Dok gledam staru crno-belu porodičnu fotografiju, po glavi mi se mota melodija i stih pesme: “Ne vraćaj mi  prošle dane, ne vraćaj mi uspomene. ” Upravo mi se to dešava, uspomene same od sebe naviru.

Na slici su moje bake, deke stričevi i tetke. Oni za stolom nešto nazdravljaju  pićem, svi veseli i radosni. Na začelju je moja baba Dušanka, koja u ruci drži flašu piva, a ispred nje je kofa, te izgleda kao da je noge stavila u kofu. Od pogleda na to blago se nasmejah i utonuh u moje detinjstvo.
Sećanje na kuću u kojoj je fotografija nastala su mi još živa. Uvek smo rado porodično išli u kuću tatinog najmlađeg strica, kada bismo boravili u selu. Na tom izletu redovno bi nam se pridružila i moja najmlađa sestra od ujaka. Pešačili bismo uzbrdo, zemljanim putem, privlačeći poglede meštana, koji bi nam nazvali dobar dan i nastavili svojim putem.

Sa obe strane tog puta pružao se divan zeleni kolorit raznolikog drveća, od bukava i hrastova do divljih jabuka i krušaka, oraha  i raznoraznog grmlja. Na kraju puta, otvarao se vidik ka ne malom seoskom imanju.
Kada se uđe u dvorište u levom uglu bio je bunar sa hladnom pitkom vodom, a nad njim su se nadvijale grane kajsije bogate sitnim slatkim žutim plodovima. Ispred je bila bela zgrada u kojoj je bila prostorija u kojoj su se slavile slave. Kad zažmurim mogu da vidim stolove prekrivene stolnjacima od damasta sa belim porcelanskim posuđem, osetim miris velike sveće sa ružom i sitnih finih kolača, čujem svečani zamor  velikog broja gostiju, obučenih u nova odela. Iza te zgrade je letnja kuhinja, sa smederevcem, zelenim kredencem i stolom. To je bila slobodno mogu reći, žila kucavica porodice, jer se tu sve dešavalo. Ispred je stolarska radionica tatinog dede, njegov poslovni prostor. Dalje se tu nadovezuju štale pune stoke o kojoj je najviše računa vodio moj deda Ljuba, tatin najmlađi stric. U desnom delu dvorišta je plava gostinska kuća, sa novim nameštajem u kome deda Ljubina žena, moja baka Ljubinka prima žene, sa kojima razmenjuje mustre za vez i heklanje i vredno šije haljine. Dvorište je uredno izbetonirano i u njeogom centru je bašta puna raznobojnog cveća.
Kada bi ušli svi skupa u dvorište, ukućani bi  se silno obradovali našem dolasku. Moj otac bi vadio poklone za njih. Za njegovu baba Ružu je obavezno bio ratluk, a za tatnog strica i strinu kafa, šećer  i cigarete. Nikada nisam videla da se ljudi toliko raduju nekim sitnicama, kao oni. Kao da su dobili na lutriji. Odmah bi krenulo posluženje  i spremanje ručka za nas, jer za boga ne dolazimo im svaki dan. Za spremanje jela je bila zadužena baba Ruža, baba moga oca. Ona i deda Vićentije  su bili najstariji ukućani, specifični na svoj način. Još pamtim belo kao do porcelana napravljeno lice, moje baba Ruže i njene krupne svetloplave oči sa kao sneg belom maramom na glavi.

Malo je pričala, a više radila. Imala je svoj tačno utvrđeni raspored rada. Ujutro bi ustala i kada bih ja boravila u kući, meni prvo kuvala kakao i spremala doručak, a posle njoj i tetki kuvala kafu i pristavljala ručak, Zatim bi odlazila do dedine radionice da  vidi ima li koga od mušterija. Ako bi nekog tamo bilo, poslužila bi ga kafom, rakijom i slatkim sa vodom i onda se žurno udaljavala. Deda Vićentije je u toj radionici kao stolar, pravio stolove, stolice, kredence i još mnogo toga od čistog drveta. Posle rata njeogova žena, baka Ruža, je insistirala da se on zaposli  u fabrici u gradu. Posle tri dana je dao otkaz i sklepao je stihove o tom svom kratkom radu :”Preduzeće nema sreće, jedan krade, drugi podmeće.”

Bio je prepoštena duša i  vratio se svojoj stolariji.
Predmet porodičnih pošalica bila je baba Ružina takozvana “gluvoća.” Jednom, moja najmlađa tetka reče da je baba gluva kao top. Na to se baba nasmeja i namignu mi u znak da je čula. Shvatila sam da je čula samo ono što je htela da čuje. Bila je neobično smirena. Što bi rekao moj otac, pred njom bi ljudi mogli da se poubijaju, a ona ne bi ni trepnula. Njena anti-stres terapija bila je njena bašta  sa povrćem iza kuće. Kada bi čula da se ukućani svađaju, počinjala bi da peva. S obzirom da je bila antitalenat za pevanje, svi bi počeli da se smeju njenom pevanju, zaboravivši na raspravu. Svu svoju decu je volela podjednako i do poznih godina je, one koji su živeli u gradu posećivala, samo da se uveri da su dobro. Doživela je stotu i da nije slomila nogu, verovatno bi još živela.
Sećanje ume da boli, jer je cela jedna generacija mojih baka i deka zauvek otišla. Nema više deda Vićentija i njegovih šaljivih stihova i stolarije, a deda Ljuba već odavno čuva neke nebeske ovce. Prošle godine pridružila mu se i njegova žena, baba Ljubinka. Nema više ni baba Ljubice i njenih ukusnih kolača, koje danas ne možete naći ni u najboljim poslastičarnicama. Nema ni baba Dušanke da me obavesti kada je neko iz porodice umro, niti deda Tome, strogog upravnika pošte, da me grdi. Imanje je pripalo mojoj najmlađoj tetki, koja sa sinom ponekad dođe da očisti korov i obiđe groblje, pošto živi i radi u gradu. Mi, mlađa generacija se i ne poznajemo i rasuti smo na sve četiri strane sveta.
Stara kuća Jankovića, koja je  nekad vrvela od ljudi, danas je prazna i pusta. Njenu tišinu jedino remeti cvrkut ptica iz obližnjih šuma. Ona spava u senci zaborava, čekajući neko bolje vreme…
Danijela Janković