Kad čujete mišljenje da je Titanik napravljen da bi – bio odmah potopljen, kako vam to zvuči?

Da li je sve ovo samo prazna „teorija (nekakve) zavere“ ili ne, prosudite sami. Ali, hajde da pročešljamo neke osnovne podatke…

Podsetimo se knjige Morgana Robertsona „Olupina Titana“ (The Wreck of the Titan) koja je izašla 1898. godine, tačno 14 godina pre potonuća Titanika. Ovih dana se reprint izdanja sjajno prodaje na „Amazonu“…

Robertson je u njoj opisao brod zapremine 70.000 tona (Titanik je imao zapreminu od 66.000 tona), dužine 800 stopa (Titanik – 882 stope) i oba broda su imala tri pogonska propelera koji su mogli da razviju brzinu od 24 čvora. Brod iz knjige je imao 40.000, a Titanik 45.000 konjskih snaga. Takođe, oba broda su imala manje čamaca za spasavanje nego što je bio potrebno, dakle – samo za deo putnika. I Titan i Titanik su imali kapacitet za oko 3.000 ljudi i smatrani su nepotopivim.

U knjizi se opisuje hladna aprilska noć i udar broda u ogroman ledeni breg. Titanik je 12. aprila u 23:40 udario u ledeni breg – oba broda doživela su katastrofu u severnom Atlantiku. Brod iz knjige je putovao iz Njujorka, a Titanik je putovao u Njujork. U Robertsonovoj knjizi, brod tone 2 sata, baš kao i Titanik. Brod iz knjige se zove Titan, što je gotovo identično sa imenom stvarnog broda.

Scenario za katastrofu Titanika je napisan čitavih 14 godina pre nesreće, ali je ona tek trebalo da se i odigra. U stvari, trebalo je naći žrtve kako bi se ispunilo ono što je u knjizi bilo zapisano. Ali, treba imati na umu da se nijedan zločin, a naročito tako velika katastrofa, ne dešava bez ozbiljnog motiva. S obzirom na to da iza svega stoji moćan bankarski lobi, u pitanju je mogao da bude samo – novac.

Zato treba spomenuti i knjigu „Tajne federalnih rezervi“ (The Secrets of the Federal Reserve) Justasa Mjulinsa (Eustace Mullins) u kojoj se govori o tome da su se tokom 1910. godine sastali najuticajniji bankari Evrope i SAD sa ciljem osnivanja međunarodne bankarske organizacije koja će imati monopol nad finansijama u SAD i Evropi. Međutim, problem je bio u sledećem: američki predsednik Mekinli je 1900. godine zakonski uspostavio Zlatni bankarski standard, što znači da je svaka novčana vrednost morala da ima pokriće u zlatu. Na taj način se nije moglo manipulisati novcem bez pokrića, što je ometalo poslove velikim bankarima.

Mekinli je ubijen samo godinu dana nakon donošenja ovog zakona, a na njegovo mesto je, bez izbora, došao Teodor Ruzvelt koji je postao najmlađi predsednik SAD. Da li je čudno što je Ruzvelt već bio na mestu potpredsednika SAD, godinu dana pre atentata na Mekinlija? Njegova pozicija predsednika bila je unapred pripremljena, kao i ukidanje Zakona o zlatnom standardu koji je Mekinli doneo.

Međunarodni bankarski lobi je želeo da uvede elastičnu finansijsku politiku u kojoj novac ne bi morao da ima zlatno pokriće, a to bi značilo da bi bankari davali kredite koji ne bi imali stvarnu vrednost, odnosno koji za pokriće ne bi morali da obezbeđuju zlato. Takav novac bi bio običan papir, bez ikakve stvarne vrednosti. Ovo je uspešno bilo sprovedeno u Engleskoj još u 17. veku i tada je nastala čuvena „Bank of England“.

Tri žrtve koje su bile na brodu, verovatno su uzrok čitave katastrofe. Prvi je bio tada najbogatiji čovek na svetu – Džon Džejkob Astor, čija se imovina procenjivala na 500 miliona dolara, što bi u današnjem vremenu predstavljalo cifru izraženu u milijardama iste valute! Druga žrtva bio je Bendžamin Gugenhajm koji je bio naslednik rudnika zlata, srebra i bakra. Njegovo telo nikad nije pronađeno. Treća bitna osoba bio je Izador Štraus, izuzetno bogat trgovac i vlasnik lanaca robnih kuća Mecy`s.

Sva trojica su se oštro suprotstavljala ukidanju Zakona o zlatnom standardu, kao i formiranju federalnih rezervi, a kako tvrde neki istraživači, protivili bi se i učešću SAD u Prvom svetskom ratu.

Rat je bio potreban kako bi glavna evropska bankarska dinastija Rotšild ekonomski oslabila Tursku, a Englezi imali kontrolu nad Palestinom. To je kasnije rezultiralo stvaranjem države Izrael u kojoj je nafta donosila ogromno bogatstvo i gde su najveći bankari uložili svoj kapital.

Dinastija Rotšild vekovima je bila glavni bankar katoličke crkve i najzaslužnija je za ogromno bogatstvo koje je katolička crkva stekla zahvaljujući berzanskim špekulacijama. Možemo da navedemo, samo kao primer, da bostonska nadbiskupija u obveznicama ima preko 635 miliona dolara. Bogatstvo koje katolička crkva poseduje je javnosti nepoznato, ali se sigurno radi o zapanjujuće velikim sumama.

Publicista Dag Jurči smatra da su u potapanju Titanika učestvovali jezuiti, red koji je još u 17. veku stvorila rimokatolička crkva. To je najmilitantnije krilo u okviru crkve koje se svim mogućim sredstvima borilo za interese pape i bogaćenja. Kroz istoriju su bili poznati kao akteri najsvirepijih događaja i atentata i to sve zarad interesa crkve. U svom tekstu „Kako je potopljen Titanik“, Jurči daje argumente za svoje tvrdnje. On kaže da je J. P. Morgan, vlasnik kompanije „White Star Line“, u dogovoru sa jezuitskim sveštenicima iz redova rimokatoličke crkve, počeo da gradi brod koji je bio gotovo identičan „junaku“ iz Robertsonove knjige „Olupina Titana“, ali i sa istim manama koje je brod imao i, što je najdrastičnije, sa njegovom sudbinom.

Pisac Erik Džon Felps je u svojoj knjizi „Atentatori Vatikana“ naveo da je jezuitska organizacija „Crni papa“ u saradnji sa CIA-om i Mossad-om sprovela teroristički napad na Njujork 11. septembra 2001. godine. Ne treba zaboraviti da su ove dve zgrade bile simbol moći dinastije Rokfeler.

Belfast je mesto u kojem je počela izgradnja Titanika 1909. godine. Ovo je bio grad protestanata, koje su jezuiti istorijski dugo mrzeli, što otvara mogućnost da je brod od samog početka bio predodređen za žrtvovanje.

Istraživači i danas pokušavaju da otkriju sve „propuste“ koji su, izgleda, namerno napravljeni na brodu. Jurči u svojoj knjizi pominje da je kapetan broda Titanik, Edvard Smit, bio jezuita ili, kako se to kaže, sveštenik-vojnik u civilu. Nakon 45 godina plovidbe, putovanje Titanikom bilo mu je poslednje u životu.

Dokumentarni film „Tajne Titanika“, koje je snimljen 1986/87. godine za TV „Nacionalna geografija (National Geographic)“, prikazuje da se u Sautemptonu ukrcao i Fransis Brauni, tada najmoćniji jezuita u celoj Irskoj. On je bio nadređeni kapetanu broda Edvardu Smitu. Interesantno je da se Brauni iskrcao sa broda tri dana pre njegovog potonuća! Postoje dokazi da mu je rečeno da sa broda siđe u luci Kork u Kvinstaunu i da se ne vraća. Jedine fotografije koje su osvanule u novinama odmah nakon nesreće, bile su upravo one koje je Brauni slikao.

