Od najstarijih vremena, od nastanka ljudskog roda, postoji čovekova potreba da sazna buduće događaje i da tom spoznajom spreči loša dešavanja, ili da se spremi za nastupajuću radost. Još u starozavetnim spisima pominju se proroci, ali i različita upozorenja na „lažne proroke“. U Novom zavetu sam Isus poziva ljude da im ne veruju. I pored opomena, ljudi i danas, posebno u bezizlaznim situacijama, traže pomoć od onih koji tvrde da imaju proročke moći.

Većina njih su samo vešti manipulanti koji na tuđoj nemoći, nesreći i potrebi da se obaveste o budućnosti, zarađuju novac. Ljudi koji dolaze kod tih takozvanih „proroka“ veruju da je budućnost nešto izvesno, unapred zapisano, što onaj koji prorokuje može da iščita i „vidi“. Priča koja sledi je samo jedna od mnogih u kojoj se govori o jednom „proročanstvu“ i njegovim posledicama.

Pavle je pre pet godina bio u stanju beznađa, očajanja iz kojeg nije znao kako da izađe. Nije bilo nikoga ko bi mu pružio ruku, nikoga ko bi i saslušao njegove probleme. Žena ga je ostavila tri godine ranije zbog njegovog nekontrolisanog alkoholizma. Vozio je kamion, ali posla je bilo premalo. Od dana kada je odvela njihovu desetogodišnju kćerku i otišla u svoju roditeljsku kuću, alkohol je, kao što to i biva u takvim situacijama, postao njegov jedini prijatelj. Sada je i mogao pred sobom i ljudima da pravda svoju potrebu za pićem time što ga je ostavila žena, što nije više sa svojom kćerkom.

Jednog sunčanog, avgustovskog dana, pre nekoliko godina, u jutarnjim satima dok još nije sipao sebi onu neophodnu, najpotrebniju prvu čašicu alkohola, obuzeo ga je osećaj velike tuge. Sedeo je na svom nenameštenom krevetu, posteljina je bila neuredna i zgužvana, jastuk je bio na podu, a on je plakao. Suze su vlažile njegovo suvo, izborano lice. Imao je pedeset pet godina i nije imao ništa. Bar je on tako mislio. Onda je podigao pogled i kroz zamućeno staklo svog prozora pogledao u kuću prekoputa. Setio se da tu živi jedna žena za koju se po selu pričalo da je proročica. Nikada nije verovao u takve stvari, nije ni u Boga verovao. Njegova nevera je bila uzrok njegovog beznađa, čega on nije bio svestan.

„Poći ću kod nje. Možda će mi nešto kazati. Platiću koliko treba. Dosta mi je svega. Verovaću…“. Ustao je, presvukao se i pošao u kuću prekoputa. Zastao je pred zelenom, metalnom kapijom velike, dvospratne kuće. Kako je čuo, žena je tu kuću sagradila od novca koji su joj ostavljale zadovoljne mušterije. Nikada pre nije želeo ni da se bolje upozna sa dugogodišnjom komšinicom. Sumnjao je i nije želeo da veruje u njen proročki dar. Ali, sada je on bio očajnik, onaj kome je potrebna „slamka spasa“. Pozvonio je i uskoro mu je otvorila starica kratke, sede kose sa naočarima sa velikim, crnim ramom, koji joj je prekrivao dobar deo lica.

„Znala sam da ćeš danas doći. Čekala sam te“ – rekla mu je starica i pozvala ga da uđe u kuću. Ušao je bezvoljno. Prošli su kroz veliku trpezariju i ušli u omanju prostoriju u kojoj se nalazio drveni krst na zidu, gomila tanjih i debljih, poluizgorelih sveća, velika sofa, drveni sto i iza njega drvena stolica.

„Sedi na krevet. Moram ovde da budem, sin i snaja ne vole ovo što radim, ali vole pare. Šta ćeš…“ – rekla je kao da očekuje saosećanje. Pavlu je bilo svejedno. Seo je na sofu i par minuta čekao. Žena je sela na drvenu stolicu, za sto. Uputila mu je dugi pogled kroz debela stakla naočara sa crnim ramom i rekla:

„Vidim da si očajan. Žena i dete nisu sa tobom već neko vreme, ali ne brini… Vidim ženu duge, plave kose. Tri ili četiri godine je starija od tebe, živi negde daleko. Srešćete se za oko tri meseca. Kad je sretneš, srce će ti zakucati brzo. Ona će ti vratiti radost. Živećete dugo. Toliko, samo je sad potraži. Pare mi možeš ostaviti, koliko misliš da treba, u kasi koja ti je kod izlaznih vrata levo, u trpezariji.“

Pavle je pomislio da ona mora da zna, ipak su komšije, da je njega žena ostavila pre tri godine, a da je sve ostalo samo trabunjanje. Ostavio je nešto malo novca od onog koliko je imao tog trenutka u džepu, a ostatak je potrošio u jednoj seoskoj kafani. I opet dani očajanja…

Od vremena kada je bio kod babe proročice prošlo je nešto više od tri meseca. Bilo je rano novembarsko jutro kada je pošao prema najbližoj kafani. Išao je polako, gledao žute krošnje drveća i tada je zastao, kao da ga je nešto vanvremensko, vanzemaljsko zaustavilo. Ispred jedne od seoskih kuća stajala je, okrenuta leđima njemu, žena duge, plave kose. Nije mogao da veruje. Setio se proročanstva i zastao. Duga, plava kosa joj se vijorila na novembarskom vetru i padala preko plavog kaputa. Morao je da joj priđe. Koraknuo je i rukom dotakao njeno rame.

