Šta mislite – kako biste reagovali da vam lekari saopšte da bolujete od neizlečive bolesti. Jedna Engleskinja postupila je suprotno od svih očekivanja, a ono što joj se dogodilo može da se nazove – čudom sa primesom komedije…

Kada su joj lekari saopštili da boluje od terminalnog kancera, Sju Pikard (47) se zaklela da će preostalih 18 meseci života proživeti onako kako je oduvek želela. Tako je ova baka troje unučadi iz banke podigla 30.000 funti ušteđevine koju je čuvala za crne dane i napravila listu neispunjenih želja.

Deset hiljada funti je potrošila na ulepšavanje i sređivanje svoje kuće u Bedvortu, i luksuznu sofu. A zatim se posvetila slatkom životu – rešila je da više ne kuva već da svaki obrok pojede u restoranu. Zahvaljujući tome, svojoj uobičajenoj kilaži dodala je još 30 kilograma viška. A onda je usledio još jedan grom iz vedra neba – lekari su joj rekli da je njen rak nestao!

Razumljivo je da je gospođa Pikard bila uzbuđena zbog dobre vesti, ali se zatim pogledala u ogledalo i isto tako šokirano uzviknula: „Bože moj, upravo sam spiskala 30.000 funti i izgledam kao bure!“

Baci brigu na veselje

Pre nego što joj je dijagnostifikovan rak, Sju Pikard je radila kao medicinska sestra na hirurgiji. Lekari su otkrili da ima rak grlića materice. Na skeneru se pokazalo da se rak proširio i na limfne žlezde. Usledila je mučna hemoterapija tri puta nedeljno, plus još deset nedelja radioterapije.

– Lekar mi je na kraju rekao da mu je jako žao, ali da terapija nije previše delotvorna i da mi je preostalo još 12 do 18 meseci života – ispričala je Sju Pikard. -Bila sam užasnuta, očajna i potpuno sluđena. Posle njegovih reči nisam zanala šta da mu kažem, samo sam počela da plačem.

Sa suprugom Tonijem se dogovorila da podignu novac, da se odmore i zabave onako kako nikada ranije nisu. Trošili su 900 funti mesečno na obroke u restoranima i pabovima. Za samo nekoliko meseci takvog života, Sju se drastično ugojila. Kućna vaga joj je pokazala da ima malo više od 121 kilogram.

Ali samo nekoliko nedelja pre isteka roka koji su joj dali lekari, Sju je saznala da se rak potpuno povukao.

– Malo je reći da sam bila šokirana kada mi je lakr rekao da neću umreti. Jesam se obradovala, ali sam se onda setila da sam spiskala 30.000 funti i da izgledam kao pozamašno bure. Nisam mogla da verujem jer sam se psihički pripremila za smrt, čak sam isplanirala i koju će mi pesmu pustiti na sahrani. Posle postavljanja dijagnoze sam se podvrgla hemoterapiji i radioterapiji, ali sam znala da ću i uz njihovu pomoć samo produžiti život za nekoliko meseci.

Toni i ja smo odlučili da uživamo u svakoj sekundi preostalog zajedničkog života, pa smo spiskali novac na obroke u restoranima i na putovanja. Uvek smo voleli da jedemo u pabu, a ovo je bio sasvim dobar izgovor za tako nešto. Vikende smo provodili putujući van grada i vukući prikolicu, zabavljali se i smejali se. Uvek mi je pri ruci bila kesa čipsa, kari, riba i krompirići ili piletina sa krompirom. I tako svakoga dana. Novac koji smo podigli ostavljali smo na stranu za slučaj da se meni ili njemu nešto desi pa da kasnije treba plaćati zaostale hipoteke. Toni mi je rekao da želi da uživa sa mnom tokom vremena koje nam je preostalo. Naše dve kćerke i njihovi muževi nisu imali ništa protiv toga. Nisam skuvala više ni jedno jelo jer smo ili jeli u restoranima ili naručivali hranu. Nije me bilo briga što se gojim, ionako ću umreti pa zašto da držim dijetu i pazim šta jedem. Jela sam sve što mi se jelo. Čak sam poklonila i svoj sobni bicikl da bih mogla potpuno da uživam u hrani koju sam sebi godinama uskraćivala.

Uloga jagnjeta?

A kada su joj saopštili da se smatra izlečenom, Sju je zatražila pomoć hipnoterapeuta Rasela Hemingsa, ne bi li joj pomogao da se reši viška kilograma.

Osim na hranu, piće i zabavu, Toni i Sju Pikard su potrošili 10.000 funti na staklenu baštu koju su sagradili uz prednji deo kuće i na detaljno sređivanje svog karavana.

– Kada mi je postavljena dijagnoza, dala sam otkaz na poslu. Toni mi je rekao: hajde da se nas dvoje malo zabavimo. Zbog hemoterapije sam bila jako slaba i nisam mogla dugo da stojim, pa smo počeli da odlazimo u prirodu vukući prikolicu sa sobom. Obično smo odlazili na obale Dorseta, u Kornvol, a posebno u Skignis i Vels.

Nije nam bilo važno kakvo je vreme napolju. Svakoga petka smo uskakali u kola i vukli prikolicu u različite kampove. Sve vreme smo jeli napolju, mora da smo posetili više od sto različitih restorana i pabova.

Obožavam da putujem, a odlasci svakog vikenda na putovanja sa Tonijem i našom porodicom su mi pomogli da ne razmišljam o svojoj bolesti. Htela sam opsesivno da sakupim svaku mrvicu sreće i time ispunim poslednje mesece života. Videla sam svitanja i zalaske sunca u svim krajevima naše zemlje i beskrajno ugađala sebi i hranom i sitnim zadovoljstvima. Jedan od najdražih trenutaka mi je vreme koje smo proveli na farmi nedaleko od naše kuće i posmatrali ovcu kako se jagnji. Oduvek sam želela da držim u rukama novorođeno jagnje. Moj muž je to znao, pa se raspitao okolo, pronašao farmu i zamolio farmera da prisustvujemo jagnjenju. Tako sam ispunila sebi i tu želju. U trenutku kada sam uzela jagnje u ruke pomislila sam da je to magični trenutak i verovatno moja poslednja šansa da radim stvari koje volim. A kako ispada, nisam bila u pravu.