Dok crkva na pojavu „svetlećih ljudi“ gleda blagonaklono, naučnici su sumnjičavi, bez obzira na dokaze…

Dogodilo se to 1954. godine“, pisao je ruskom časopisu za istraživanje natprirodnih pojava „Fenomen“ stanovnik grada Čitija, V. Suharov. „Brat i ja smo bili strasni lovci i sve zimske mesece provodili smo loveći u tajgi. Jedne večeri, kod nas u zimovnik ušao je nepoznati lovac. Po običaju, kao i svakog putnika, ponudili smo ga toplim čajem i hranom. Ali, on je odbio i, ne skidajući odeću, seo je pored male peći i zadremao. Po njegovom ponašanju, shvatili smo da je bolestan. Trzao se u snu, nešto je mumlao, a lice mu je bilo prekriveno mrkim pegama… Malo kasnije, ipak je pristao da nešto pojede. Kad je skinuo rukavice, primetili smo da mu je jedna ruka bila obavijena prljavim krpama.

U tajgi, gosti su velika retkost, pa smo u znak dobrodošlice gosta ponudili da nešto popije. Pošto je popio nekoliko gutljaja pića, neznancu se razvezao jezik. Priznao je da se ozbiljno razboleo i da se zaputio u grad kod lekara. Bolest je napala njegovu desnu ruku koja je u bukvalnom smislu gorela. On je odmotao zavoje i mi smo pri plamenu sveće videli da dlan njegove desne ruke zaista svetli u mraku. Iz vrhova prstiju izbijala je svetlost nalik acetilenskoj lampi. Upitali smo da li ga boli. Odgovorio je da ne, da mu je ruka do lakata bila takoreći zamrznuta. Jednostavno, nije je osećao, samo bi mu tuda ponekada promileli „mravići“… Kako se zatim ispostavilo, i čudne pege po licu takođe su svetlucale, ali veoma slabo. Samo u potpunom mraku, kad smo svi otišli na počinak, to je moglo da se primeti. On sam, po svemu sudeći, nije tome pridavao naročiti značaj. Ujutru se pozdravio s nama i otišao svojim putem“.

Braća Suharovi nikada nisu saznali da li je njihov gost stigao do grada, jer je do njega trebalo prepešačiti 150 kilometara. Uostalom, iako su već dugo živeli u Čitiju, nikada pre nisu sreli na ulici tajanstvenog gosta. Ali, taj susret stalno im je bio na umu, jer nisu mogli da pronađu razumno objašnjenje. Šta su videli na njegovoj ruci? Radijaciju? Krvnu infekciju? Nekakve mikrobe? Svetlost koja je zračila iz njegove ruke bila je vrela, ali ne kao pravi plamen.

„Kad je naš gost položio ruku na novine kojima je bio prekriven sto, one su na tom mestu požutele, kao da su bile pod dejstvom visoke temperature ili kiseline…“

Ljudi iz „Fenomena“ priznaju da je pismo koje su poslala braća Suharov bilo prvo svedočanstvo o postojanju svetlećih ljudi. Izuzimajući opise svetlećih nimbusa i oreola oko glava svetaca, druge priče o „svetlećim ljudima“ izuzetno su retke. Ipak ima nekoliko zabeleženih primera. U arhivama „Fenomena“ pronađen je članak „Tajmsa“ iz maja 1934. godine, gde je zabeleženo postojanje „svetleće žene iz Pirana“. Gospođa Ana Monaro je bolovala od astme i, dok je spavala, iz njenih grudi izvirala je plava svetlost. Ovu pojavu su posmatrali mnogi lekari, ali nisu mogli da daju razumno objašnjenje. Po svedočenju specijalista koji su pratili ponašanje pacijentkinje, u trenutku kad je telo Ane „ispuštalo“ svetlost, njeno srce je kucalo dvostruko brže.

U knjizi „Anomalije i kurioziteti u medicini“ štampanoj 1937. godine, opisan je i slučaj žene koja je imala rak dojke. Izlazeći iz bolesnog dela grudi, svetlost je oblikom podsećala na brojčanik sata. U knjizi H. Karingova „Smrt: njen uzrok i pojave“, spominje se sudbina dečaka koji je umro zbog lošeg varenja. Posle smrti, telo dečaka je počelo da ispušta plavu svetlost i zrači toplotu. Pokušaji da se ta svetlost ugasi bili su bezuspešni, ali je, uskoro, ona sama po sebi nestala. Kad su njegovo telo podigli iz kreveta, pokazalo se da je posteljina ispod njega izgorela.

