Neobične, ogromne oči, nacrtane na tibetanskim i nepalskim budističkim hramovima nalaze se u ovom delu sveta na gotovo svakom koraku, i teško je odoleti utisku da pomno “prate” sve što se oko njih dešava. Kome pripadaju i zašto su tamo – na ovo pitanje lame, uglavnom nižeg ranga, kažu da su to oči Bude, a druge lame, visokog statusa, što je veoma neobično, ništa ne govore. Najčešće skreću razgovor na drugu temu, što nedvosmisleno ukazuje da je tajna tih očiju i to što one simbolizuju za njih veoma važno.

Zaintrigiran ovom misterijom, doktor Ernst Muldašev, oftalmolog, profesor univerziteta i direktor Sveruskog centra za očnu i plastičnu hirurgiju, uz pomoć svojih saradnika uneo je crtež neobičnih očiju u kompjuter, shematizovao ih prema glavnim oftalmogeometrijskim kriterijumima i započeo analizu, polazeći od principa da se ovim metodom može, manje-više tačno, reprodukovati izgled čoveka prema njegovim očima. Došao je do zapanjujućih otkrića, koja je opisao u knjizi “Od koga smo postali – senzacionalni rezultati naučne ekspedicije na Himalaje”, objavljenoj 1999. godine (kod nas prevedena 2003, ali se može naći samo antikvarno, pošto je izdanje rasprodato).

Ukratko, prateći razvoj oblika očiju naroda i rasa širom sveta, Muldašev je zaključio – da svi vodimo poreklo od Tibetanaca, a oni od neke nepoznate vrste, čije su oči nacrtane na budističkim hramovima! Po njemu, u pitanju su pripadnici legendarne, visokorazvijene, možda i vanzemaljske civilizacije koja je postojala na Atlantidi; nakon njene propasti, preživeli Atlantiđani su naselili mitsku Šambalu i začeli tibetansku rasu, koja se vremenom raširila po svetu, evoluirala i izmenila, ali joj je nešto ostalo zajedničko – oči, čije poreklo se, i pored prividne različitosti, ipak ne može sakriti, bar kada su u pitanju metode ispitivanja koje je primenio ruski doktor.

Da li se ta oftalmogeometrijska shema slaže sa istorijskim činjenicama, i kako objasniti da su crnac iz Afrike, severnoamerički Indijanac, Polinežanin, Kinez i Evropljanin u stvari pripadnici istog naroda koji je potekao sa Tibeta?

Doktora Muldaševa to ne zbunjuje mnogo – on je sačinio kartu migracija čovečanstva sa Tibeta, tvrdeći da se sve može izmeniti, kultura, jezici, boja kože pa i fizički izgled, ali da oči odaju zajednički koren, ovekovečen na budističkim hramovima!

Srednjestatističke oči

Da bi došao do ovako iznenađujuće i gotovo neverovatne teorije, doktor Ernst Muldašev u nauku je uveo pojam “srednjestatističke oči”. Sve je počelo tako što je zapazio da je bez obzira na sve individualne razlike, veličina rožnjače kod svih ljudi jednaka! Pošto u specijalističkoj literaturi o tome nije našao nikakvog pomena, zaključio je da je on prvi primetio tu činjenicu i organizovao je masovno merenje prečnika rožnjače kod osoba različitog pola, uzrasta i rasa. Dok su se one pokazale savršeno jednakim, analizom geometrijskih figura koje se dobiju kada se produže tangente gornjih i donjih kapaka, iskazala su se dva četvorougla – veći i manji – koji su kod svih ispitanih individua bili različiti. Otuda se Muldaševu javila ideja da upotrebi prečnik rožnjače kao jedinicu mere za matematičku analizu malog i velikog četvorougla, kao i njihovog odnosa.

“Da li je moguće karakteristike velikog i malog četvorougla dovesti u vezu sa crtama lica svakog čoveka?”, zapitao se nadalje Ernst Muldašev. “Razložili smo lice glavnog ginekologa (glavni ginekolog grada Ufe, visok, krupan čovek, lica obraslog bradom, zatekao se u poseti kod Muldaševa), predstavivši ga u vidu kombinacije geometrijskih figura. Isto smo uradili i sa licem Lene Voronine (operaciona medicinska sestra doktora Muldaševa) i dečaka ( četrnaestogodišnji sin doktorove saradnice Olge Išmitove). Dalje, pokušali smo da nađemo matematičku zavisnost kombinacije geometrijskih figura koje opisuju crte lica od geometrijskih karakteristika dva četvorougla. Ta zavisnost se javljala dovoljno jasno, tako da smo uspeli da na osnovu četvorouglova glavnog ginekologa rekonstruišemo osnovne crte njegovog lica, koje su u principu ličile na original. Isto smo uspeli i sa licima Lene Voronine i dečaka”, zapisao je doktor Muldašev.

