Trenutak kada kapetan Kirk da komandu da se na svemirskom brodu “Enterprajz” uključi vorp pogon koji je savijanjem prostora mogao da prenese posadu na ogromne udaljenosti velikom brzinom, ostao je u sećanju gotovo svih ljubitelja kultne TV serije “Zvezdane staze”. Izgledalo je tako veličanstveno, beskrajno maštovito i nedostižno.
„Možda će iskustva posade Enterprajza iz “Zvezdanih staza” postati relnost još za našeg života“, izjavio je nedavno dr Harold Soni Vajt iz direktorata za naprednu propulziju NASA. Doktor Vajt i njegove kolege ne samo da veruju da je vorp pogon realno ostvariv, već su započeli i rad na stvaranju takve mašine.
Kada je reč o istraživanju svemira, ljudska rasa je još na nivou pećinara. Stigli smo do Meseca i poslali nekakve robote na Mars. Imamo i automastka vrata koja se otvaraju čim im se približite, ali to je sve. Zabavno je, iako nas ni malo ne približava nivou svemirske civilizacije.
Propulziona (raketna) tehnologija kojom trenutno raspolažemo, ne omogićava nam međuzvezdane letove. Čak i sa eksperimentalnom tehnologijom kakvi su jonski potisnici ili krmenim nuklearnim pogonom u svemirskim brodovima, bile bi potrebne ogromne količine goriva i mase da se stigne do bilo koje najbliže zvezde. Što je još gore, potrebne su decenije, pa i vekovi da se tamo stigne. Putovanje među zvezde ne bi imalo nikakvog značaja ljudima koji ostaju na Zemlji. Samo bi oni koji krenu u potragu za novim zvezdanim sistemima mogli da uživaju u svim uzbuđenjima jednog takvog poduhvata. To jednostavno nije praktično.
Stoga nam je potrebna alternativa. Takva, da možemo da putujemo ekstremno velikim brzinama a da pri tom ne prekršimo zakone fizike. Ili, kako to dr Vajt objašnjava, „želimo da putujemo zaista brzo i istovremeno poštujemo 11. zapovest: ne premašuj brzinu svetlosti!“
Potraga za vorp mehurima
Odgovor se može naći upravo u zakonima fizike. Doktor Vajt i drugi fizičari su otkrili rupe u nekim matematičkim jednačinama, rupe koje ukazuju da je vorping kroz tkanje prostor-vremena zaista moguć.
Radeći u okviru operacije “Iglvorks” u Džonsonovom svemirskom centru NASA, dr Vajt i njegov tim pokušavaju da pronađu dokaze za već pomenute rupe. Oni su započeli interferometrijski test, čiji je cilj generisanje i detekcija mikroskopskih primera malih vorp mehurova, a pomoću instrumenta nazvanog Vajt-Džadijev vorp interferometar polja. Možda je to u ovom trenutku mala stvar, ali su implikacije za buduća istraživanja ogromne. Doktor Vajt to ovako objašnjava: „Iako je ovo samo majušni primer fenomena, biće to dokaz o postojanju ideje o manipulaciji prostor-vremenom. Setimo se decembra 1942. i prve demonstracije kontrolisane nuklearne reakcije koja je generisala ogromnih pola vata energije. Taj dokaz o postojanju je rezultirao aktivacijom reaktora od četiri megavata u novembru 1943. Dokaz o postojanju za praktičnu aplikaciju naučne ideje može biti prelomna tačka tehnološkog razvoja.“
Stvaranjem jednog od takvih vorp mehurova, motor svemirskog broda će kompresovati prostor ispred sebe i proširiti prostor iza sebe, krećući se do sledećeg mesta bez istinskog kretanja i bez štetnih efekata drugih metoda putovanja. Prema doktoru Vajtu, korišćenjem fizike “kosmičke nadutosti”, budući svemirski brodovi, napravljeni da zadovolje ove matematičke jednačine, zapravo će moći da stignu negde nezamislivom brzinom – i to bez štetnih efekata.“.
On kaže da ćemo, ako se sve potvrdi eksperimentima u praksi, uspeti da napravimo mašinu koja će nas odvesti na Alfu Kentaur za dve nedelje, mereno zemaljskim vremenom. Vreme će proticati isto u svemirskom brodu i na Zemlji, tvrdi Vajt, i unutar mehura neće biti inercionih sila, neprikladnih problema, sa nultim ubrzanjem. Kada se polje uključi, niko neće udarati glavom o pregrade…
Rešen problem energije
U svemu ovome postoji samo jedan problem: odakle dolazi energija? Iako znamo da su vorp pogoni teoretski mogući, fizičari su oduvek tvrdili da nam je kao gorivo potrebna lopta egzotične materije veličine Jupitera da bi ga napajala. Jasno je da tako nešto uopšte nije praktično primenljivo. Ali dr Vajt je otkrio rešenje koje u potpunosti menja pravila igre.
Tim Iglvorksa je otkrio da su energetske potrebe daleko niže nego što se do sada mislilo. Ako obave optimizaciju debljine mehura i dovedu njegovu jačinu u oscilaciju da bi se smanjila ukočenost prostor-vremena, moći će da smanje količinu goriva do prihvatljive mere: umesto lopte veličine Jupitera pune egzotične materije, biće potrebno 500 kilograma da se mehur od 10 metara pošalje efikasnom brzinom od 10c. Deset c! To je deset puta brzina svetlosti (iako sam brod neće ići brže od brzine svetlosti, izgledaće kao da ide).
To znači da ćemo moći da posetimo Glis 581g – planetu sličnu Zemlji, udaljenu 20 svetlosnih godina od nas – posle dvogodišnjeg putovanja. Dve godine nisu ništa. Magelanu su bile potrebne tri godine da oplovi rodnu planetu – od avgusta 1519. do septembra 1522. Put u trajanju od četiri godine (tamo i nazad) da bi se ispitala planeta nalik našoj je sasvim izvodljiv. A postoje još i bliže destinacije gde bismo mogli da pošaljemo robote i astronaute.
Činjenica je da su vrata otškrinuta i da mogućnost raznoraznih istraživanja postaje naša realnost. „Možda će nam iskustvo tipa Zvezdanih staza postati dostupno za života“, kaže dr Vajt. Možda smo na pragu nove ere svemirskih istraživanja, koja će nas odvesti sa ove usamljene plave tačke tamo – negde..
Elizabeta Rašić