Nestanci ljudi bez traga dešavaju se češće nego što se može zamisliti. Samo u Americi, kažu statistike, godišnje nestane oko deset miliona osoba oba pola i svih uzrasta! Oko 95 odsto njih se vrati ili se ispostavi da su bili žrtve kriminalaca, neki iz različitih razloga svojom voljom promene mesto boravka, sakriju za sobom sve tragove i pod drugim imenom počnu „novi život“, dok se za približno pet odsto nikada ne sazna ne samo gde su otišli, nego ni kako su takoreći naočigled svojih najbližih „isparili“ a da za to ne postoji nijedno racionalno objašnjenje!

U analima tajanstvenih nestanaka zabeležen je i do danas neobjašnjen slučaj izvesnog Brusa Kempbela, koji je 1959. godine u društvu sa suprugom krenuo iz Masačusetsa da bi posetili sina na drugom kraju zemlje. U toku vožnje više puta su se zaustavljali, a poslednji put 14. aprila u Džeksonvilu u Ilinoisu. Kada se gospođa Kempbel ujutro probudila u motelskoj sobi, njenog supruga nije bilo. Sve njegove stvari, novac, isprave, odeća, kola, bile su tu, a Brus Kempbel mogao je otići jedino u svojoj pidžami! Istraga koja je vođena nije dala nikakav rezultat – nestao je bez traga i glasa.

U maju 1970. godine Edvard i Stefanija Endrus pojavili su se na jednoj zabavi u Šeraton hotelu u Čikagu. Edvard je bio knjigovođa a njegova supruga je radila na kreditima. Imali su po 63 godine, sređen život i pripadali višim krugovima čikaškog predgrađa Arlington Hajgts. Pošto se te večeri Edvard pomalo žalio na prehladu napustili su parti ranije i momak sa parkinga bio je poslednji koji ih je video pre nego što su bukvalno iščezli u noći. Policija je sumnjala da su upali u reku, dno je pomno pretraženo, ali ni automobil ni Endrusovi nikada nisu nađeni!

Slično se dogodilo i sa bračnim parom Romer, Čarlsom i Ketrin, u aprilu 1980. godine. Oni su penzionerske dane provodili pola godine na severu, a pola na jugu. Vraćali su se 8. aprila iz svog apartmana u Majamiju za Njujork, i zaustavili u Brunsvik Sitiju u Džordžiji. Smestili su stvari u hotelsku sobu i otišli, kako se pretpostavlja, negde na večeru. Drumska patrola zapazila je njihov crni „linkoln“ na putu. Nikada, međutim, nisu stigli ni u restoran ni nazad u hotel, jer su kreveti bili nedirnuti, kao i prtljag. Kao i mnogi slični, slučaj nestanka Romerovih nije ni do danas rešen. Ali, još veću misteriju predstavljaju masovni nestanci čitavih sela i grupa ljudi, a nekima od njih prethodila je pojava – plavog svetla na nebu!

Vojska ćuti

Sve se dogodilo 13. oktobra 2010. godine, oko četiri sata ujutro. Po nekim tvrdnjama, područje planine Kvin Ling, u oblasti Šangsi, prethodnih dana u više navrata su nadletali neidentifikovani leteći objekti, a onda je selo obasjala neobična, plavičasta svetlost jakog intenziteta. Stanovnici okolnih naselja sa strahom su posmatrali događaj, čija posledica je bila, kako su izvestili pojedini kineski mediji, iščeznuće svih dve hiljade stanovnika sela nad kojim se svetlo pojavilo!

Reporteri lista „Vuhan Ivning“ preneli su izjave zabrinutih seljana te oblasti, a na Internetu se pojavio video snimak plave svetlosti za koji se veruje da je napravljen u blizini nestalog sela. Video je načinjen noću, a u daljini se vidi čudno, plavo svetlo.

„Čuo sam da je juče celo selo nestalo preko noći. Sada je to mesto zauzela vojska i nadzire ga“, rekao je neimenovani kineski reporter.

