Mešavina svih drugih intriga pod kapom nebeskom, Iluminati su navodno gospodari koji kontrolišu sve svetske događaje, delajući u tajnosti u želji da uspostave Novi svetski poredak.

Nekada je glasina o Iluminatima bila tek prigušeni šapat priče o drevnoj zavereničkoj organizaciji koja manipuliše čovečanstvom u sopstvene mračne svrhe, skrivena od očiju javnosti u senkama istorije. Iluminati su se, navodno, infiltrirali u krugove moći preko masonskih grupa, pokretali revolucije i rušili kraljevstva. Stekli su kontrolu nad međunarodnim bankarskim sistemom, a upravljanje novcem im je omogućilo da tajno vladaju svetom. To je teorija zavere koja je nadmašila sve druge teorije…

Poslednjih godina, međutim, taj veo tajanstva je postepeno podizan. Danas se može reći da je tajanstvenost Iluminata prilično erodirala. Najpre su 1975. objavljene tri knjige koje će kasnije biti štampane kao jedna pod naslovom „Trilogija Iluminatus“, koju potpisuju Robet Šej i Robert Anton Vilson; zatim se pojavila video igrica; da bi na kraju priča o Iluminatima iskakala iz svakog ćoška popularne kulture – od „Anđela i demona“ Dena Brauna, do filma „Tomb Rajder“ sa Anđelinom Džoli u glavnoj ulozi. Jedino što prava istina o Iluminatima i dalje ostaje neuhvatljiva kao i tokom svih prohujalih vekova…

Kao politička zavera, grupa pod imenom Bavarski Iluminati postojala je zapravo veoma kratko. Bilo je to tajno društvo posvećeno širenju republikanizma, osnovano 1776. godine a zabranjeno 1790. Tada je i prestalo da postoji. Iako su izazvali mnogo buke, Bavarski Iluminati su bili prilično neuspešni revolucionari. Možda i jesu inspirisali druge grupe, ali postoji premalo dokaza da su sami Iluminati uspeli da se održe kao politička snaga. Ipak, ova je grupa bila veštačka tvorevina jednog čoveka i imitacija daleko starijih i mnogo uticajnijih Iluminata. A da bismo saznali nešto o njima, moramo se vratiti u Španiju 16. veka.

„Novi hrišćani“

Veći deo Španije je vekovima bio pod upravom Mavara. Muslimani, Jevreji i hrišćani su živeli zajedno u miru tokom tog perioda, koji je kasnije opisan kao zlatno doba umetnosti i nauke. Međutim, do kraja srednjeg veka mavarsko kraljevstvo je posrnulo pred hrišćanskim osvajačima tokom procesa nazvanog „rekonkvista“. Novi režim je promovisao i novi slogan – jedna zemlja, jedna vera. Isteravši Mavare iz Španije, hrišćani su zatim odlučili da se pozabave „jevrejskim pitanjem“.

Nasilje nad Jevrejima je u toj zemlji sprovođeno javno još od 1391. Hrišćani su vršili stravičan pritisak na Jevreje da se pokrste: katolički monarsi Ferdinand i Izabela su 1492. objavili edikt da Jevreji moraju biti kršteni u katoličkoj crkvi ili u protivnom prognani iz Španije. Mnogi su otišli, ali su mnogi i ostali. Hiljade preobraćenika koje su nazivali konversos ili „novi hrišćani“ su tada postali nova građanska, obrazovana srednja klasa Španije.

Ironično je što se efekat edikta pretvorio u potpunu suprotnost onoga što je nameravano da se postigne: konverso porodice koje su ranije bile pritajene i trudile se da budu što manje uočljive, sada su izjednačene sa svojim susedima. Konversos su mogli da obavljaju javnu službu i to su često i radili, pa su se ne retko uzdizali do visokih pozicija. Konverso pisci i pesnici su značajno doprineli razvoju španske kulture – čak je i Servantes, najveće literarno ime Španije, verovatno poticao iz takve preobraćene porodice. A katolička crkva je bila prisiljena da se suoči sa novom generacijom mladih sveštenika koji su poticali iz konverso porodica.

Predrasude umiru sporo, pa su mnogi stari hrišćani sa dubokim prezirom tretirali svoju novu braću po religiji. Neizbežno su počele da se prenose razne teorije zavere, nagoveštavajući da su se konverso infiltrirali u crkvu i državne institucije ne bi li ih preuzeli. Ovu ideju je posebno popularisao fratar Alonso de Espina u svom traktatu iz 1466. po imenu „Fortalitium Fidei Contra Judaeos“ (Tvrđava vere protiv Jevreja).

