U leto 1867. godine, kitolovac Atlantik isplovio je iz bostonske luke. Među članovima posade bio je i jedan Portugalac, koji je sebi dao ime Džejms Braun. Posle izvesnog vremena, dogodilo se da dvojica mornara jednostavno nestanu sa broda. Čim je obavešten, kapetan je naredio da se brod pretraži. Tela dvojice nestalih mornara su pronađena duboko u potpalublju, skrivena iza brodskog tovara. Jedan je bio mrtav. Poslednjim atomima snage, drugi mornar je rekao da ih je napao Braun, pošto im je prethodno isisao krv. Brodski lekar je utvrdio da je telo prvog mornara bilo mrtvački bledo i bez i jedne kapi krvi.

Portugalac Braun je uhapšen, izveden pred sud i osuđen na vešala, ali je predsednik SAD Džonson odlučio da smrtnu kaznu preinači u doživotnu robiju. U oktobru 1892. vampir Braun je iz zatvora u Ohaju prebačen u državnu bolnicu za mentalno obolele u Vašingtonu, a priča o njemu je osvanula u štampi.

Članak objavljen u dnevnim novinama Bruklin Dejli Igl naslovljen je “Čovek vampir i ubica”. U originalnom tekstu doslovce piše: “Osuđeni manijak prebačen u ludnicu. Zamenik šerifa Maršal Vilijams iz Sinsinatija, sproveo je poremećenog zatvorenika Džejmsa Brauna iz zatvora u Ohaju u državnu bolnicu za umobolne u Vašingtonu. Braun se borio poput tigra, pokušavajući da spreči svoj odlazak iz zatvora. Pre dvadeset pet godina, ovaj čovek je optužen zbog vampirizma i sklonosti da pije ljudsku krv. On je poreklom Portugalac koji je 1867. isplovio sa posadom ribarskog broda. Tokom putovanja, dva mornara su nestala. Jednoga dana, Braun je otkriven kako u tovarnom delu broda sisa krv iz vrata nemoćnog mornara. Drugi nestali mornar je takođe bio tu, ali već mrtav i bez kapi krvi. Braun je vraćen u Boston, proglašen krivim zbog ubistva i osuđen na vešanje. Predsednik Džonson je smrtnu kaznu zamenio doživotnom robijom. Posle 15 godina provedenih u zatvoru u Masačusetsu, Braun je prebačen u zatvor u Kolumbusu, Ohajo. Tu je počinio još dva potvrđena ubistva, a sumnja se da ih je moglo biti još. Kada su zatvorske vlasti odlučile da ga pošalju u ludnicu u Vašingtonu, Braun je umislio da ga vode na izvršenje smrtne kazne i pružio žestok otpor.”

Da je Džejms Braun danas živ bio bi proglašen serijskim ubicom i, zavisno od okolnosti, klasifikovan kao organizovan, dezorganizovan, mentalno bolestan, sklon seksualnom sadizmu… Serijske ubice su bile potpuno nepoznate u SAD pre početka 20. veka, ali istorija vamprizma se može pratiti vekovima unazad.

Nova Engleska je bila centar verovanja u fenomen vampirizma. Prvi ozbiljni slučajevi zabeleženi u lokalnim hronikama Rod Ajlenda, Vermonta, delova Masačustesa i Konektikata datiraju još s početka 18. veka. Grozomorna priča o naučniku koji je postao besmrtan zahvaljujući eliksiru života destilovanom iz krvi beba, negde u to vreme je potresla Nju Hempšir.

Daleko razumljivije su, ipak, bile priče o putnicima zavejanim u planinama koji su pili krv svojih saputnika da bi preživeli i o brodolomnicima koji su opstali zahvaljujući kanibalizmu.

O seksualnoj patologiji kakva je fetišizam krvi, pisao je na latinskom dr. Rihard fon Kraft-Ebing. Njegova Psychopathia Sexualis postala je zbornik savremenih evropskih primera vampirizma. Opisujući slučaj broj 48, fon Kraft-Ebing kaže: “najpre je muškarac morao da zaseče sopstvenu ruku; potom žena prislanja usne na ranu, sisa krv i postaje izuzetno nasilna i seksualno uzbuđena.” Da li je i Džejms Braun bio sklon nasilnom fetišizmu krvi? Da li je zaista verovao da je pravi, pravcati vampir?

Priča o Džejmsu Braunu je iznova prepričavana i preštampavana u brojnim knjigama, časopisima i veb sajtovima, ali su ti podaci uglavnom netačni i nude jedva nešto više od Bruklin Dejli Igla i Vajld Talentsa. Priče objavljene u ova dva časopisa su štampane 26 i 66 godina nakon opisanog događaja. Može li se uopšte saznati nešto novo posle punih 138 godina?