Bio je to prvi korak u istraživanju nakon kojeg je ruski tim naučnika pristupio proučavanju oftalmogeometrijske razlike raznih ljudskih rasa, tražeći odgovor na pitanje da li je među njima moguće naći bilo kakve matematičke zakonomernosti i sličnosti.

Konstanta rožnjače omogućila je da se oftalogeometrijski parametri izračunaju u apsolutnim brojevima, pa je dobijen model tzv. srednjestatističkih očiju, za koje se savršeno jasno pokazalo da pripadaju – tibetanskoj rasi! Drugim rečima, iza svih različitih oblika oka koji postoje danas na svetu, nalazi se jedan prauzor ili zajednički imenitelj, a njegovi “vlasnici” su Tibetanci, zaključio je čuveni ruski oftalmolog, i prionuo da to dokaže crtajući kartu migracija naroda, kojom objašnjava kako su oči sa Tibeta dospele širom naše planete! Polaznu osnovu predstavljala je klasifikacija koju je tridesetih godina prošlog veka sačinio sovjetski naučnik A. Jarho opisujući 35 ljudskih rasa, uz priložene fotografije i crteže. Iz tih kopija Muldašev i saradnici izrezali su očnu oblast lica i potom te slike skenirali i podvrgli oftalmogeometrijskoj analizi, koja je otkrila davno zaboravljene veze među narodima.

Četiri pravca seoba

Doktor Ernst Muldašev priznaje da je od detinjstva bio zanesen istraživanjima ruskog avanturiste i mistika Nikolasa Reriha, koji je nakon nekoliko ekspedicija na Tibet između 1925. i 1935. godine prvi izneo pretpostavku da je čovečanstvo poniklo u ovom delu sveta i otuda se rasprostrlo po čitavoj zemaljskoj kugli. Matematičke analize očiju različitih ljudskih rasa, navele su Muldaševa da utvrdi četiri osnovna pravca migracija sa Tibeta u dalekoj prošlosti: (A) Sibir-Amerika-Novi Zeland, (B) Tajland-Indonezija-Australija, (C) Pamir-Afrika, (D) Kavkaz-Evropa-Island. U okviru naznačenog puta “A” čovečanstvo je sa Tibeta migriralo na sever. Nova okolina u kojoj su boravili ostavila je svoj otisak na spoljašnjost, a posebno na očnu oblast, pa je tako, po Muldaševu, nastala paleosibirska rasa, od koje se odvojila uralo-altajska, koja je postala rodonačelnik “slepog ogranka” laponoidne i baltičke rase. Ovu poslednju, pretpostavlja doktor Muldašev, predstavljaju Finci, dok vezu sa tom baltičkom rasom ne isključuje kod Tatara, Estonaca i Mađara. Južnosibirska rasa postala je predak, pored ostalih, savremenim Mongolima, Kinezima, Eskimima i raširila se na američki kontinent gde se postepeno preobrazila u atlantsku rasu severnoameričkih Indijanaca. Migracija je išla na jug, gde su nastale Maje, Acteci, polinezijska rasa i aboridžini sa Novog Zelanda, koji nisu došli iz Australije već Južne Amerike.

Pravac “B” kretao se na jugoistok – stvorivši Tajlanđane, Vijetnamce, Kambodžance i južne Kineze. Širenje na ostrva (Filipine, Indoneziju), dovelo je do pojave papuanske rase, a od nje azijatsko-pigmejske. Prema oftalogeometrijskim podacima, ovaj poslednji ogranak stvorio je dravidsku i aino rasu. Put migracije “B” završava se u Australiji. Oči australijskih aboridžina izrazito se razlikuju od novozelandskih, ali se tačno uklapaju u shemu doktora Muldaševa.

Prema stepenu matematičke približnosti, put “C” su prešle sledeće rase: pamirska, etiopska, negroidna, afričko-pigmenoidna i bušmanska. Zašto je prilikom ove migracije došlo do toga da je ljudska koža pocrnela?

Ruski specijalista za očnu hirurgiju odgovara da se ne sme prenebregnuti uticaj klimatskog faktora, a i da je crna boja kože ljudi sa afričkog kontinenta mogla imati i drugačiju genezu, povezanu s tim što je, po jednoj od hipoteza, čovečanstvo paralelno nastalo i u Africi, pa je moglo doći do mešanja tibetanskog i afričkog izvora. Međutim, podseća on, neki pisani izvori svedoče o tome da se prethodna civilizacija Atlantiđana delila na žute i crne ljude.

Pravac migracije “D” dao je tri osnovne rase: armenoidnu, dinarsku i severnu, od kojih armenoidna sredozemnu i alpsku. S obzirom da je između tibetanske i armenoidne rase veća razlika nego između tibetanske i, recimo, južnoazijske i pamirske, Muldašev je pretpostavio da je između njih postojala još jedna koja nije ušla u Jarhovu klasifikaciju. Odgovor je našao u Iranu, kod Parsa, ustvrdivši da je persijska rasa preko dinarske bila predak južnih Slovena, a preko sredozemne Italijana, Grka, Španaca, Rumuna, Gruzijaca, Jevreja, Arapa i delimično Turaka. Od alpske su nastali Francuzi, delom Španci i Italijani, a od severne Nemci, Englezi, Holanđani, Norvežani, Islanđani i Šveđani. Na pitanje koje je sam sebi postavio: “Ko su Rusi?”, Ernst Muldašev je odgovorio: “Proučavao sam ruske oči i prema oftalmogeometrijskim pokazateljima mogu da kažem da su Rusi najverovatnije proizvod mešanja dinarske rase sa laponskom i baltičkom rasom.”

Preci sa Atlantide

Vraćajući se na oči naslikane na tibetanskim hramovima, doktor Muldašev je načinio rekonstrukciju izgleda ljudi kojima su pripadale, i evo tog opisa naših “predaka” sa davno potonulog kontinenta. Prvo što je zapazio bilo je odsustvo nosne kosti (na mestu nosa nacrtana je samo spiralna zavojnica).

Nos kod savremenog čoveka zaklanja deo vidnog polja, a kada nosna kost ne bi postojala, ljudi bi imali binokularni vid koji bi zahvatao oblast od 80 do 90 stepeni sa svih strana. Ta nepogodnost koju izaziva nosna kost gotovo je neprimetna pri dnevnom svetlu, uočljivija pri veštačkom, a pod svetlošću crvene sijalice dovodi do otežane orijentacije u prostoru.

Možda je sopstvenik neobičnih tibetanskih očiju živeo u okolini osvetljenoj crvenom svetlošću – pretpostavio je Muldašev. Potvrdu je našao u stihovima Nostradamusa, koji navodi da su Atlantiđani živeli u purpurnocrvenoj svetlosti: nebo je bilo crveno, drveće purpuno, i tako dalje. Odatle se moglo zaključiti da su na tibetanskim hramovima oslikane oči čoveka prethodne civilizacije – legendarnog Atlantiđanina. A danas je nebo plavo i naše oči su se tome prilagodile. Do promene je, misli doktor Muldašev, došlo sa izmenom ose rotacije Zemlje. Kod Nostradamusa je takođe pročitao da se prilikom globalne kataklizme koja je uništila Atlantidu promenila osa rotacije Zemlje i pomerili se polovi.

Drugo što mu je privuklo pažnju kod tih očiju bilo je to da se očni prorez pri zatvaranju očiju nije potpuno zatvarao, jer to ne dozvoljava izbočina na očnom kapku. U tom slučaju oči mogu da sačuvaju periferni vid kroz bočne delove rožnjače. A pošto nosne kosti nije bilo, i vid je imao binokularni karakter u celom vidnom polju, vlasnik neobičnih “tibetanskih” očiju mogao je da vidi i – zatvorenih očiju! Spiralna zavojnica umesto nosa znači da su Atlantiđani vodili vodozemski oblik života, pri čemu je taj zavijutak igrao ulogu ventilnog otvora za disanje. Sličnu anatomiju imaju morske životinje – delfini, kitovi i druge, jer ona omogućava da se zatvori pristup vodi u disajne puteve prilikom boravka u njoj.

Pega u obliku “kapljice” između očiju, nalazi se baš na mestu gde indijske žene crtaju “treće oko”, i sigurno ukazuje, tvrdi doktor Muldašev, da su Atlantiđani imali taj organ i raspolagali telepatskim sposobnostima! Oni su, uz to, bili najverovatnije ogromnog rasta i vodili poluvodeni oblik života, a prilikom zidanja monumentalnih građevina, lečenja bolesti, pa čak i delovanja na zemljinu gravitaciju, koristili su moć trećeg oka!

Zašto se gledamo u oči?

“Oko mi i danas izaziva jezu”, rekao je Čarls Darvin 1861. godine, posle objavljivanja “Porekla vrsta”, priznajući da je oko suviše složeno da bi moglo nastati prirodnom selekcijom. Međutim, tek danas je nauka utvrdila njegovu pravu složenost, čak na nivou savršenog kompjutera. I više od toga, jer duboko gledanje u oči, što redovno opisuju romanopisci, u stvari izaziva pravi prasak u moždanom centru za nagradu – zaključili su neurolozi sa Univerzitetskog koledža u Londonu. Oni su pre tokom jednog eksperimenta zamolili osmoro dobrovoljaca, žena i muškaraca, da pregledaju 40 fotosa na kojima model gleda pravo u kameru ili u stranu. Za to vreme snimali su im glavu magnetnom rezonancom koja meri povećanje protoka krvi kroz različite delove mozga i beleži cerebralnu aktivnost.

Zatim su ispitanici procenili privlačnost lica na fotografijama. Kada je dobrovoljac imao direktan kontakt sa licem, porasla mu je aktivnost u centralnom delu mozga (ventralni stratum) koji anticipira nagradu ili zadovoljstvo. Ako se oči nisu srele, nikakve aktivnosti nije bilo! Rezultate istraživanja objavio je britanski naučni časopis “Nature” (Priroda).

Na pitanje – zašto se gledamo u oči, pokušao je da pronađe odgovor i ruski specijalista očne hirurgije doktor Ernst Muldašev.

“Dok sam radio kao očni lekar, svakodnevno sam gledao ljude u oči. I svaki put bih primetio da smo kroz oči sagovornika u stanju da primimo jednu dodatnu informaciju”, zapisao je Muldašev u svojoj knjizi. “Kakvu informaciju možemo da primimo iz očiju? U literaturi nisam našao istraživanja o tom pitanju. Da bih odgovorio, obavio sam dva eksperimenta.”

U prvom, dr Muldašev je zamolio dva visokoobrazovana čoveka da sednu jedan naspram drugog i razgovaraju, neprekidno gledajući jedan drugom u noge. Oba su se osećala nelagodno, želeći da pogledaju sabesedniku u oči. Kada bi Muldašev naveo razgovor na emocionalnu temu, gledanje u noge postalo je za ispitanike bukvalno nepodnošljivo. U nastavku, kada im je dozvolio da se gledaju u oči, oba učesnika u eksperimentu osećala su se prijatno i razgovor je tekao bez problema, pa je Muldašev zaključio da je ta uloga dodatne informacije, koju dobijamo iz očiju sagovornika, prilično značajna.

U drugom eksperimentu, doktor je isekao fotografije poznatih glumaca, političara i naučnika na tri dela: čeoni, očni i vilični. Sedmoro ljudi zamoljeno je najpre da odrede po “čeonom delu” ko je ko na fotografijama. Svi su pogrešili, osim u jednom slučaju kada su po specifičnom belegu pogodili da to čelo pripada Mihailu Gorbačovu. Isto tako su bili zbunjeni prilikom pokušaja da utvrde identitet po usnama i bradi. Ali, kada su došle na red oči, u većem broju slučajeva mogli su da odrede ko je ko.

“Iz toga smo zaključili da mi pogledom snimamo skeniranu informaciju sa čitave očne oblasti lica, a tu spadaju kapci, obrve, nos i uglovi očiju. Ti parametri oko oka sačinjavaju složenu geometrijsku konfiguraciju, koja se stalno menja u zavisnosti od raspoloženja čoveka” – zaključio je Muldašev. “Odatle sam izveo zaključak da se mi gledamo u oči da bismo posmatrali promene geometrijskih parametara oblasti lica oko očiju. Ta skenirana oftalmogeometrijska informacija prenosi se kroz oči do moždanih centara ispod kore u kojima se obrađuje. Dalja obrada skenirane informacije prenosi se u koru velikog mozga u obliku slika, prema kojima prosuđujemo o sabesedniku.”

Da li je ta sposobnost ostatak moći koje su imali, po Muldaševu, naši daleki preci – Atlantiđani, čije neobične oči nas gledaju sa drevnih hramova na Tibetu i Nepalu?

BONUS VIDEO: