Ranih osamdesetih godina prošlog veka čak i na ovim prostorima hit su bile knjige Karlosa Kastanede „Učenje don Huana“, „Odvojena stvarnost“… u kojima je Kastaneda opisao svoje „školovanje“ kod šamana iz plemena Jaki indijanaca. Knjige su postigle planetarni uspeh, a autor je posle nekoliko godina jednostavno nestao iz javnosti. Sada je priča zaokružena…

U Dolini smrti u Kaliforniji, gde malo koje stvorenje može preživeti paklene vrućine, 2003. godine pronađeni su ostaci ljudskog tela; međutim, to nešto preostalih kostiju i delovi odeće, osim da je u pitanju žena, nisu bili od koristi da bi se osoba identifikovala. Detektiv Marston Motvajler, tek nakon tri godine, našao je trag koji mu je u tome pomogao. Pregledanjem dokumentacije ranijih slučajeva, saznao je da je rendžer iz Doline smrti 1998. godine našao napušteno vozilo, a na osnovu broja šasije utvrdio je da je ono bilo registrovano na ime Patriše Partin, jedne od nestalih sledbenica Karlosa Kastanede.

Patriša, Peti, bila je u grupi od pet žena koje su 80-tih i 90-tih godina okruživale Karlosa, nazvanih „veštice“, i koje su misteriozno iščezle odmah nakon njegove smrti, 27. aprila 1998. godine. Peti, koju je Kastaneda pokupio kao 19-godišnju konobaricu negde u južnoj Kaliforniji i usvojio je kao kćerku (mada mu je bila i ljubavnica!), imala je titulu „Plavi izvidnik“ i bila je sa njegove strane predodređena da, nakon njegovog nestanka, povede ostale „u beskonačnost“. Tvrdio je da on, kao ni Don Huan, neće umreti običnom smrću, nego će se, zajedno sa svojim sledbenicama, pretvoriti u čistu energiju.

Za ostale četiri „veštice“ ni danas se ne zna šta se sa njima dogodilo ni gde su otišle. Florinda Doner, Tajša Abelar, Kajli Landal i Amalia Markez, tek 2006. godine, pošto je DNK analizom potvrđeno da ostaci skeleta iz Doline smrti pripadaju Patriši Partin, stavljene su na spisak nestalih osoba, i to na insistiranje brata Markezove. Za njima niko nije tragao, niti se interesovao za njih jer su, živeći u Los Anđelesu na tajnoj adresi sa Karlosom Kastanedom, već mnogo ranije prekinule svaki kontakt sa svojim porodicama i bližnjima, a uz to su često menjale imena i koristile više njih u isto vreme.

Da li je postojao Don Huan?

Kada je mladi student antropologije na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu (UCLA), poreklom Peruanac, 1960. godine prihvatio zadatak profesora da obavi intervju sa nekim od Indijanaca kao svoj terenski rad, i da sazna iz prve ruke nešto o šamanskim ritualima, niko nije mogao slutiti da će ovaj mladić pomeriti granice antropologije, uzburkati svet i uticati na generacije mladih svojim knjigama i na kraju i sam postati, ili se proglasiti šamanom, stvorivši sopstveni kult koji ga je sledio do kraja života.

Ono što je poznato iz knjiga koje je napisao jeste da je u pustinjskom mestašcu Novalesu u Novom Meksiku susreo Indijanca iz plemena Jaki, po imenu Don Huan Matus, koji ga je prihvatio za učenika i četiri do pet godina, dok sam nije umro („prešao u drugu stvarnost u vidu vatrenog stuba“), poučavao ga magijskim veštinama pomoću pejotla, jedne vrste kaktusa sa halucinogenim svojstvima. Kastaneda je kao njegov naslednik postao vođa grupe, ili „nagual“, sa zadatkom da prosledi Don Huanovo znanje svetu. Već prva knjiga, „Učenje Don Huana“, postigla je neverovatan uspeh i učinila ga milionerom.

„Rekao mi je da je susreo čoveka koji je čarobnjak, Don Huana, i da će provoditi mnogo vremena sa njim, i tako me je ostavio – on jednostavno više nije bio kao pre“, izjavila je njegova supruga Margaret, sa kojom se Karlos oženio samo nekoliko meseci pre početka svoje meksičke avanture i sa kojom ima sina Si-Džeja.

„Žrtvovao je normalan život sa mojom majkom i rekao je da je to bio najtužniji dan u njegovom životu. Ali mom je ocu to tada bilo potrebno da bi imao vreme kako bi dovršio što je započeo, ostvario svoje namere“, kaže Si-Džej Kastaneda.