Može li se verovati u istinitost takvih saopštenja? U vezi s tim, postoje najrazličitija mišljenja. Crkva, na primer, na fenomen „svetlećih ljudi“ gleda sa odobravanjem. Papa Benedikt XIV je pisao: „Izgleda da treba prihvatiti kao činjenicu postojanje prirodne svetlosti koja ponekad postaje vidljiva oko glave čoveka, a isto tako odgovara istini da ponekad iz celog ljudskog tela zrači svetlost, ali ne kao plamen koji se ustremljuje naviše, već više u obliku iskrica koje lete na sve strane“.

Nasuprot tome, zvanična nauka kategorički opovrgava mogućnost postojanja „svetlećih ljudi“. Iz zvaničnih izvora navodimo sledeće: „Biolozi dele svetlucanje živih organizama u dve grupe: prvo je prisutno kod mikroba, insekata svitaca i morskih životinja, a drugo, sasvim slabo svetlucanje je prisutno kod svih živih organizama, pa i kod čoveka. Ali, tu slabu svetlost moguće je registrovati samo specijalnim aparatima, nikako vizuelno. Drugačije se objašnjava svetlucanje rana, opisano u nekim medicinskim udžbenicima i naučnim radovima iz toksikologije, i to postojanjem luminiscentnih bakterija u ranama“.

Jednom rečju, crkva i nauka nemaju jednako mišljenje u vezi sa ovim pitanjem. U mišljenjima se razilaze i mnogi naučnici, a kao primer ćemo navesti eksperimente Krohalova iz 70-tih godina prošlog veka. Lekar psihijatar Genadij Krohalov, pokušao je da, uz pomoć fotoaparata, prikaže ponašanje bolesnika u stadijumu psihičkog rastrojstva. Za to je koristio masku za podvodno plivanje, zamenivši na njoj staklo kamerom. Objektiv tog mehanizma, stavljenog na glavu pacijenta, bio je usmeren u pravcu jedne od zenica.

Eksperimenti sa notornim pijanicama (kod kojih su najčešće i najpostojanije vizuelne halucinacije), dali su pozitivne rezultate. Približno kod polovine ispitanika (a eksperimentima je bilo obuhvaćeno nekoliko stotina ljudi), na filmskoj traci odnosno negativu, jasno su bili fiksirani primeri halucinacija svakog pacijenta. Slične rezultate ostvario je Tomokiči Fukurai, profesor Tokijskog univerziteta. Još početkom ovog veka, on je sproveo karakterističan eksperiment, umotavši fotografske ploče u kompaktnu hartiju i postavivši ih na kolena pacijenta, neke gospođe Takačihi. Ona je trebalo, naravno u mislima, da na fotografskim pločicama ostavi otisak prstiju ruke i reč „ten“, što na japanskom označava „nebo“. Pacijentkinja je pala u trans i izvršila potrebnu „misaonu radnju“. Kad su se fotografske pločice pokazale, na prvoj su se zaista pojavili otisci prstiju, a na drugoj hijeroglif „ten“…

Kako to da je zračenje ostavilo otisak na fotografskoj pločici? Nije li ono slično zagonetnom svetu u kojem živi i „bolestan lovac“ s početka naše priče?

U arhivi „Fenomena“ čuvaju se protokoli istraživanja koja svedoče o tome da mogućnosti živih organizama (među njima i čoveka), daleko izlaze iz okvira opšteprihvatljivih pretpostavki. Tako, na primer, na jednom moskovskom institutu, naučnici su utvrdili da čovek, u određenim uslovima, počinje da zrači i to značajno premašuje svetlosne parametre. Što je posebno interesantno, razni delovi tela oslobađali su različite doze te „bioradijacije“. Osim toga, delovi zračenja mogu se „prerasporediti“ po telu u zavisnosti od želje osobe na kojoj se vrše eksperimenti. Fiksirano zračenje probilo je sloj folije i delimično razrušilo kristalnu strukturu detektora koji se koriste za registraciju fenomena.

Još jedna pojava pripada bioluminiscentnom, veoma slabom zračenju, a za njeno otkriće zaslužan je Vladimir Krohmalev iz Uzbekistana. On je eksperimentalno fiksirao svetlosno zračenje koje izvire iz dlakavih semenki pamuka. U svom akademskom radu, Krohmalev tvrdi da je mehanizam formiranja takvog zračenja sličan indukcijskom zračenju lasera. Naučniku je uspelo da fotografiše svetlosnu buktinju koja se odvaja od sazrelog semena. Energija tog zračenja je dovoljna semenu pamuka u razvoju da samostalno krči put u sredini koja ga okružuje.

Mošda ova istina objašnjava pojavu otiska ruke koju je na novinama ostavio „bolestan“ lovac iz tajge i oprljenu posteljinu ispod tela „svetlećeg dečaka“? Ili su to bile pojave sasvim druge prirode?