Okrenula se i pogledala ga sitnim očima iznad dugog, povećeg nosa. Lice joj je bilo prošarano borama. Male, tanke usne su se nasmešile i upitala ga je: „Treba ti nešto?“ Pomislio je da mu, valjda, ona treba. Nije bio siguran. Pomislio je da nije lepa, ali važan je karakter. Da bi odmah potvrdio proročanstvo, upitao je sad on nju: „Koliko imaš godina i odakle si?“ Pogledala ga je i, uklonivši osmeh sa lica, rekla: „A šta tebe briga koliko ja imam godina?! Živim u Francuskoj, ali možda ću da dođem da živim ovde, zavisi…“

Par reči kasnije i priznala je broj godina. Pavle nije mogao da veruje. Sve se poklopilo sa proročanstvom. Sa njom će živeti u radosti. Tako je bar on razumeo ono što mu je rekla starica proročica. Bio je spreman da je na licu mesta zaprosi. A onda… lupanje srca. I to je bio poslednji znak. Ona je ta.

„Komšinice, proročice, izvini što ti nisam verovao…“ – pomislio je. Sve brže lupanje srca… Gubi dah… Sledeće čega se seća: otvara oči, a par metara ispred njega, starac u svetloplavoj pidžami koji leži na beloj posteljini, prodorno ga posmatra. Pavle se pridiže sa neudobnog kreveta, gleda bele poluokrečene zidove, primećuje da je prikopčan na infuziju, okreće se oko sebe i vidi još četiri čoveka koji sa njim dele, očigledno, bolničku sobu. Starac koji leži naspram njega viče: „Probudio se! Sestre! Doktore!“ U tom momentu uleće medicinska sestra i posle par minuta mu sa osmehom saopštava da je prethodnog dana doživeo infarkt.

Ležao je kao mrtav na ulici, kada mu je jedan seljanin prišao i pozvao hitnu pomoć. Pavle je saslušao ženu u belom i upitao je: „A žena duge plave kose?“

Sestra ga je zbunjeno pogledala i rekla da ne zna ništa o tome, ali da je jedna žena duge, smeđe kose u bolničkom hodniku, zajedno sa devojčicom i da su one tu probdele celu noć od trenutka kada su ga doveli u bolnicu.

Pavle je osetio da mu suze naviru na lice. Uskoro su njegova žena i dete ušli u sobu. Suze su bile neopisive, kako to obično biva pri takvim susretima. Nekoliko dana kasnije Pavle je ponovo imao porodicu. Žena i kćerka su se vratile da žive sa njim. Alkohol mu je zabranjen i on poštuje tu zabranu. Ne pije i živi sa svojim najmilijima.

A šta je sa ženom duge plave kose? Mogli ste da pomislite da je ona možda bila priviđenje, Pavlova alkoholna halucinacija. Nije tako. Ona je stvarna, veoma stvarna. Kako je Pavlova žena kasnije saznala od starice, koja je priznala svoju manipulaciju, to je bila žena iz inostranstva, koju je proročica poznavala i za koju je znala kad dolazi u selo. Starica je svesno govorila čoveku u beznađu o toj ženi duge, plave kose, koja je, pod stare dane, očajnički tražila muža. Tako je, kako je u pokajanju priznala starica, želela da učini dobro delo, prorokujući Pavlu susret sa njom, sve u nadi da će se njih dvoje sresti i spojiti. I sreli su se…

Ženu duge, plave kose je Pavle kasnije ponovo sreo u selu, dok je šetao sa svojom suprugom pre par godina. Bila je u društvu sedokosog muškarca. Kada je videla Pavla nasmejala se glasno i prišla mu. Izvinila mu se što je onog dana, kada su se sreli i kada je pao na zemlju, otišla od njega i ostavila ga da leži. Kaže da se uplašila… I rekla je da se uskoro vraća u selo i predstavila Pavlu i njegovoj supruzi svog muža. Konačno se udala. Ipak, nešto se ostvarilo u staričinom „proročanstvu“. Pavlu su se vratili sreća i izgubljeni mir. Pavle i njegova porodica su ponovo zajedno. I svi se nadamo da će svi akteri ove priče poživeti dugo…

U ovoj priči staričino proročanstvo bilo je svesna manipulacija. Ne znam da li su i druga njena proročanstva bila takođe manipulacija, svesna sugestija, ili ta žena zaista ima proročke moći. Ipak, njeno proročanstvo je na pomalo čudan način vratilo radost Pavlu, iako je njena početna namera bila drugačija.

Ja verujem da mi imamo slobodnu volju i da sami trasiramo svoje puteve, uz Božju pomoć. Ne verujem da je čoveku data proročka moć da sazna budućnost, jer tada bi se izgubila svaka potreba za našim delovanjem, našom kreativnošću, dovela bi se u pitanje potreba za našim samim postojanjem. Da je sve unapred određeno, da postoji fatum, zašto bismo bili uopšte na ovoj planeti? Tada bismo bili već završena priča.

Ne verujem da smo ta dovršena priča. Verujem da svoj život sami ispisujemo…
Slavica Mršić-Petrović

U rubrici “Šta nam se događa” objavljujemo istinite priče, lična iskustva autora ili zapise o događajima koje su autori čuli od kredibilnih svedoka. Rubrika je otvorena za sve čitaoce, a vaše priče nam možete slati putem emaila: redakcija@trece-oko.rs