Ali, neki su posumnjali da je Karlosov učitelj ikada postojao, i to uporno nastojali da dokažu. Jedan od njih, Ričard de Mil, sin čuvenog holivudskog reditelja Sesila, zapazio je da prva i treća knjiga pokrivaju isto razdoblje, ali da je u njima ličnost Don Huana potpuno drugačija. Autor knjige „Kastanedino putovanje“, tražio je od Kastanede da vidi njegove terenske beleške, ali je dobio neuverljiv odgovor da ih je uništila poplava u kući u Vestvudu gde ih je čuvao.

De Mil je, zatim, utvrdio da Jaki Indijanci ne koriste pejotl i da taj kaktus ni ne raste na tom području. Zatim, reči Don Huana da čovek izgleda „poput jajeta, sa čekinjama koje strče napolje u svim pravcima“, de Mil je našao identične u opisu ljudske aure u jednoj knjizi iz 1903. godine. Naveo je još oko dve stotine takvih primera Kastanedinih „pozajmljivanja“ iz literature.

„Njegov metod rada bio je da ode u biblioteku, pronađe u njoj stvari koje mu se sviđaju i u njegovoj sledećoj knjizi one bi izlazile iz usta Don Huana. On je lik kojeg je izmislio Kastaneda“, zaključio je Ričard de Mil.

Jedan iz nove generacije antropologa, koju je inspirisao Kastaneda, doktor Džej Kortni Fajks, počeo je kao njegov sledbenik, pa je i sam postao učenik kod šamana iz plemena Huičoli Indijanaca. Ako već nije postojao Don Huan, rezonovao je, moguće je da je „model“ za njega bio Ramon Medina Silva, šaman iz plemena Huičola, sa kojim je Kastaneda viđan kasnih 60-tih godina. Pronašao je njegovu udovicu i ona se dobro sećala Karlosa. Potvrdila je da je provodio vreme sa njenim suprugom, ali je rekla da ništa nije pitao, niti učio o šamanizmu. Pogotovo da nije mogao da bude učenik za šamana, jer su Huičoli-šegrti išli pet puta godišnje na hodočašća, pre ubiranja pejotla, koja su zahtevala duge periode apstinencije mnogih vrsta, a po njenoj tvrdnji „Karlos je previše bio zainteresovan za žene da bi mogao ići na hodočašće“.

Naneo štetu antropologiji

U periodu kada je Karlos Kastaneda postao vrhovni guru čitave jedne generacije mladih u svetu, pojavili su se kritičari njegovog metoda koji je podrazumevao učešće u šamanskim ritualima, a ne samo posmatranje i beleženje onoga što se tokom njih događalo.

„Kastaneda je hteo prirodnost, hteo je da postane šegrt kako bi ekskluzivno imao informacije iz prve ruke, od samog praktikanta religije. Mnogi antropolozi ne ulaze tako duboko u polje svog proučavanja“, rekao je doktor Majkl Vinkelman, sa Državnog univerziteta Arizona. Ali, po mnogima, Karlos je u određenom smislu napravio akademski prekršaj slamajući granice između posmatrača i učesnika.

„Mislim da je Kastaneda izveo najveću antropološku varku još od prevare sa Piltdaunskim pračovekom. Piltdaunski fosil nije bio stvaran fosil, bio je konstruisan. Kastaneda je napravio istu stvar. Pokupio je delove iz stvarnosti i spojio ih sa izmišljenim stvarima“, smatra Džej Kortni Fajks.

Dok doktor Vinkelman gleda blagonaklono na Karlosov rad i kaže da nije najvažnije da li je svaka konverzacija sa Don Huanom bila istinita, već da je pitanje koliko je Kastaneda proširio granice našeg shvatanja stvarnosti, Francisko Mujoz, šaman iz plemena Jaki kaže:

„Kastanedin rad je naškodio Jakijima i još škodi, jer stalno ima ljudi koji traže Don Huana. I kada se pomenu Jakiji, prva pomisao je Kastaneda i njegov opis koji uopšte ne odražava pravi način života i verovanja Jakija“.

Fajks ukazuje da su šamani radili na tome da pomognu svom narodu kroz rituale za kišu, plodnost i slično, kako bi obezbedili njegov opstanak. A prema Kastanedi, Don Huana je brinulo samo njegovo sopstveno prosvetljenje. Još veća šteta, po njemu, naneta je Huičoli Indijancima, jer za njih halucinogene biljke imaju duboko kulturno i religiozno značenje. Kada je Karlos Kastaneda popularizovao njihovu upotrebu za lično prosvetljenje i ekstazu, Huičoli su doživeli invaziju hipika koji su tražili pejotl, pa su se uskoro umešale meksičke i američke vlasti i zabranile im njegovu upotrebu. To nije pogodilo samo hipike, nego i samo srce kulture Huičola.

„Kastanedin rad je zaista imao negativne posledice na prave američke i meksičke Indijance. Ljudi su bili zatvarani tokom pejotl-hodočasništva, jer su se ti hipici mešali sa njima. Kastaneda je napravio dosta štete“, zaključio je doktor Džej Kortni Fajks.

Ipak – umro kao običan čovek

Poslednje godine Karlosa Kastanede i njegova smrt čini se da potvrđuju sumnje koje su pratile njegovu šamanističku karijeru i skidaju veo misterije kojom je ona obavijena. Živeći tokom poslednje dve decenije prošlog veka u Los Anđelesu, on se povukao iz javnog života i nije dozvoljavao da ga fotografišu, niti je davao intervjue. Niko nije znao gde on i njegove „veštice“ borave. Ipak, tu misteriju razbilo je dvoje njegovih bivših sledbenika, Gabi Gojter i Grega Mamišiana, koji su uspeli da ga prate, snime kamerom i otkriju kuću u kojoj živi. Na tome se nisu zaustavili.

„Pronašli smo insulinske špriceve u njegovom smeću i saznali da je Kastaneda bio dijabetičar. Zatim, recepte za lekove protiv bolova, što govori da je očito bio u bolovima. Snimci nam pokazuju veoma bolesnog čoveka čije se stanje ubrzano pogoršavalo. S druge strane, ustanovili smo da je živeo daleko od skromnosti o kojoj je govorio, jer je obasipao „veštice“ skupim poklonima i dizajniranom odećom. Još šokantnije, našli smo venčane listove koji govore da je oženio dve veštice u istoj nedelji, 1993. godine. Dakle, bio je bigamista“, pokazuju svoje dokaze iz smeća Gabi i Greg.

Njihovu tvrdnju da je Karlosovoj porodici bio zabranjen pristup potkrepljuje i priča Si-Džeja o poslednjem susretu sa ocem:

„Poslednji put kada sam ga video živog zabeležio sam mu moj telefonski broj, a on ga je stavio u džep od košulje. Onda je ušao u kombi sa vešticama i video sam kako vozač kombija pruža ruku u taj njegov džep vadi papirić sa mojim brojem, gužva ga i baca kroz prozor!“

Margaret je bila uporna da vidi svog nekadašnjeg supruga, ali je „veštice“ nisu htele pustiti u kuću.

„Otišla sam kod tih žena – tih čudnih, visokih žena, muškobanjastog izgleda – i kazala: `Znate li ko sam ja`? Rekle su: `Znamo, ti si Margaret`. `Želim da vidim Karlosa`, dodala sam. `Žao nam je, ali ga ne možete videti`, bio je njihov odgovor. Rekla sam: `Neću otići dok ga ne vidim!` Konačno sam ga videla, izašao je pred mene, i pričala sam s njim – bila sam tako srećna što ga vidim! Rekla sam: `Donela sam dve knjige da ih potpišeš`. Rekao mi je: `Moje su ruke preumorne, ne mogu uopšte pisati`. Dugo smo stajali tamo, a onda je otišao… poslao mi je poljupce idući natraške…Tada sam ga poslednji put videla“.

Ubrzo potom, kuća je ostala prazna i napuštena. Nekoliko dana kasnije, novine su objavile da je Karlos Kastaneda preminuo i da je kremiran. Dijagnoza je bila: rak jetre. O nestanku žena, Ejmi Valas, bivša Karlosova sledbenica i ljubavnica, inače kćerka poznatog pisca Irvina Valasa, je zaključila:

„Čvrsto sam uverena da su druge žene počinile samoubistvo, jer su nakon njegove smrti bile kao kokoši sa odsečenim glavama. Taiša Abelar se napila i rekla mi da će se ubiti. Ostale su pričale o pištoljima. Mislim da su se druge ustrelile. I to na mestu gde ih niko ne može pronaći“.

Ejmi otkriva i najverovatniji uzrok smrti Patriše-Peti Partin:

„Ja znam kako je Peti umrla. Karlos joj je objasnio: `Ako želiš ući u beskonačnost, a ne budeš to mogla bez mene, odvezi se što brže možeš autom u pustinju. Moć će doći i odneti te meni. Dve nedelje kasnije odvezla se autom u Dolinu smrti. Verovatno je izašla iz auta, lutala okolo i tako i umrla, od strašne vrućine, ili je bila napadnuta od nekakve životinje. Otišla je sa željom da uđe u beskonačnost kod svog ljubavnika i očuha. Ostale su samo kosti“.

Priča koja je počela u pustinji, u pustinji se i završila!