Hroničar iz Sevilje je 1481. zabeležio zaveru grupe starijih konversosa protiv autoriteta. Oni su prikupljali oružje i ljude za ustanak i verovali da mogu dobiti javnu podršku. Ali zaverenici su izdani i uhapšeni – prelepa kćer njihovog vođe je bila zaljubljena u hrišćanina – i glavni predvodnici javno su pogubljeni. Ova priča je obezbedila savršeno opravdanje kasnijim generacijama koje su čvrsto verovale da se konversosima ne može verovati. Tek je u 20. veku istoričar Henri Kejman dokazao da je čitava priča o zaveri bila najobičniji falsifikat.

Da bi sprečili ljude jevrejske krvi da rade u javnoj službi, španske vlasti donose zakone o rasnoj čistoći, a 1478. osniva se i nova organizacija koja će se baviti religioznim subverzijama: španska inkvizicija. Inkvizicija je revnosno istraživala svaku tvrdnju da konversos tajno praktikuju svoju staru religiju, pa su se inkvizitori mučenjima i psihološkim terorom potrudili da niko ne skrene sa „pravog puta“.

Mnogi konversos su bili iskreni hrišćani, koji su uneli neke nove ideje u hrišćanstvo. Prvi nagoveštaji pokreta čiji će se sledbenici nazvati Prosvetljeni – Iluminati na latinskom ili Alumbrados na španskom, pojavili su se 1511. godine. Pedro Ruiz de Alkaraz je propovedao formu hrišćanstva čiji je cilj bio da se kroz kontemplaciju postigne mistično iskustvo i vidi Svetlost Božija. Alumbrados su isticali moć božije ljubavi i uzaludnost ljudskog truda – uključujući i onaj koji ulaže crkva. Oni su ekstatične vizije i pojedinačno pričešće zamenili crkvenim ritualom i svešteničkom meditacijom.

Neki od Alumbradosa su poticali iz starih aristokratskih porodica, ali su većinu činili konversos. Dvadesetih godina 16. veka, Inkvizicija je objavila da su Alumbrados jeretici i zdušno nastojala da ih potpuno iskoreni. Pokret je bio prisiljen da pređe u ilegalu. Iz političkih razloga, Alumbrados su optuživani i često osuđivani kao protestantski luterani, što je potpuno izmišljena „jeres“. Bilo je to kao kada bi budisti bili osuđeni da su hindu, što je suđenjima davalo oreol nadrealnog.

Ignacijus Lojola je takođe optužen da je Alumbrado. Kada je sa sebe skinuo sumnju, postao je sveštenik i osnovao jezuitski red, koji će postati moćna elita sveštenika pod direktnim autoritetom pape lično. Između jezuita i Inkvizicije postojala je dugotrajna netrpeljivost, iako su upravo jezuiti najviše pomogli da se okonča pokret Iluminata u Španiji. Ali umesto da se suprotstave misticizmu oni su ga prigrlili, pa je njihova katolička crkva postala prijemčivija za potencijalne Alumbrados. Pokret nije u potpunosti ugušen i ponovo se pojavio u Francuskoj pod imenom Ilumines. Ali kao potencijalni religiozni pokret, iluminizam je u potpunosti izgubio svoju šansu.

Špansko iskustvo sardži sve elemente koji se pripisuju Iluminatima. Pokret koji su inspirisali vizionari se suprotstavlja ustanovljenom poretku; suočava se sa društvom koje potresa strah od infiltracije; tu je i nasilje kao reakcija na njihovo postojanje, zbog čega se pokret povlači u ilegalu. Popularna slika Iluminata kakve mi znamo – zavera protiv društvenog poretka koju su pkrenuli Jevreji – upravo je rođena.

Otkuda se pojavila Alumbrado jeres? Glavna jevrejska misao nije ohrabrivala odbacivanje religioznih autoriteta u korist direktnog ličnog pristupa Bogu svetosti. Ali takvo verovanje jeste suština mističnog jevrejskog pokreta poznatog kao kabala.