Novine iz tog perioda teško bi ignorisale senzacionalnu priču o dvostrukom ubistvu. Ukoliko su zvanični podaci preživeli vreme, mogli bi sa sigurnošću potvrditi da li je priča o Džejmsu Braunu istina ili mit. Srećom, vampiri ipak ostavljaju trag na papiru.

Predsednik se umešao

Predsednički ukaz o zameni smrtne kazne Džejmsu Braunu doživotnom robijom, prvi je sačuvani dokument koji su istraživači pronašli. On glasi: “Svima kojih se ovo tiče – pozdrav. Činjenica je da je u oktobru 1866. sud SAD za okrug Masačustets osudio Džejmsa Brauna zbog dokazanog ubistva na kaznu vešanjem.

Činjenica je, kako su me uverili okružni tužilac, šerif i ostali, da u ovom slučaju postoje određene olakšavajuće okolnosti, koje preporučuju osuđenog kao odgovarajućeg subjekta za izvršnu milost.

Neka se da na znanje da ja, Endrju Džonson, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, razmotrivši gore navedeno a zarad različitih dobrih i dovoljnih razloga koji su mi predočeni, dosuđenu kaznu smrti rečenome Džejmsu Braunu menjam u doživotnu robiju sa teškim radom u državnom zatvoru Masačusetsa u Čarlstaunu, Masačustes, do kraja njegovog prirodnog života.”

Ovaj dokument je, u najmanju ruku, dokaz da je Džejms Braun zaista postojao, da je osuđen zbog ubistava i da je američki predsednik lično izmenio njegovu kaznu. Nema podataka na šta se odnosi deo o “različitim dobrim i dovoljnim razlozima koji su mi predočen” a zbog čega je kazna preinačena. Da postoje, saznalo bi se daleko više i o Braunu i o Džonsonu, predsedniku koji je davno pao u zaborav. Podaci iz zatvorskih registara, sudske dokumentacije, novinskih članaka i brodskog dnevnika, samo još više zamagljuju sliku o Džejmsu Braunu.

Ubistvo na otvorenom moru

Rekonstrukcija događaja na osnovu postojećih detalja, izgledala bi ovako: 23. maja 1866. vreme je bilo izuzetno lepo. Sa jugoistoka je duvao povoljan vetar. Na palubi kitolovca Atlantik, posada je obavljala svoje svakodnevne dužnosti i budno pazila hoće li se na otvorenom moru Indijskog okeana pojaviti kitovi. Nekoliko mornara je vezivalo u snopove kitove kosti koje su u 19. veku korišćene za izradu kišobrana, bičeva i korseta. Kitove kosti su bile nusprodukt, ali je pravo bogatstvo predstavljala tek veća količina kitovog ulja koje se koristilo za osvetljenje i kao industrijsko mazivo. Flote brodova – kombinacija klanica, fabrika za preradu i skladišta, krstarile su morima u potrazi za plenom.

Atlantik je bio jedan od njih. Robusno, dobro sagrađeno plovilo od 290 tona, sa posadom od 30 ljudi. Ogromna peć od pečene cigle u kojoj se topila kitova mast je bila spremna. Harpunari su oštrili svoje oružje, a osmatrači pažljivo nadgledali horizont. Na palubi su još bili Džejms Braun – tamnoputi brodski kuvar rodom iz Nju Bedforda, kovač Džejms Gardner i mornar Džon Soars.

Braun je imao 25 godina. Bio je visok 169 cm, okruglog lica, tamne kose i kestenjastih očiju. Koža mu je, u klasičnom mornarskom stilu, bila ukrašena tetovažama orlova, sidra, srca, zvezda i naravno, figurom žene odevene u kratku suknjicu.

Braun je toga dana ribao tiganje i lonce, kada je sa pramca došao devetnaestogodišnji Džejms M. Foster. Nagavši se nad bure sa vodom kraj koga je Braun radio, mladić je počeo da viče na njega, nazivajući ga “prokletim crnjom”. Može se lako pretpostaviti da je među dvojicom članova posade Atlantika već postojala zla krv. Tokom plovidbe kitolovaca koji su na moru obično provodili 3-4 godine, jedina zabava ljudima bilo je rezbarenje kitovih kostiju i školjki i naravno, međusobno koškanje. Svađe su bile uobičajene, svakodnevne i povremeno se okončavale izuzetno nasilno. U zapisniku sa suđenja Džejmsu Braunu zabeležen je i epilog Braunovog sukoba sa Fosterom:

“Držeći u ruci nož sopstvene izrade dug 15 cm i širok 3 cm, Braun je besno napao rečenog Džejmsa Fostera sjurivši mu sečivo u levu stranu grudi i zadobivši smrtonosnu ranu rečeni Foster je malaksao, pao i živeo još pet minuta i navedenog dana i godine na palubi broda Atlantik zauvek predao svoju dušu Bogu.”

