Imanuel Velikovski, psihijatar rođen u Rusiji, zatresao je naučni svet 1950. godine objavivši kontroverznu knjigu „Svetovi u sudaru“. Velikovski je bio izuzetan poznavalac tekstova drevnih naroda. Primenjujući sopstvenu interpretaciju tih tekstova, došao je do zaključka da naš solarni sistem sa devet planeta, nije uvek bio onakav kakvog ga gledamo danas.

U knjizi,Velikovski tvrdi da je pre 3.500 godina planeta Venera nekako izbačena sa Jupitera u obliku komete. Kometa Venera je zatim počela da luta kroz solarni sistem. Zatim su njihova gravitaciona polja izgurala druge planete iz sopstvenih orbita ili su promenila njihove rotacije.

Mnoge katastrofe zabeležene u drevnim tekstovima Velikovski pripisuje toj neobičnoj interakciji koju su imale Zemlja i Venera. Materijal koji je iz repa Venerine komete dospeo u Zemljinu atnosferu bio je uzrok pošasti koje su zadesile drevni Egipat, a zabeležene su i u Bibliji.

„Pošast hara čitavom zemljom. Krv je svugde“, zavapio je u svom zapisu Egipćanin Ipuver. „Čovek ne oseća ukuse, ljudska bića žeđaju i pored vode…“

Prema Velikovskom, prašina sačinjena od finih čestica gvozdene rđe iz repa komete, prodrla je do površine planete i sve obojila u crveno.

Kako je Zemlja ulazila dublje u rep komete, prašina se pretvorila u male kamenčiće i kiša šljunka obrušila se na Zemlju: bio je grad i vatra izmešana sa gradom, teška pošast kakva nije pogodila zemlju Egipat otkako je postao njen narod, beleži Biblija.

Velikovski ovome takođe pripisuje i pojavu „mane“ koja je prehranila narod Izraela tokom njihovog četrdesetogodišnjeg lutanja kroz pustinju. On smatra da je mana nastala od ugljenih hidrata koji su na Zemlju dospeli iz repa komete Venere.

Kako se Venera približavala, gravitacija planete je uslovila da se zemlja zaljulja oko svoje ose ili da se zaustavi, a onda započne svoju rotaciju. Zemljotresi su uzdrmali svet, a ogromni zalasi prekrili planinske vence. Velikovski nagađa da je možda upravo tada legendarna Atlantida potonula u more.

Promene u rotaciji izazvale su da se dugački period tame spusti na Zemlju. Velikovski je otkrio da su persijski učenjaci zabeležili da je noć trajala tri dana, posle čega je usledio dan koji je trajao tri dana. Kinezi su zabeležili isti fenomen. Biblija govori o danu kada se sunce zaustavilo kako bi Ješua završio bitku.

Prema istraživanjima Imanuela Velikovskog, negde u 8.v.p.n.e, kometa Venera je izgurala Mars sa njegove prvobitne orbite mnogo bliže Zemlji. To je pokrenulo zemljotrese koji su protresli našu planetu: „oba su se pola zatresla“, zapisao je jedan očevidac 747.g.p.n.e, a Atlas (koji prema legendi na svojim plećima nosi svet) je premestio svoj teret sa neba…Sunce je nestalo i oblaci su zatamnili nebesa…“ Godina se skratila, pa su drevni astrolozi bili primorani da stvore novi kalendar. Konačno, posle mnogo godina katastrofa na Zemlji, Venera i Mars su se skrasili u svojim današnjim, gotovo kružnim orbitama.

Pošto se teorije Velikovskog aspolutno nisu uklapale u modernu astrofiziku, gotovo svi naučnici su se obrušili na njegov rad. Smatrali su ga šarlatanom željnim slave, a da bi to pokazali pripremili su i obilje dokaza.

Nekolicina njih nije bila voljna da javno ukršta pesnice sa Velikovskim, pa su se okomili na njegovog izdavača, pokušavajući da ga odgovore od daljeg štampanja „Svetova u sudaru“ i ostalih knjiga iz iste serije. Ali kada je to procurelo u medije, naklonost javnosti je smesta prevagnula na stranu Velikovskog, pa je njegova popularnost premašila granice. Isak Asimov, kritičar Velikovskog, napisao je o njemu: „On je zanimljiv pisac. Zabavno je čitati njegove knjige. Pročitao sam svaku knjigu koju je napisao i nadam se da ću pročitati i svaku koju ubuduće napiše. Iako me nije namamio da poverujem u to što piše, jasno vidim da će u to poverovati oni koji nisu dovoljno upućeni u oblast koju Velikovski razmatra.“

A šta je to navelo naučnike da posumnjaju u tvrdnje Imanuela Velikovskog? Napravili su dugačak spisak razloga zbog čega takav scenario nije moguć.

Na primer, temperatura na Veneri. Zapravo, obe strane u ovoj kontroverzi ukazuju na taj detalj kao dokaz za svoje tvrdnje. Kada je Velikovski prvi put objavio svoje ideje, zvanični naučnici nisu znali kolika je temperatura na površini Venere. Kako je to zapisao Frenk Drejk iz Nacionalne radioastronomske opservatorije SAD: „Očekivali smo da je temperatura na Veneri jedva nešto veća od one na Zemlji…“ Ali Velikovski je tvrdio da Venera, posle bliskih susreta sa Zemljom, Marsom i Suncem, ima daleko višu temperaturu. I zaista, bio je u pravu. Kasnije je otkriveno da temperatura na njenoj površini iznosi skoro 500 stepeni Celzijusa. Dovoljno vruće da istopi olovo!

Ili, tvrdnja Velikovskog da Jupiter emituje radio-talase… Dočekana je sa podsmehom. Mnogo godina kasnije, radio-astronomi su detektovali zračenja Jupitera u području radio-talasa!