Kabala

Reč kabala potiče od glagola primiti. Označava tradiciju koja se bavi razumevanjem Boga i ličnog mističnog iskustva. Glavno kabalističko delo je „Sefer Zohar“ ili „Knjiga Sjaja“, kompilacija učenja koju je u Španiji priredio Mojsije iz Liona oko 1280. godine. Iako on tvrdi da sadržaj knjige potiče iz još starijih izvora, savremeni naučnici veruju da je Sefer Zohar u potpunosti Mojsijevo autorsko delo, zapravo sinteza verovanja toga vremena i njegovih ideja. Upakovaši sve u tradicionalnu formu i ispisavši stranice aramejskim jezikom, Mojsije iz Liona je Zoharu podario veći autoritet a svoje nove ideje učinio prihvatljivijim publici svojih savremenika, čime je istovremeno vešto izbegao optužbe za jeres koje bi mu uputili ortodoksniji učenjaci toga vremena.

Kabala je teologija svetlosti, u kojoj je Univerzum opisan terminima 10 sefirota – atributa li aspekata Boga. Sefiroti se opisuju kao sfere kroz koje se svetlost Boga prenosi čovečanstvu. Sefiroti daju oblik božanskoj svetlosti, odvojeni su ali su istovremeno jedno sa njom „na isti način kao što su zraci koji nastaju iz svetla jednostavno manifestacija jedne iste svetlosti“.

Svaki sefirot ima svoje ime i kvalitet, pa je Binah = razumevanje, Hokmah = mudrost i tako dalje. Svaki se odnosi prema drugima na poseban način, a svi zajedno formiraju strukturu koja se opisuje kao drvo ili primordijalna ljudska figura Adama Kadmona. Kao prvo stvoreno biće i veza između čovečanstva i Boga, Adam Kadmon je uključen u stvaranje ali i iskupljenje sveta kada zlo konačno bude iskorenjeno. Tada stvari postaju mnogo kompleksnije: iz 10 sefirota nastaje drugi svet od još 10 sefirota, što je zapravo fizički svet kakvog znamo. Postoje još i treći i četvrti svet koje naseljavaju anđeli i demoni od kojih su svakome dodeljeni posebni atributi.

U kabali su imena posebno važna, jer je od 22 slova hebrejskog pisma stvoreno sve u Univerzumu. Bog je stvorio svet činom imenovanja. Kombinacije slova obuhvataju sve što je ikada postojalo, postoji ili će tek postati.

Ovakvo verovanje je uticalo na uspon hermeneutičkog aspekta kabale, načina dešifrovanja poruka skrivenih u svetim tekstovima. Postoje tri različite tehnike dešifrovanja:

Temura: zamena slova reči da bi se anagramima stvorile druge reči.

Gemetrija: slova imaju numeričke vrednosti i mogu se porediti sa drugim brojevima ili rečima.

Notarokon: stvaranje reči od inicijala fraza (tako „Ateh Gibor le-Olam Adonai“ – „Ti moćni umetniče zauvek, Bože“, postaje nova reč: AGLA).

Tehnike su potpuno okupirale renesansne kabaliste, pa su zdušno mešali reči i brojeve pokušavajući da otkriju skrivene tajne Univerzuma i razotkriju mnoga moćna imena Boga. Na primer, izračunali su da u Univerzumu postoji tačno 301.655.172 anđela. A šta njihovi moderni parnjaci mogu sve da izračnaju uz pomoć kompjutera, teško je i zamisliti.

Upravo je ovaj aspekat podstakao uspon „praktične kabale“. Zohar sadrži detalje kako komunicirati sa skrivenim moćima, objašnjava kako komandovati anđelima i demonima da bi se uticalo na prirodu, lečile bolesti, bacale kletve na neprijatelje, predviđala budućnost i izvodila druga čuda. Na primer, u jednom delu kabalističkog folklora bračnim parovima je dopušteno da predvide ko će od njih prvi umreti. Da bi to ustanovili, oni će sabrati brojeve svojih imena i videti da li je rezultat neparan ili paran.

Alumbrados su se pojavljivali u gradovima kakav je, na primer, bio Toledo – nekadašnji centar kabalizma – pa iako je izgledalo da nisu preterano upućeni u poznavanje kabale, suštinska ideja o ličnom doživljaju božanske svetlosti je istrajala. Možda i zbog toga što su konversos, posle gubitka svojih hebrejskih i aramejskih knjiga, uspeli da sačuvaju samo usmenu tradiciju. Zanimljivo je da su mnoge Alumbrado vođe bile žene, grupa koja ni u kom slučaju ne bi dobila pristup pisanoj komponenti kabale.