Ovaj incident demantovan je kao glasina, međutim, nije opovrgnuto da je armija preuzela kontrolu, ali dok neki veruju da je NLO „usisao“ sve stanovnike sela, drugi smatraju da ceo događaj ima veze sa nuklearnim postrojenjem koje se nalazi u blizini naselja i da zbog toga vojska nešto skriva. Naime, u jednoj radio-emisiji sutradan, 14. oktobra, pomenuto je da je selo evakuisano, a da je onda potpuno nestalo nakon što se ogromni plavi objekat pojavio iz crnog dima. Svi veliki putevi prema ovoj oblasti su blokirani, ali osim što je policija provincije Šangsi dala saopštenje da se „od svega toga ništa nije dogodilo“, kao i da je u pitanju „najobičnija glasina bez osnova“, nikakve informacije o sudbini stanovnika tog planinskog sela do danas nisu pružene.

Mrtvi psi i prazni grobovi

U novembru 1930. godine, Džo Label, kanadski traper, ušao je u eskimsko ribarsko selo smešteno na obali jezera Anjikuni u Kanadi. Labela je dočekala grobna tišina. Pomislio je da je to veoma čudno, jer je u naselju živelo dve hiljade Eskima, i uvek su negde išli ili stizali u svojim kajacima. Išao je od jednog do drugog kućerka, obilazio ribarnice, ali nikoga od stanovnika nije susreo. U daljini je ugledao treperavo svetlo vatre i pošao prema njemu, naslućujući da se pod sjajem mesečine događa nešto zaista čudno. Iznad tinjajuće žeravice visio je lonac u kojem je zagorevao paprikaš.

Traper je otrčao do prve telegrafske stanice i informaciju o neobičnom praznom selu poslao kanadskoj planinskoj policiji. Oni su stigli nekoliko sati kasnije i takođe bili zabezeknuti masovnim iščeznućem do poslednjeg stanovnika naselja! Pretražena je čitava okolina, i što je bilo veoma čudno i neobjašnjivo, jedino su svi psi koji su pripadali Eskimima i bez kojih oni nikuda nisu kretali na svojim sankama, pronađeni sahranjeni ispod četiri metra visokog nanosa snega. Zaključeno je da su prethodno svi uginuli od izgladnelosti! U kućama, međutim, sve zalihe hrane su bile na svom mestu, tako da je pretpostavka o odlasku stanovnika bilo kuda bez pasa i bez hrane u startu zvučala besmisleno.

Ono što je istražitelje dodatno zapanjilo i ispunilo ih jezom – bili su raskopani i prazni eskimski grobovi! U to doba godine zemlja je bila smrznuta i bilo je gotovo nemoguće kopati, ali očigledno je bilo da je nestanak Eskima bio povezan sa vađenjem i odnošenjem zemnih ostataka njihovih predaka. Čitavo groblje je iskopano i pažljivo ispražnjeno, do poslednjeg pokojnika!

U toku te nezemaljski tihe noći, zabeleženo je, pripadnici Kraljevske planinske policije Kanade na horizontu su zapazili isijavanje plavičaste svetlosti! Ona je sablasno pulsirala izvesno vreme u daljini, bila je nepokretna i, kako su ocenili, veštačkog porekla, da bi vremenom izbledela i nestala!

Gotovo da nije potrebno posebno naglašavati da nestanak dve hiljade ljudi nikada nije razjašnjen, iako su mnogi godinama pokušavali da pronađu bilo kakvo racionalno objašnjenje za ovo masovno iščeznuće o kojem je pisala sva svetska štampa. Utoliko pre, što se sličan slučaj dogodio sedam godina ranije u Brazilu, gde je čitav jedan gradić od šest stotina stanovnika, Hoer Verde, opusteo i postao avetinjsko mesto!

Prvi putnici koji su stigli u Hoer Verde zatekli su prazne ulice bez žive duše, a pogled kroz prozor opustelih kuća govorio je da se nešto neobično dogodilo. Nikoga nije bilo u njima. Policija je pretražila gradić, i u lokalnoj školi pronašla pušku koja je zatim bila forenzički ispitana. Na školskoj tabli bile su ispisane reči: „Ne postoji spasenje“ – i to je bilo sve do čega su došli. Ispitivanjem je utvrđeno da je iz puške pucano dan ranije, ali nije bilo moguće ustanoviti ko ju je upotrebio.

Događaj je povezivan sa političkom klimom u Brazilu u to vreme i sumnjalo se na konflikt sa lokalnom gerilom, ali ko je mogao i gde evakuisati bez traga sve stanovnike Hoer Verdea i sa kojim ciljem, ostala je tajna.