Mornar Soars je na suđenju tvrdio da je Braun Fostera udario pesnicom.

Džejms Gardner je bio, prema sopstvenim rečima, svega nekoliko koraka udaljen i video je da je Braun posekao Fostera. Gardner je pomogao ranjeniku da stigne do kormila, a na pitanje šta mu se dogodilo Foster nije bio u stanju da ogovori i preminuo je nakon šest minuta. Kapetan Bendžamin Frenklin Ving je kuvara zatvorio u tovarni prostor u potpalublju, a Baraun je kasnije priznao da je ubo Fostera nožem sa dvostrukim sečivom, koji je potom bacio preko palube. Nakon incidenta, Braun i svedoci su prebačeni na druge brodove i vraćeni u Boston.

Na sudu, okrivljeni je izjavio da nije kriv. Suđenje je obavljeno 13. novembra 1866. u bostonskom okružnom sudu kojim su predsedavali sudije Lovel i Kliford. Javni tužilac Dabni je u sporu zastupao državu, a Čarls R. Trein i Nikolas Sent Džon optuženog. Porota je već nakon 75 minuta većanja zaključila da je Braun kriv. Zatim mu je izrečena smrtna kazna.

Predsednik Džonson je potpisao ukaz o zameni smrtne kazne doživotnom robijom 3. januara 1867.

Braun je iz zatvora u Safoku prebačen u državni zatvor u Čarlstaunu. Tu je proveo 22 godine. Zatim je 14. aprila 1889. premešten u zatvor u Kolumbusu, Ohajo, verovatno zbog renoviranja zatvora u Čarlstaunu. Dve godine kasnije, 3. novembra 1892. Braun je ponovo premešten, ovoga puta u državnu ludnicu u Vašingtonu. Sasvim je izvesno da je tu proveo ostatak života.

Svi ovi podaci navode na zanimljivo pitanje: kako je moguće da jedan tako običan zločin preraste u zastrašujuću priču o čudovišnom mornaru koji se hrani ljudskom krvlju?

Teorija zavere – novinska patka

Novinski tekstovi u 19. veku se baš i nisu preterano držali činjenica. Objavljen je popriličan broj neverovatnih priča koje su apsolutno fascinirale čitalačku publiku toga vremena. Pominjani su tada čudovišni vazdušni brod koji krade stoku i pterodaktil koga su ubili kauboji…

Šta više, 4. novembar 1892. bio je dan neobično siromašan zanimljivim vestima. Priča o “čoveku-vampiru” osvanula je na naslovnoj strani baš između vesti o smrti Vitona Volša, “poznatog direktora lokalne škole” i crtice o revolveraškom obračunu u Vajomingu. Možda neko iz redakcije Igla jednostavno nije odoleo iskušenju da malo promeni jednu krajnje dosadnu i zaboravljenu krimi priču.

Moguće je (mada ne previše) da je novinski tekst bio istinit i da je Braun zaista počinio dva ili više ubistva tokom odsluženja zatvorske kazne. Ako je to tačno, onda su događaji inspirisali priređivača teksta da ih protumači na malo slbodniji i novinski atraktivniji način. Možda su ta ubistva i bila razlog zbog koga je Braun premešten u vašingtonsku ludnicu.

U Iglovoj priči o “čoveku-vampiru” ne pominje se mesto zločina, ali ako su počinjeni u Masačusetsu, morali bi da budu upisani u Braunov zatvorski karton kada je prebačen u Ohajo. Međutim, o tome nema ni reči u dokumentaciji. Možda je Braun i počinio ubistva po dolasku u Ohajo, ali treba znati da je 1889. imao više od 50 godina i kataraktu na oba oka. Do sada, nije pronađen ni jedan dokaz koji bi opravdao navode Igla. A možda je u pitanju bio sasvim drugi Braun.

Vampir Braun

Jedan od najpoznatijih slučajeva vampirizma u Novoj Engleskoj dogodio se nekoliko meseci pre nego što je Braun prebačen u vašingtonsku ludnicu.

Sve je počelo kada su gotovo svi članovi porodice Braun iz Eksetera na Rod Ajlendu poumirali od tuberkuloze. Džordž T. Braun je sahranio najpre svoju suprugu, zatim dve kćeri, a do 1892. ozbiljno je oboleo i njegov sin Edvin. Očajni Braun je tražio lek koji će njegovom sinu spasti život, pa je zatražio da gradski oci provere nije li smrt članova njegove porodice posledica vampirizma. Tela su ekshumirana 17. marta 1892. Tela gospođe Braun i starije kćeri su bila u poodmaklom stadijumu raspadanja, ali je telo devetnaestogodišnje Mersi izgledalo više nego sumnjivo. U njenom srcu je pronađena krv, a jetra nije počela da truli iako je bila mrtva već dva meseca. Da bi osigurao Edvinov život, Džordž Braun je zapalio veliku vatru na groblju i u nju bacio srce i jetru svoje mlađe kćeri. Pepeo je potom pomešan sa vodom i Edvin ga je popio kao lek.