Karl Sagan, jedan od najrevnosnijih kritičara Imanuela Velikovskog, smatrao je da ukoliko je Jupiter izbacio Veneru, potrebna količina energije bi zagrejala Veneru toliko, da bi planeta-kometa isparila. A čak i ako je ta planeta-kometa nekako uspela da preživi izbacivanje temperatura bi, čak i hiljadama godina kasnije, tvrdio je Sagan, bila daleko viša od one kolika je danas. Sagan je još govorio da ukoliko je Venera bila u ekstremno ekscentričnoj orbiti kako to Velikovski tvrdi, bilo bi krajnje neverovatno da toliko radikalno promeni orbitu za nekoliko hiljada godina do gotovo kružne orbite kakvu danas ima.

Velikovskog nisu brinuli problemi koje su fizičari imali sa njegovom teorijom.

„Drevne tradicije“, rekao je Velikovski, „naš su najbolji vodič za sagledavanje rasporeda i izgleda najranijeg zapamćenog solarnog sistema, a ne retrokalkulacije nekog tamo izvikanog kompjutera, zasnovane na trenutno prihvaćenim astronomskim principima.“

Ni druge naučne discipline izgleda da ne podržavaju ideje Imanuela Velikovskog. Geolozi koji su prodrli duboko u unutrašnjost ledenih kapa i okeanskog dna, još uvek nisu pronašli tragove depozita koje je planeta-kometa Venera ostavila na Zemlji dok je Zemlja prolazila kroz njen rep. Zapravo, Venera je suviše masivna i ima suviše jaku gravitaciju da bi uošte mogla da stvori vidljivi trag, kako to Velikovski tvrdi.

Ni geologija Venere kao da ne podržava ideju o mladoj Veneri kometi. Radarska očitavanja površine ove planete pokazuju pejzaž prepun kratera. Preklapajuće ivice tih kratera ukazuju da su nastali usled udara i da nisu vulkanskog porekla. Veliki broj kratera navodi na pomisao da je površina Venere veoma stara. Jednostavno ih ima previše da bi nastali za samo 3.500 prethodnih godina.

Čak i u domenu antropologije, kao da ima problema sa teorijom Velikovskog. Prema „Svetovima u sudaru“, Venera nije postojala pre 1.500.g.p.n.e. Velikovski u knjizi kaže da ni hindu ni vavilonski tekstovi nisu zabeležili postojanje Venere. Međutim, Peter Huber sa Edgennossische Technische Hochschule u Cirihu, tvrdi da kuniformni tekstovi koji potiču iz 3.000.g.p.n.e. pominju Veneru kao zvezdu povezanu sa izlaskom i zalaskom sunca. Jasni dokaz da je orbitirala između Zemlje i sunca, kao i danas. Takođe, u spisima nastalim od 1.580.g.p.n.e. do 1.560.g.p.n.e. se navode opažanja Venere koja je stavljaju u orbitu identičnu njenoj današnjoj.

Da li to sve znači da su teorije Velikovskog o tome da su događaji u našem solarnom sistemu mogli uticati na život na Zemlji bezvredne? Apsolutno ne. Iako Velikovski možda greši tvrdeći da je Venera lutala kroz naš solarni sistem u istorijska vremena, pokrenuo je na neki način nauča razmišljanja o stabilnosti solarnog sistema. Isak Asimov, koji je idejama Velikovskog prilepio etiketu egzojeresi, zapisao je: “Ako ništa drugo, velikovskijanizam i svaki egzojeretički pogled koji postane dovoljno probojan da se nametne nauci, služe da probuše oklop naučnog samozadovoljstva, a to je veoma dobro. Egzojeres može naterati naučnike da se razmrdaju kako bi preispitali osnove svojih uverenja makar da bi samo sakupili dokaze protiv egzojeresi – a i to je opet dobro. Egzojeres može podstaći naučnu aktivnost koja, uz malo sreće, može otkriti nešto vredno što nema nikakve veze sa egzojeretizmom – a ako se to dogodi i to je dobro.”

Kada je Velikovski napisao “Svetove u sudaru”, mnogi naučnici su odbacili njegove ideje ne samo zbog razumskih argumenata protiv, već i zbog ideje da solarni sistem može da se menja ili da događaji u svemiru mogu imati ozbiljne efekte po život na Zemlji. Bila je to krajnje uznemirujuća ideja i za njih neprihvatljiva. Od tog vremena nauka je postala popustljivija i prihvatila ideju da je udar asteroida doveo do masovnog istrebljenja vrsta na Zemlji (setimo se samo dinosaurusa).

Čak i orbite planeta igleda više nisu zacrtane jednom za uvek u umovima naučnika. U tekstu objavljenom 1999. godine u časopisu “Sajentifik Ameriken”, Renu Malotra iznosi tvrdnju da su planete Saturn, Uran i Neptun proširile svoje orbite od trenutka nastanka solarnog sistema, dok se Jupiterova orbita smanjila. Malotra takođe navodi da su interakcije Neptuna i Plutona izazvale da se manja planeta prebaci sa gotovo kružne orbite u više ekcentričnu koja je u ravni nagiba ostalih planeta.

Hoćemo li jednog dana pronaći dokaze u našem solarnom sistemu koji će objasniti detalje koje je Velikovski otkrio u drevnim tekstovima? Možda. Ali da bi se ozbiljno razmotrilo bilo koje objašnjenje, u hvatanje u koštac sa problemom se moraju u potpunosti uključiti nekolike naučne discipline poput antropologije, fizike i geologije. A ako se rezultati njihovih istraživanja slože, možda će i problem biti rešen.