I pored sve svoje veličine i dela koje je ostavio za sobom vrata Ruske pravoslavne crkve, za genija iz Jasne Poljane, ostaće zauvek zatvorena.

Odavno je poznato da se velikima sve može i mora oprostiti. Pogotovu takvim velikanima kakav je sigurno bio Lav Nikolajevič Tolstoj. Međutim, kad je Ruska pravoslavna crkva u pitanju stvari stoje sasvim drugačije.

Na molbu pra-pra unuka Vladimira Tolstoja, inače upravnika Muzejskog kompleksa u Jasnoj Poljani gde je 1828. godine i rođen veliki pisac, da se Tolstoju omogući posmrtno vraćanje u okrilje pravoslavne crkve i hrišćanske vere, odgovor je bio negativan. Nije pomoglo ni to što je pomenuti zahtev potpisalo preko 250 predstavnika loze Tolstoj rasute po celom svetu, ni što je bio direktno adresiran na ime tadašnjeg Patrijarha moskovskog i cele Rusije Alekseja II. Stav ruske crkve bio je neumoljiv. U obrazloženju za takvu odluku jasno se kaže kako “pokajanje nije moguće u ime onoga ko se sam i po svojoj volji odrekao crkve i Boga”, da vreme “ne može da bude faktor koji će izmeniti odluku grešnikove duše, pa makar bila i tako genijalna kao Tolstojeva”.

Nisu urodila plodom ni pojašnjenja potpisnika molbe da je Tolstoj još pre više od veka razočaran i nezadovoljan istupio iz nje, ne toliko zbog dogmatičnosti same crkve koliko zbog protivurečnosti koje u njoj vladaju. Ruska javnost ostala je bez posebnog komentara na ovu odluku svoje Crkve, kao i sami potpisnici.

Svoje religiozne poglede na svet Tolstoj je objavio u knjigama “Moja molitva”, “Ispoved” i “Crkva i država”, kada je već bio priznat kao pisac, a iza sebe imao “Rat i mir” i “Anu Karenjinu“. Njegova religiozna načela poznata su u teoriji kao “tolstoizam“, religija bez Gospoda ili bezbožno verovanje bez Crkve.

Genije iz Jasne Poljane, kako ga najčešće zovu, smatrao je da je sama Crkva zbog svojih ličnih interesa i za državne potrebe zloupotrebila iskonsko Hristovo učenje. Da je unela suviše mistike i lažnog blaženstva koje čeka svakog čoveka koji se pridržava njenih normi. Tolstoj se posebno okomio na to što Crkva štiti isključivo bogate, a siromašnima savetuje da trpeći i slušajući mogu jedino otići u raj i u zagrobnom životu ostvariti ono što žele. Poznatog pisca je nervirala i pozicija Crkve koja je prema njegovom viđenju uvek aminovala sve ono što radi država i vladari, odobravajući čak i najstrašnije stvari kao što su zločini ili nasilno pokrštavanje. Tolstoj se podsmevao i svetim tajnama kao što su krštenje ili pričest smatrajući ovo prvo za bezrazložno posipanje dece vodom uz novčanu naknadu, a ovo drugo za supu u kojoj se lakše proguta “malo u hleb umočenih laži”.

Hrišćanstvo je isključivo doživljavao kao učenje, a Hrista kao učitelja. I ništa više od toga. Zbog ovakvog načina pisanja i razmišljanja Tolstoj se našao na strahovitom udaru ne samo visokih ruskih crkvenih veledostojnika već i predstavnika carskih vlasti. I pored sve slave koju je kao pisac uživao proglašen je za posebnu opasnost po carizam u Rusiji, a njegovi tekstovi i knjige o ovoj temi su zabranjivane i javno anatemisane.

Na samom početku 20. veka, već vidno ostareo, bolestan, razočaran i napušten od svih, grof Lav Nikolajevič Tolstoj je umro na provincijskoj železničkoj stanici Ostapovo. Sahranjen je na svom imanju u Jasnoj Poljani bez ikakvog obeležja i obreda. Ugled koji je uživao kao pisac učinio je da njegova razmišljanja o odnosu Crkve i države, a posebno o odnosu prema Bogu budu i posle njegove smrti veoma popularna kod ruskih anarhista i studentske omladine.

Komunisti su, takođe, veoma često tokom Oktobarske revolucije i kasnije (zlo)upotrebljavali Tolstojeva javno iskazana razmišljanja o religiji. Njegove sumnje i kritike upućene Ruskoj pravoslavnoj crkvi i njenom sveštenstvu, komunisti i njihovi simpatizeri su u borbi protiv klasnog neprijatelja i Crkve uzimali i koristili kao svoje. To im naravno nije smetalo da po osvajanju vlasti Tolstojevu najmlađu ćerku pošalju u gulag na prevaspitavanje, a spomen Muzej u Jasnoj Poljani zatvore.

Kako god da se sve sabere, svaki pošten Rus će konstatovati da se bez Tolstoja ne može razumeti ono što se smatra “ruskom dušom” ili prirodom, i da je on svojim delom uspeo zauvek da je ovekoveči i učini pristupačnom za sve narode sveta. Da se Rusija jednostavno ne može razumeti bez Tolstoja. Ali, i pored svoje dokazane veličine, vrednosti i ogromnog uspeha koji je postigao, za Lava Nikolajeviča Tolstoja će vrata njegove Ruske pravoslavne crkve zauvek ostati zatvorena. Srećom, bez posledica po njegove romane.

Mistični grob

Povodom stogodišnjice smrti Lava Nikolajeviča Tolstoja 2010. godine rusko ministarstvo kulture je organizovalo specijalni voz koji ide iz Moskve do Jasne Poljane. (Još veća proslava proslava predviđena je za obeležavanje dvestote godišnjice rođenja Lava Tolstoja 2028. godine, a pripreme su već u toku).

Na putovanju koje traje nešto malo više od tri sata, putnicima vreme prekraćuju filmovi snimljeni po Tolstojevim romanima i izložba fotografija i rukopisa iz različitih perioda njegovog života i rada. Svaki vagon je bio posebno ukrašen i nosio naziv po nekom od poznatih Tolstojevih junaka. I železnička stanica u blizini Jasne Poljane je napravljena nalik na onu iz Tolstojevog vremena sa starim telegrafom i bunarom.

U njegovoj rodnoj kući pretvorenoj u muzej, mogu se videti radni sto i pisaći pribor koji je koristio, krevet na kome se rodio on i sva njegova deca, lični predmeti i velika biblioteka koju je posedovao, slike, fotografije kao i mnoge druge stvari koje se vezuju za Tolstoja i njegovu porodicu.

To je samo mali deo onoga što je ostalo sačuvano od grabežljivih komunista i Nemaca koji su za vreme okupacije zapalili Tolstojevu kuću i odneli ono što su smatrali vrednim. Njegov grob predstavlja neobičnu humku odignutu od zemlje obraslu travom na kojoj stalno stoji položeno sveže cveće. Grob očigledno namerno smešten između ogromnog drveća pod dejstvom sunčevih zraka dobija neverovatno mističan izgled. Mesto je izabrano po Tolstojevoj izričitoj želji jer je tu kao dete najviše voleo da se igra.

S.Š.