Da li je priča o Džejmsu Braunu-ubici kombinovana sa pričom o vampiruši Mersi Braun? Uočljive su bar tri zajedničke tačke: oba događaja su se odigrala 1892, oba u Novoj Engleskoj i u obe priče se pominju vampiri po imenu Braun.

Konačno, može se slobodno reći da Džejms Braun verovatno nije bio vampir. Sasvim sigurno nije počinio dvostruko ubistvo na brodu, kako je to preneo Bruklin Dejli Igl a mnogi potom citirali. Kasnija ubistva koja mu se pripisuju su moguća, ali o tome nema nikakvih pisanih tragova.

Bilo bi zanimljivo saznati zbog čega je predsednik Džonson zamenio smrtnu kaznu doživotnoim robijom. Šta god da je razlog, činjenica da je Džonson jedini predsednik SAD koji je vampira spasao vešala nema nikakve veze sa njegovim zaveštanjem (a i kada bi imala, Amerikanci bi i dalje mislili da je Endrju Džonson zapravo Endrju Džekson).

Ostaju još neka pitanja. Zbog čega je Braun prebačen u ludnicu? Kako je priča o njemu toliko iskrivljena? I konačno, ako Džejms Braun nije bio prvi autentični američki vampir, onda ko jeste?

Od predsednika do – Drakule

Iako Endrju Džonson na prvi pogled nije odavao utisak blagog čoveka, ipak je spasao Džejmsa Brauna vešala i stvorio famu o sebi kao milosrdnom čoveku. “Smatram”, izjavio je pred građanima Sent Luisa, “da sam pomilovao više ljudi i oslobodio više ljudi nego bilo koji drugi čovek pod kapom nebeskom!”

Ubistvo Abrahama Linkolna je njegovog potpredsednika Džonsona učinilo predsednikom SAD. Zamalo je i sam poginuo toga dana sa Linkolnom i državnim sekretarom Vilijemom H. Sivardom, međutim, ubica koji je trebalo da puca na potpredsednika Endrjua Džonsona se nije pojavio na mestu atentata.

Džonson je voleo da dobro i obilno popije. Često je u hodnicima Bele kuće ostavljao brašno kao hranu za predsedničke miševe. Verovao je u ispravnost ropstva, bio je naprasit čovek i većinu vremena tokom svog predsedničkog mandata (1865 – 1869.) proveo je u neprestanim svađama sa Senatom. Godine 1868. postao je prvi predsednik u istoriji SAD protiv koga je pokrenut impičment (opoziv). Glasanje je održano u Senatu i okončano je Džonsonovom pobedom od jednog jedinog glasa više. Podsetimo, 130 godina kasnije impičment je pokrenut protiv još jednog američkog predsednika – Bila Klintona.

Priča o vampiru Braunu je prepričavana i preštampavana u brojnim magazinima i knjigama toga vremena. Prikupljajući materijal za svoju novu knjigu 1892. godine, Brem Stoker je naleteo na tekst o “čoveku-vampiru” objavljen u Bruklin Dejli Iglu. Zna se da je Stoker uredno isecao tekstove iz Njujork Vorlda (senzacionalistički časopis, tzv. “žuta štampa”) o majci koja se hranila krvlju svoje četvoro dece. Da li je video i tekst o Džejmsu Braunu? Da li su ovaj tekst prenele neke britanske novine poput Ilustrovanih policijskih novosti, u verziji po kojoj mornari nestaju jedan za drugim dok ih vampir uporno goni?

To je upravo opis onoga što se događa u četvrtom poglavlju Stokerovog romana “Drakula“, dok grof plovi iz Rusije u Englesku na škuni po imenu Demetar. Tokom čitavog putovanja, grof Drakula se hrani krvlju posade sve dok i poslednji mornar ne umre, a brod tone u magli i oluji blizu luke Vitbi. Stoker je brodolom opisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao kraj Vitbija.

Nestanak i ubistvo posade u romanu o grofu Drakuli, podsećaju na jednu od verzija priče o vampiru Braunu. Pri tom, oba broda – i Atlantik i Demetar – doživljavaju istovetan kraj. Atlantik je potonuo 1887. kraj obale San Franciska okružen maglom i tamom, a 28 od 37 članova posade su nestali.