Hladno januarsko jutro, devedeset i neke, svojim sivilom i hladnoćom rasteralo je sve prolaznike. Nigde nikoga nema na ulici, a ja se spremam na put za Beograd da bih polagala ispit koji nimalo nije lak. Vetar nemilosrdno povija grane drveća, mraz je i u vazduhu se oseća miris snega, koji samo što nije.

Bila sam sigurna u sebe, da sam dobro spremila ispit, ali u mene se uvukla neka teskoba i uznemirenost, koja se kao paučina zalepila za mene. Gledam zidove moje sobe dok polako pakujem stvari u torbu i nešto mi je čudno. Moja zgrada, koja vrvi od kakofonije ljudskih glasova, odjednom je tiha, ne čuje se ništa. Ta neprirodna
tišina mi iz ko zna kog razloga smeta. Kažem sebi da će sve biti u redu i da ću položiti ispit, a ipak me kopka ono moje „ali“. Kao da nešto nije u redu, ali ne znam šta.

Kada se spakovah i proverih da li sam ponela indeks, krenuh u predsoblje. Pošto je bilo mračno, upalih svetlo, kad ono prasak – sijalica se razbi u milion delića! Srče bi svuda, pa i u mojoj kosi. Trebalo mi je dobrih pola sata da sve to počistim, pa napokon krenuh. Ali, izgleda da taj dan nije mogao proći bez problema. Kada sam pokušala da otključam vrata, nisam uspela, jer se ključ zaglavio u bravi. Opet i tu izgubih vreme, dok napokon ne otvorih vrata. Krenula sam ka autobuskoj stanici, da bih doputovala do susednog mesta, odakle imam direktan prevoz do Beograda.

Na autobuskoj stanici gužva, ljudi se tiskaju u prolazu, ulaze i izlaze iz čekaonice, gledajući niz put ne bili spazili autobus koji kasni sat i po vremena. Napokon stiže prastara harmonika-autobus, ukrcasmo se i poče putešestvije.

Autobus je prosto mileo i činilo mi se da bih pre stigla peške do mog odredišta. Negde ne sredini puta stade i šofer ode u seosku mesnu zajednicu da telefonira. Napokon se vrati u vozilo i reče da će uskoro doći neko da popravi autobus. Putnici počeše neobavezan razgovor. Sa radija se čuo prenos sednice Skupštine Srbije, raspravljalo se o predlozima za himnu Srbije. Vaspitačica iz vrtića reče da himna može da bude i „Moravac“, samo da ljudi više ne ginu po ratištima. Svi se složismo sa time.

Pogledah na sat i videh da je ispit u Beogradu počeo, a ja sam zaglavljena u pokvarenom autobusu. Odjednom izađoh sva iznervirana napolje na – 15 stepeni i krenuh natrag kući pešaka. Hladnoća i mraz mi daju ubrzanje, koračam vrlo brzo i stigoh do sela koje je na kilometar od mog mesta, kad ono tamo – barikade! Seljaci postavili barikade, protestuju zbog svega i svačega, ne daju ni pešacima ni biciklistima da prođu. Autobus koji vozi radnike sa posla iz rudnika je stao, a radnici se posvađaše sa onima sa barikada. Meni sinu ideja. Priđoh jednom od onih što protestuju, kazah mu da pusti žene da idu po decu u vrtić i da kuvaju ručak. On klimnu glavom i ode do vođe protesta, a ovaj dade znak da se puste žene da prođu.

Tako nastavih dalje i kući stigoh u pola pet po podne. Moji ukućani me pitaše da li sam položila ispit, a ja promrzla, samo odmahnuh rukom. Kasnije sam im ispričala šta mi se desilo i majka mi reče da uopšte nije trebalo da krenem na taj put. Od mog mesta do Beograda stiže se za sat i po vremena, a ja provedoh ceo dan u putu, a da nisam stigla nigde.
Čudno je to, nekad ti se putevi sami od sebe otvaraju, a nekad ima hiljadu prepreka tako da ne stigneš na cilj. Postavljaš sebi pitanje da li da veruješ razumu ili intuiciji. Opet, čovek je biće koje se uvek nada da će sve biti u redu, jer nada uvek umire poslednja. Ipak, izvedoh zaključak da treba slušati i razum, ali vežbati i intuiciju, da bi doneo odluku koja je najbolja za tebe.
Danijela Janković