Svetlost svetu

Ako su Alumbrados predstavljali ponovno pojavljivanje usmene tradicije, onda je učenjačka tradicija kabale takođe preživela i procvetala drugde. Španija je bila veliki centar kabalističkog učenja, a proterivanjem Jevreja kabala se proširila do severne Afrike, Otomanske imperije, Palestine i Italije. Ova poslednja zemlja je veoma značajna, jer je humanistički filozof Piko dela Mirandola preuzeo kabalu i hristijanizovao je. Mirandola je objasnio kabalu kao teologiju koja prethodi hrišćanstvu i sadrži mnoge njemu istovetne elemente.

Vodeći teolog toga vremena, Johanes Rojhline je 1494. napisao „De verbo mirfico“, u kome dokazuje da se biblijsko ime Boga ispisano hebrejskim slovima JHVH, čudesno može kabalističkim sredstvima transformisati u Isus. Adam Kadmon je takođe poistovećivan sa Isusom.

Katolička crkva je na kraju presudila protiv Kabale, zaključivši da se „njena razmišljanja o prirodi Boga i odnos prema Univerzumu materijalno razlikuju od učenja iz biblijskog Otkrivenja“. Kabala je dobila etiketu jeretičkog učenja, a praktična kabala žig crne magije, zbog čega je ponovo prešla u ilegalu. Bez obzira na etiketiranje, popularnost kabale je ostala neokrnjena, pa je postala glavni sastojak renesansne magije. Tada je nastala i reč „kabal“ kojom se označava grupa zaverenika.

Od tada se kabala javljala otvoreno i prikriveno u formi mnogo okultnijeg učenja. Adaptirana je i menjana modernom terminologijom, a cirkulacija piratskih kopija kabalističkih učenja je osvojila čitav svet. Drevno poreklo joj je podarilo autoritet, oreol nauke dodao je samo težinu i dubinu učenju, zbog čega je kabala postala savršeni sastojak koji se mogao uglaviti u svaku filozofiju i usloviti njen trenutni uspon – postala je kvasac okultnog.

Ako se zagrebe površina masonerije, otkriće se kabala. Rozenkorojceri su izrasli iz kabale. Ona je suštinski deo ezoterijsko religioznih grupa kakvi su OTO, Hermetički Red Zlatne Zore i „magika“ Alistera Kroulija. Ni jedno od ovih učenja se ne može opisati kao autentično i čisto, ali ni kabalističko učenje nikada nije bilo čisto. Još od najranijih dana, u njoj su se mešali uticaji drugih filozofija, posebno gnostika iz 1. veka, filozofije hermetizma, persijskog zoroastrizma, pa čak i učenje mnogo ranijih pitagorejaca. Sasvim je moguće – što je još predmet usijane rasprave – da je originalna kabala potekla iz jednog od ovih izvora i da ju je kasnije usvojila hebrejska tradicija. Adam Kadmon veoma podseća na persijskog Adama Kadmaia, skrivenog Adama. Ne postoji neprekinuta drevna tradicija, već neprekidno stapanje i razvijanje ideja.

Dve strane kabalizma

Kao što vidimo, postoje dve veoma različite strane iluminizma. Jedna je popularna slika Iluminata kao zlikovaca koji se kriju iza svega od masonerije do satanizma uz pojavu svakojakih simbola što daje utisak ujedinjenog pokreta. Bavarski Iluminati Adama Vajshaupta, osnovani da bi „dosegli najvši stepen vrline“, brzo su demonizovani. Vajshaupt dolazi iz jevrejske porodice, dobio je jezuitsko obrazovanje i bio je mason – sve su to činjenice uperene protiv njega. U skorašnje vreme je iluminatska paranoja sa političkih radikala prešla na međunarodne banke, takođe prikazane kao mutne organizacije koje kontrolišu Jevreji. Ma koliko takve ideje bile smešne, verovanje u postojanje moćne jevrejske zavere koje potkopava njihovo društvo uspelo je da izbaci naciste u prvi plan 1933, a slični stavovi se javljaju i među ultranacionalistima u mnogim drugim zemljama današnjeg sveta.

Iluminati su naslednici kabalističke tradicije. Kao i uvek, njihova učenja su poverena nekolicini, jer je to ezoterijska staza namenjena onima koji su voljni da ulože odgovarajući napor. To nije egzotična priča za svakoga. Pokušaj da se stvori kompleksna i suptilna doktrina jednostavno uništava njenu suštinu. Nešto kao pokušaj da se šampita ugura u džep: moguće je učiniti ali to više neće biti kolač već samo lepljiva masa. Takva je učenja veoma lako pogrešno shvatiti a doktrinu potpuno iskriviti, čime se zauvek gubi istina.