Lep je majski dan, kakav se samo poželeti može za putovanje. Orna i čila ustajem u cik zore i vrlo brzo se spremam za put. Rešila sam da obiđem rodbinu za Uskrs. Putovanje autobusom mi prija. Kroz prozor autobusa posmatram prirodu koja prosto sija u svetlu majskog sunca . Za mene je to divna promena nakon dima i čađi mog mesta. Promiču brda ukrašena ljubičastim i belim jorgovanom. Taj jorgovan cveta čak na kamenitim delovima brda.
Stižem do autobuske stanice i tražim kartu do sela, a onda neprijatno iznenađenje. Autobus ne ide do sela, već samo do jedne stanice, pet kilometara ispred sela. Kupujem kartu i vrlo brzo autobusom stižem tamo. Dalje nastavljam peške…
Pratim vijugavi put i bacam pogled na okolna brda sva obrasla u zelenilo drveća. Uvek sam bila oduševljena prirodom tog kraja i hiljadu puta sam poželela da živim tu, ali ta mi se želja ni do dana današnjeg nije ostvarila. Koračam i čujem žubor potoka, koji je sakriven među krošnjama drveća i šiblja i znam da sam vrlo blizu cilja. Dolazim do stare dvospratnice, gde me primećuje rođaka i izlazi da me pozdravi, a zatim se oko mene okupljaju i ostali rođaci da bi se sa mnom pozdravili. U toj gomili uočavam i moju baku, maminu mamu. Pitaju je kad je pre stigla sa groblja, a ona filozofski odgovara:”Ima vremena, dosta ću ja tamo da ležim.”
Smešta me kod nje u sobu. U toj sobi, od kako znam, sve je isto, ali ipak malo drugačije. Njen večiti stanovnik je trokrilni šifonjer od orahovine, masivan i dobro očuvan. Odlazim i ja na groblje sa ujakovom porodicom, da zapalim sveće. Vraćam se umorna, tako da me brzo hvata san. Narednog dana baka mi organizuje posete rođacima. Pre nego što smo krenule, otvara šifonjer i pokazuje mi stvari koje je kupila sebi za sahranu i kaže mi šta treba da joj se obuče, u slučaju da umre. Pitam je zato razmišlja o smrti, kad je rešila da ide za Beč, da bi bratu od strica čuvala decu. Ona nastavlja svoju priču:”Meni će biti dovoljno da požim još dvadeset godina. To mi je sasvim dovoljno.
“Gledam je u čudu, jer je tada imala 65 godina života i bila je jako vitalna. Brže je hodala nego ja. Kažem joj da će još dugo da živi, a ona ponavlja :”Samo još dvadeset godina”. Ta njena neobična tvrdnja me je gotovo zapanjila.
Vaskrs je došao i prošao. Bilo nam je lepo. Jedino što je meni i mojoj baki kvarilo raspoloženje jeste razgovor o bolesti moje majke. Zbog toga smo i ona i ja bile jako zabrinute.
Prošlo je dosta vremena od tog našeg razgovora i ja više nisam dolazila u selo. S bakom sam se čula samo telefonom. Na moju veliku žalost ti razgovori postajali su sve kraći i kraći. Tražila je da priča samo sa mojom mamom, ali i njoj bi vrlo brzo spustila slušalicu. Životna nit koja je povezival nas tri kao da se gubila i nestajala. Povremeno bih se čula sa bakinim komšijama, koji bi me obaveštavali o njoj.
Avgust 2015. godine bio je vreo i sparan. Često bih sebe zaticala u razmišljanju kako moja baka podnosi te vrućine. Jedne noći usnih da je njena soba prazna, a iz daline se kao eho čuo njen glas. Pričala mi je nešto o ujaku. U snu sam u toj beloj i praznoj sobi osetila strahovtu hladnoću. Izlazim iz sobe i u snu vidim spaljeni voćnjak u dvorištu. Budim se u znoju i opet razmišljam kako je moja baka. Tačno u 7 sati ujutro zvoni teleton. Znam da niko ne zove tako rano, osim ako nije u pitanju nešto hitno. Osećam zebnju i jezu. Negde u dubini duše osećam da me čeka neka loša vest. Kao da se nešto prekinulo. Javljaju mi da je baka umrla.
Tri dana pre toga, posetila ju je moja tetka, sa kojom je bila jako bliska. Pitala je tetku da li će joj doći na sahranu. Tetka je joj odgovrila:”Ma, doći ću, ali šta ti to uopšte pričaš, kad ćeš još da živiš? “
Odmahnula je rukom i rekla da je u grudima nešto mnogo guši.
Umrla je tačno dvadeset godina od one moje posete, baš onako kako mi je i rekla. Kao da je unapred projektovala koliko će da živi…
Danijela Janković