrović