Kada je 1227. godine umro Džingis Kan na prostoru koji danas pripada severu Kine, njegovi vojni zapovednici su odlučili da prikriju njegovu smrt kako za to ne bi čuli mongolski neprijatelji. I dok je pratnja nosila njegovo telo nazad u Mongoliju, vojnici su ubijali svakoga koga bi susreli na putu, da se priča o smrti velikog Kana ne bi proširila. Legenda dalje kaže da je ubijeno čak 20.000 ljudi. Kada su zapovednici sahranili Džingis Kana, preduzeli su dodatne mere kako njegovo telo nikada ne bi bilo pronađeno i oskrnavljeno. Po jednoj priči, oni su preusmerili reku koja je prekrila grobnicu, a po drugoj su konjima ugazili tlo da bi prikrili tragove. Zatim su ubijeni svi robovi koji su sahranili Kana, a na kraju su vojskovođe pobile i vojnike koji su ubili robove.

Ne postoje dokazi da se išta od ovoga dogodilo. Moguće je da su priče izmišljene nakon sahrane da bi se dodatno podgrejala velika istorijska misterija – lokacija grobnice velikog vojskovođe.

Mongolska imperija se raspala gotovo istom brzinom kojom se proširila. Ta činjenica je mogla da ima presudnu ulogu u prikrivanju mesta sahrane Džingis Kana. Vekovima je narod Mongolije zadržao tradicionalni, nomadski stil života u kome nije bilo mesta razmišljanjima o dalekoj prošlosti.

U 20. veku Mongolijom je dominirao Sovjetski Savez, pa iako je modernizovao zemlju, u strahu od potencijalnog mongolskog nacionalizma sva dublja istraživanja prošlosti ovog naroda su obeshrabrivana.

Poslednjih dvadesetak godina, interesovanje za Džingis Kana je naglo poraslo. Njegova reputacija krvožednog varvarina je na zapadu pretrpela drastične promene, delimično zahvaljujući knjigama poput bestselera “Džingis Kan i stvaranje modernog sveta”.

U međuvremenu, u SAD je predstavljena visokobudžetna muzejska izložba koja prikazuje neke nove aspekte vladavine Džingis Kana, između ostalog i međunarodnu trgovinu, religiozni pluralizam i sistem nagrađivanja po zasluzi.

U Mongoliji, Džingis Kan gotovo da ima status božanstva. Njegov lik je bukvalno svuda, bilo da je reč o tapiseriji u glavnom manastiru u Ulanbatoru ili statui ispred zgrade parlamenta. Aerodrom u Ulanbatoru, kao i najpopularnije vrste piva i votke takođe nose Kanovo ime.

Od pada komunizma 1991. na ovamo, učinjena su dva pokušaja da se pronađe njegov grob. Oba su okončana kontroverzama.

Prvi pokušaj vezan je za početak 90-tih godina, kada je japanski list “Jomiuri Šimbun” sponzorisao ekspediciju. Potraga je trajala četiri godine. Japanci su pronašli mesto gde se nalazio nekadašnji mongolski glavni grad Avraga, ali i zagonetnu kružnu strukturu tri kilometra udaljenu od periferije takozvanog Almsgiverovog zida. Ali nisu pronašli nikakav trag počivališta Džingis Kana. Ekspedicija je, međutim, izazvala talas sumnji među Mongolima, koji i danas veruju da su Japanci iskoristili legendu o Kanu da bi u tajnosti istraživali naslage ruda i minerala.

U Mongoliji su aktuelane i glasine da je vlada, u pokušaju da obeshrabri strane ekspedicije, zabranila pristup planini Burkan Kaldun u blizini granice sa Rusijom, za koju većina naučnika veruje da je najverovatnija lokacija Džingis Kanovog groba. Upravo se na Burkan Kaldunu, kada su mu rivali oteli ženu, Džingis Kan molio i doživeo otkrovenje da će i on sam stvoriti imperiju.

“Mongoli ne bi mogli da prihvate da stranci pronađu grob, pre svega zbog naših verovanja”, kaže D.Tumen, predsednik arheološkog odseka Nacionalnog univerziteta Mongolije. “Japanska ekspedicija je prva međunarodna ekspedicija ikada organizovana i Mongoli su se bojali da će oni uništiti ili ukrasti neke od artefakata iz groba, pa otuda zabrana.” Ipak, konkretni dokazi da je vlada zaista zabranila istraživanje Burkan Kalduna, nikada nisu objavljeni u javnosti.

Drugu veliku ekspediciju su organizovali penzionisani trgovac Mori Kravic i istoričar sa čikaškog univerziteta Džon Vuds. Ni oni nisu istraživali Burkan Kaldun, već Almsgiverov zid. Uprkos tome, bili su prisiljeni da već 2002. prekinu istraživanje. Uzrok prekida je bila poseta premijera Mongolije njihovom kampu, koji je potom u štampi objavio otvoreno pismo tvrdeći da su Amerikanci oskrnavili mesto jer su vozili kola preko svetog mesta, podigli privremene zgrade previše blizu zidu, a ljudske ostatke koje su pronašli su pohranili bez ikakve ceremonije u obične kutije. Bio je to kraj američke ekspedicije.

U toku je novo istraživanje. Ekspedicija koja pokušava da pronađe grob je poduhvat nazvala “Projekat dolina kanova”. Istraživanja su počela pod rukovodstvom Alberta Ju-Min Lina, stručnjaka za materijale sa kalifornijskog univerziteta u San Dijegu. Ideja vodilja ekspedicije je sadržana u rečima Džona Mana, koji je još 2004. objavio već pomenutu knjigu o Kanu: “Opšte je verovanje da će grob vladara polovine Evroazije nadmašiti Tutankamonov. U stvari, ne traga se samo za jednim grobom već za čitavom nekropolom, za mongolskom Dolinom kraljeva gde su sahranjeni ne samo Kan, već i članovi Džingisove porodice i njegovi naslednici, supruge, konkubine, robovi, konji i ko zna koje količine zlata, dragulja, odeće i oružja.”

Ali kao da niko još uvek ne razmišlja o posledicama eventualnog otkrića. “Ako grob postoji i ako ikada bude pronađen, izazvaće pravu revoluciju u arheologiji, nauci, istorijatu protoka novca i – s obzirom da Kina smatra Džingis Kana svojim – u međunarodnim odnosima”, tvrdi Džon Man.

Na vebsajtu “Projekta dolina kanova” su propustili da navedu i sledeće Manove reči: “Otkriće groba će izazvati sveopšte ludilo i privući fondove, najverovatnije dolarske, na zadovoljstvo već postojećih institucija i mnogih drugih koje će nići preko noći. Unverziteti će zaratiti oko kontrole pristupa arheološkoj lokaciji, vlada će izigravati sudiju i pokušati da se dokopa svog dela kolača za potrebe nacije i verovatno neće uspeti, posebno u svetlu trenutne opsesije privatizacijom i sveprisutnom korupcijom.”

Izgledi neviđenog haosa koji bi se stvorio oko otkrića groba najvećeg heroja Mongolije, u svesti Mongola su izazvali nesigurnost i sumnju. I dok istraživači imaju pred sobom samo jedan cilj – da razotkriju jednu od najvećih istorijskih misterija, sasvim je logično postaviti pitanje: treba li grob Džingis Kana uopšte da bude pronađen?