Sve više ljudi širom sveta veruje u paranormalno – među njima su i moćni biznismeni, poklonici Nju Ejdža, ali i neuro hirurzi…
Verovanje u paranormalno je zapravo normalnije nego što biste pomislili, a kako stvari stoje, sasvim je moguće da uskoro postane potpuno uobičajena stvar. Suprotno uvreženim stereotipima, ne postoji nikakav zvanični profil osobe koja prihvata paranormalno kao istinu. A opet, možda je traganje za obrascima i značenjima u čudnim i nasumičnim događajima deo naše prave prirode.
Ovo je doba godine kada se obično priča o duhovima, patuljcima, vešticama, vilama i ko zna kakvim još sablasnim stvorenjima koja iz mračnih senki ulaze u našu svakodnevicu. Za većinu ljudi uzbuđenje traje svega nekoliko nedelja u decembru i januaru, ali za prave vernike paranormalno je svakodnevna činjenica a ne tek praznična šala.
Da bi razumeli šta je to što ljude nagoni da istinski veruju u paranormalno, dvojica američkih sociologa su obišla najpoznatije paranormalne vašare (koji su na zapadu uobičajena stvar i događaju se negde svakog meseca, a drugde tri do četiri puta godišnje); provodili noći u ukletim kućama; pratili lovce na Bigfuta; posećivali grupe za podršku žrtvama vanzemaljskih otmica; sproveli istraživanje koje je obuhvatilo čitavu Ameriku. Rezultati su bili krajnje zanimljivi, s obzirom da ljudi koji veruju u paranormalno pripadaju svim mogućim sociološkim grupama i miljeima – od beskućnika, preko zanesenjaka, domaćica i službenika, do vrhunskih biznismena, advokata i neuro hirurga!
Suština verovanja
Razlozi zbog kojih ljudi veruju su takođe raznoliki. Istraživači su svoja iskustva objavili u knjizi „Paranormalna Amerika: Susreti sa duhovima, NLO viđenja, lov na Bigfuta, kristalne lobanje i drugi kurioziteti u religiji i kulturi“. Za neke ljude, paranormalno je samo drugi način da se objasni svet u kome živimo. Za druge, neobični fenomeni su prilika da istražuju misterije, iskuse uzbuđenje i navalu adrenalina, da se čak dočepaju statusa slavne ličnosti ukoliko zaista pronađu dokaz.
„To kao da je postao način na koji odrasli ljudi mogu da zadovolje svoje mladalačke nagone za avanturama i istraživanjem nepoznatog“, kaže Kristofer Bejder sa univeziteta Bejlor u Vaku (Teksas), inače jedan od autora pomenute knjige. „Drugi ljudi sede u svojim domovima i bulje u televizor, a vi sedite u ukletoj kući koju pohode duhovi i demoni. Momci koji love Bigfuta, na primer, napolju su u potrazi sa čudovištem. Svakog vikenda odlaze u prirodu nadajući se, ali nikada sasvim sigurni šta bi mogli da dožive i otkriju. Uzbuđenje lova na nepoznato je ono od čega postaju zavisni.“
Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je verovanje u paranormalno postalo uobičajeno. Bejder i njegov kolega i koautor istraživanja, Karson Menkin, definišu ga kao verovanja ili iskustva koja nauka ili religija ne prihvataju u potpunosti. Ali sve očigledniji trendovi u TV produkciji, stvaraju osećaj da je interes za mističnim fenomenima široko rasprostranjen i sve prisutniji u svakodnevnom životu.
Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, TV stanice su prikazivale možda jednu do dve serije posvećene paranormalnom. Danas ih je nekoliko desetina, a posvećene su lovcima na duhove, paranormalnoj deci, ukletim kućama, čak i posednutim kućnim ljubimcima. Popriličan broj naučnika je uložio dosta truda i rada u razotkrivanje paranormalnih priča. Bejder i Menkin su, umesto toga, odlučili da otkriju šta je to što ljude nagoni da veruju.
Porast bez objašnjenja
Počeli su sa dva programa anketiranja na nacionalnom nivou i intervjuisali više od 3.000 Amerikanaca, pitajući ih u šta veruju, kakva su njihova iskustva i interesovanja. Otkrili su da umereno religiozni ljudi više veruju u paranormalno. Možda zato što iako prihvataju verovanje u nepoznato, nisu toliko rigidni u svojoj religiji da bi potpuno odbacili misteriozna iskustva.
Brojke su takođe pokazale da se različiti tipovi paranormalnih entiteta javljaju različitim demografskim grupama. Žene su, na primer, sklonije da veruju kako žive u posednutim kućama; diplomirani studenti više veruju u vantelesna iskustva i astralnu projekciju; neoženjeni belci češće veruju u NLO.
Najveće iznenađenje su Bejderu i Menkinu priredili lovci na Bigfuta. Ta grupa je bila potpuno suprotna stereotipu o paranormalnim tragačima koji nose cvetnu odeću i komuniciraju sa duhovima. Ispostavilo se, umesto toga, da je reč o veoma ozbiljnim, krajnje konvencionalnim i najčešće izuzetno profesionalnim ljudima. U stvari, njihova verovanja su bila toliko kontradiktorna njihovom životnom stilu, da su mnogi imali problema sa anksioznošću koja ih je čak naterala da se još čvršće drže svojih verovanja.
„Prijatelji i rodbina su ih smatrali ćaknutima“, kaže Bejder. „Svi su im govorili da su ludi, tako da su ovi ljudi primenjivali stvarno agresivan stil i ozbiljno shvatali svrhu lova. Silno su želeli da svima koji ih osuđuju dokažu da greše.“
Jedan od lovaca je postao član te grupe pošto je u šumi, kako se zaklinje, svojim očima ugledao Bigfuta. „Zamislite količinu stresa koji se obrušio na njegov život“, kaže Bejder. „Smatrate sebe normalnim, pametnim čovekom i onda pomislite da ste videli džinovskog majmuna kako se šeta pred vašim očima. E, sada to treba uklopiti u vaš ozbiljni, normalni život. Ovo nisu ljudi koji pokušavaju da objasne šašavi svet. Oni pokušavaju da sebi dokažu da nisu šašavi.“
Za mnoge skeptike, paranormalni fenomeni su samo kapric ljudskog mozga. Bez obzira da li su čuli pucketanje u staroj kući ili posmatrali tačkice koje se nasumično pomeraju na kompjuterskom ekranu, ljudi tragaju za obrascima i značenjima u svemu što ih okružuje, a njihov um najčešće te obrasce doživljava kao realnost. Skeptici, zapravo, smatraju da se za svaki paranormalni fenomen može pronaći savim normalno objašnjenje. Ipak, za sada još uvek nisu ponudili objašnjenje za drastični porast broja normalnih ljudi koji su počeli da veruju u paranormalno.