U knjizi „Atentatori Vatikana“ Džon Felps je napisao da se otac Brauni ukrcao na brod, fotografisao tada još uvek žive putnike, dao instrukcije kapetanu Smitu i odmah sutradan se iskrcao sa broda.

Interesantno je i da je kapetan Smit, po zvaničnoj verziji, dobio osam poruka da uspori brod, jer je plovio u opasnim vodama gde je bilo mnogo ledenih bregova. Kapetan je to i sam znao, s obzirom na njegovo iskustvo i plovidbe baš tim destinacijama. Njegovo telo nikad nije pronađeno, pa se mnogi s pravom pitaju: da li je kapetan Smit preživeo katastrofu? Nažalost, taj odgovor nikada nećemo dobiti. Na kraju, ipak ostaje da razmislimo: da li se Titanik raspao i potonuo zbog velike eksplozije koja se desila u kotlarnici, ili zbog udara u ledeni breg?

Šta god da se desilo, katastrofa je bila velika, a, nastradalo je najviše nevinih, kao što uvek biva.

Misterija „Titanika“ je sveprisutna i dan-danas, pa nije ni čudo što je režiser Kameron snimio do tada najskuplji holivudski speltakl koji je koštao 200 miliona dolara. Imena koja su u filmu korišćena su stvarna imena putnika koji su bili na brodu. I sve ostalo, kao što je izgled broda, stolovi, tanjiri, svečane sale, zavese, escajg, svećnjaci… bilo je identično – kao na pravom Titaniku.

Da se vratimo na suštinu – krajem 1913. godine, Zakon federalnih reformi je ipak izglasan. U julu naredne godine, jezuiti su dobili finansijsku potporu FED-a, a već 1917. godine, Amerika je ušla u Prvi svetski rat koji je bio finansiran preko federalnih rezervi. Naravno da je to bio onaj novac bez pokrića (bez vrednosti u zlatu), što je donelo velike dugove celoj naciji. Takozvana „elastična valuta“ je ipak uspela da se izbori za svoje mesto, a dve godine nakon potonuća Titanika, i Britanija je prešla na elastičnu finansijsku politiku.

Smatra se da je Američka centralna banka (FED) najmoćnija institucija na svetu. Njeno formiranje je stvorilo Novi svetski poredak i ona diktira sva dešavanja u svetu. To znači da kompletnu svetsku ekonomiju drži grupa bankara (koji vode poreklo iz Nemačke).

Sve to objašnjava citat iz govora Luisa T. Mekfejdena sa Kongresa bankara u Pensilvaniji 1934. godine:

„… U zemlji imamo jednu od najkorumpiranijih institucija kakvu svet nije video. To se odnosi na Upravni odbor Federalnih rezervi i Banku Federalnih rezervi koje su prevarile vladu SAD, a narod lišile tolikih suma novca kojima je mogao da bude isplaćen ceo nacionalni dug. Ova đavolska institucija osiromašila je i uništila narod SAD, dovela mnoge do bankrotstva i praktično je naša vlada bankrotirala. Neki ljudi misle da je FED institucija naše vlade. Ali, nije. Oni su privatni monopolisti koji grabe bogatstvo ovog naroda. U ovoj mračnoj grupi finansijskih pirata su oni koji bi čoveku prerezali vrat kako bi mu iscedili dolar iz džepa. Kreirali su vladavinu terora u Rusiji našim novcem, jer su želeli da rat duže traje. Finansirali su prolazak Trockog od Njujorka do Rusije kako bi mogao da im pomogne u razaranju ruske carevine. Raspirivali su i podstrekivali rusku revoluciju i u nju su uložili ogromnu količinu novca“.

Ovo je samo deo citata iz Mekfejdenovog govora na Kongresu bankara. Mekfejden je potom iznenada umro pod nerazjašnjenim okolnostima…

Predrag Petković

Napomena: Stavovi autora ne odražavaju nužno i uređivačku politiku redakcije; poštujući pravo na slobodu izražavanja, objavićemo svaki argumentovani stav koji nije u suprotnosti sa osnovnim moralnim načelima, koji ne vređa i ne diskriminiše ni po jednoj osnovi (verskoj, polnoj, rasnoj…).