Govorili smo mu da se ne upušta u vezu sa mladom i lepom udovicom, ali kao i obično, bio je gluv za naše prijateljske savete. Svojeglav i do krajnosti neodgovoran prema sebi i drugima, život je smatrao igrom, ljude igračkama, a sve dobre namere zlonamernim. Tako je i bilo, sve do onog dana kada je, na provodadžisanje dvoje svojih prijatelja čiji je kum bio na venčanju, upoznao samohranu majku sa detetom iz prethodnog braka koji se još na početku tragično završio. Privučen njenim zavodljivim izgledom, šarmom i vedrim duhom (uprkos tragediji koja ju je zadesila) mislio je i nadao se da će i u ovom slučaju biti samo kratkotrajna avantura i ništa više od toga.

Ali, neočekivana promena koja je usledila prilično nas je obradovala i potpuno iznenadila, a činilo nam se da je predstavljala iznenađenje i za njega samog. Po prvi put se zaljubio u neku devojku a da je prethodno nikada nije sreo, niti išta znao o njoj. Duboko u sebi osećao je da je to ona prava. Sve što mu je bilo potrebno da sazna, saznao je od kume čija je cimerka u sobi porodilišta bila niko drugi do – tajanstvena udovica. Udovičino ime, kao i ime našeg prijatelja, iz određenih razloga ostaće u daljem tekstu nenavedeni…

Ne znajući ni sama mnogo o svojoj novoj prijateljici, kuma ga je ohrabrivala u daljim namerama, govoreći mu da je udovica skromna, dobroćudna, usamljena devojka koja jednostavno nije imala sreće u braku i ljubavi i da to što je majka ne treba da bude prepreka za drugu šansu. To saznanje o detetu bez oca nimalo nije smetalo našem prijatelju, koliko činjenica da njegova nova devojka živi na selu a radi u susednom gradiću, koji se nalaze na priličnoj udaljenosti od našeg grada. Međutim, i takvu nezavidnu situaciju nameravao je da preokrene u svoju korist. Sasvim mu je odgovaralo da vodi dvostruki život, bez većih obaveza prema udovici čija bi mu blizina samo predstavljala problem da se viđa i zabavlja sa drugim curama. Bez stalnog zaposlenja, a samim tim i viškom slobodnog vremena, neambiciozan, neodlučan i sa glavom u oblacima, beše sušta suprotnost svojoj devojci i kao takav bio je daleko od idealne bračne prilike.

Uprkos svemu tome, ona je često dolazila u naš grad, viđala se sa njim, a odlazila je i u posete jednoj ženi na lošem glasu u selo na par kilometara od našeg grada. Kada se ne bi viđali, dugo su razgovarali telefonom ili bi svakodnevno slali jedno drugom bezbroj intimnih poruka i sve nam je to ličilo na pravu ljubavnu idilu.

Međutim, iz tada nepoznatog razloga, ona nije nikada tražila, čak ni želela da joj momak uzvraća posete. Pravdala se novim poslom koji joj oduzima sve više vremena (radila je kao trgovački putnik), obavezama prema sinu, nemogućnosti da ga ugosti u prepunoj kući jer je, za razliku do njega, živela sa roditeljima. Mučen neprekidno njenom tajanstvenošću i svojom jakom željom da sazna prave razloge njene prikrivenosti bivao je sve zatvoreniji, zabrinutiji, uznemireniji. Znajući da ovakav razvoj događaja ne vodi nikuda i da ga sve više iscrpljuje ova veza, ipak je i dalje radio po svome i terao po starom. Slušajući neprestano udovičine čudne priče o crnoj magiji i prokletstvu koje prati nju i njenu porodicu, bio je sve uporniji i radoznaliji da sazna šta se zaista dogodilo u njenoj prošlosti.

Govorila je o nekakvom zlatnom nakitu koji joj je njen pokojni muž poklonio i kako je, u stvari, njena svekrva mrzela svoga sina, jer se oženio siromašnom devojkom sa sela. Spominjala je i nekadašnju patološku ljubomoru svog bogatog muža, njegovo samoubistvo i kako su njene haljine, koje su posle muževljeve smrti ostale kod njegove majke, korišćene za mađijanje i slično. Često se razboljevala, a takođe su i ostali njeni ukućani imali razne neprilike na poslu ili sa bliskim ljudima, žaleći se kako joj ništa ne ide od ruke i tako dalje.

Prolazili su meseci, davana su obostrana obećanja, smišljani zajednički planovi, razmenjivane nežnosti, pa i poneke uvrede, ali njih dvoje nisu nimalo odmakli sa mrtve tačke. Njihov, sve više platonski, odnos izazivao je nevericu i sažaljenje u nama, jer znali smo vrlo dobro koliko naš prijatelj očajava što nije stalno sa njom ili barem u njenoj blizini. Čak je načisto prestao da se druži sa nama, a za devojke koje su mu pružale utehu dok udovice nema potpuno je izgubio interesovanje. Slepo verujući u njenu vernost i banalna opravdanja, nije ni sanjao šta će mu se sve vremenom izdešavati.

Najpre je prestala da ga posećuje i da mu se javlja kao pre. Tešio se time da je možda stalno na službenom putu bez i dana odmora i da nema vremena ni za sebe, a kamoli za druge. Zatim je jednog dana, sasvim slučajno dok je pospremao spavaću sobu, ispod kreveta ugledao blistav zlatni lančić koji ga je veoma podsetio na isti onaj koji je njegova devojka nosila prilikom ranijih poseta. To i jeste bila njena ogrlica, odnosno verenički poklon njenog bivšeg supruga. Zaslepljen sjajem i lepotom čistog zlata, prema čijoj je vrednosti nekada osećao samo prezir, u njemu se iznenada probudila nova ljubav, kao i pohlepa snažnija i od najsnažnije ljubavi.

“Zadrži je slobodno”, reče mu udovica. “I onako ne želim da me išta, osim sina, podseća na prošle dane”. Rekla je i to da je svo to zlato koje je dobila za veridbu morala da proda, jer je sve teže i teže izlazila na kraj sa besparicom. A onda je počeo da sanja ružne snove koji su se noćima ponavljali: sedeći na njegovim grudima, udovica bi u rukama držala zlatnu ogrlicu i njom ga, do gušenja, stezala oko vrata, sve do onog trenutka kada bi se, okupan znojem i u suzama, budio iz jezivog košmara!

Ni u budnom stanju nije se osećao mnogo bolje. Već uveliko u borbi protiv težeg oblika depresivnog raspoloženja gubio je na telesnoj težini i imao učestale napade bezrazložne panike, gutajući očaj i tugu poput sedativa koje je u sve većoj meri konzumirao. Danonoćno ju je uznemiravao telefonskim pozivima, ali je ona svaki put odbijala da se javi ili je bila nedostupna. Ljubomoran i prepun gorčine sumnjao je da će ona uskoro da promeni broj jer je već našla drugog, nekog bližeg, boljeg i uspešnijeg u svemu u čemu on nije.

Svakakve misli su mu tih dana prolazile kroz glavu prepunu briga, sve dok nije skupio dovoljno hrabrosti da se lično uveri u svoje sumnje i slutnje. Sujeveran i lakomislen, od svih udovičinih priča verujući jedino u onu o prokletstvu i vradžbinama, odlučio je da poseti već pomenutu ženu koju je donedavno obilazila i njegova devojka. Načuvši od drugih da hleb zarađuje proričući ljudske sudbine i bacajući na njih čini, tvrdio je da mu ona može pomoći u rešavanju životnih problema.

Uz prigušenu svetlost voštanih sveća, zureći u špil karata potamnelih od dugogodišnje upotrebe, vračara je našem prijatelju saopštila sve ono što je želeo da zna o spasu svoje duše. U rođenoj kući je čuvao tuđe nečisto prokleto zlato i morao je pod hitno da se reši tog zla kako god zna i ume, a zatim je njenu “uslugu” i savet velikodušno platio. Ubrzo je prodao iz kuće sve što je bilo potrebno da proda kako bi od jednog dela tih para mogao kupiti poprilično skupe poklone za svoju ljubav (jer znao je koliko ona zapravo voli takve poklone) a onda je od ostatka tog novca za svoje potrebe kupovao i gomilao zlatan nakit bolesnom strašću pohlepnog kolekcionara.

Kada mu je vračara dala udovičinu adresu, ušao je u prvi autobus za udaljeni gradić i uputio se pravo đavolu pred noge. Sa jasnom i odlučnom namerom da je zaprosi (iako je sumnjao u njenu vernost) nosio je u jednom džepu lančić koji joj je pripadao, a u drugom lančić i prsten koji joj je kupio kao poklon za novi početak.

Na svu žalost, sasvim slučajno, prolazeći pored hotela, ugledao je kako na ulazu istog njegova nesuđena verenica drži pod ruku i ljubi nekog mladića na potpuno isti način kojim je do nedavno ljubila i držala pod ruku njega! Ne verujući svojim očima i konačno prozrevši sve njene prljave laži i prevaru, kao hipnotisan krenuo je ka njima i prateći ih do recepcije hotela nasrnuo je najpre groznim psovkama a onda i pesnicama na zbunjenog, ni krivog, ni dužnog mladića. Niko od tada prisutnih gostiju, zaposlenih, pa čak ni njihova zajednička devojka nije pokušala da razdvoji ovu dvojicu. Očevici ove užasne scene su stajali kao skamenjeni i preplašeno posmatrali krvavu tuču. Zapenjen od besa i duševnog bola žestoko je udarao udovičinog nesrećnog pratioca sve dok ovaj nije izgubio svest, a ubrzo potom i izdahnuo. Pored njegovog beživotnog tela, prilikom kasnijeg uviđaja, nađeni su prsten i par skupocenih stvarčica koje su ispale iz džepova našeg prijatelja.

Tog istog dana, pobegavši sa mesta zločina, naš prijatelj je, u strahu od zakona i kazne, ukradenim čamcem prešao Dunav i prebegao u susednu Rumuniju. Nikada više nismo čuli ništa o njemu. Tek ponekad čujemo ponešto o udovici, o tome kako često ulazi i izlazi iz jazbine one iste vračare kod koje je vreme provodio i naš odbegli prijatelj i pitamo se – u čemu je tajna uspešnog zanata ove vešte žene? Zanima nas i u čijem će naručju na kraju da završi crna udovica, a u čijim rukama nečisto zlato, čija je samo ljubav prema njima mogla čoveka da zavije u crno?

Ivan Ristić