Alternativni istraživači, pa čak i teoretičari zavere uporno tvrde da postoji tehnologija koja može da proizvede čist i neiscrpan izvor energije, ali da velike korporacije ne dozvoljavaju da se takvi projekti realizuju… Ali ono što je nemoguće na Zapadu, izgleda da postaje moguće na Istoku…

Naučnici iz “Šangajskog instituta za primenjenu fiziku” , pri Kineskoj akademiji nauka, 1. novembra ove godine su objavili proboj koji predstavlja ključni korak ka stvaranju izvora energije sposobnog da generiše čistu i praktično neiscrpnu električnu energiju bez oslanjanja na fosilna goriva ili opasne tradicionalne fisione reaktore.

Decenijama su kružile teorije zavere: da postoji čist, bezbedan i praktično neograničen izvor energije, ali da su ga bogate i globalne korporativne firme potisnule. Ta mantra se više ne može ponavljati.

Nekoliko specijalizovanih publikacija izveštava da su kineski naučnici uspeli da pretvore element torijum u uranijum unutar eksperimentalnog reaktora.

Prema saopštenju za štampu , ovaj reaktor — označen kao TMSR-LF1 — je po prvi put postigao lanac konverzije jezgara – od torijuma-232 do uranijuma-233 unutar tečnog goriva od rastopljene soli. Ova tehnologija, poznata kao „reaktor sa rastopljenom solju torijuma“, promoviše se kao put ka čistom, bezbednom i praktično neograničenom izvoru energije .

Reaktor TMSR-LF1, instaliran u Minćinu, Gansu, na severozapadu Kine, trenutno je eksperimentalno postrojenje sa niskim toplotnim ulazom (približno 2 MW toplotne snage) koje radi po principu da se torijum uvodi u litijum-berilijum-fluoridnu (FLiBe) so kao čisto gorivo. Ključno dostignuće je detekcija izotopa protaktinijuma-233, što ukazuje da se torijum koji se može “oploditi” pretvara u uranijum-233, pogodan za nuklearnu fisiju. Jedna od glavnih tehnoloških prednosti je to što reaktori sa rastopljenom solju rade na normalnom atomskom pritisku, ne zahtevaju velike količine vode za hlađenje i mogu ponuditi poboljšanja u bezbednosti i zapremini radioaktivnog otpada. 

Taj „tehnički element“ – torijum kao obilan resurs u Zemljinoj kori i torijum-uranijumski gorivni ciklus – istražen je u proteklim decenijama, ali nikada nije doveden do operativnih razmera poput ovih. 

Međutim, pored tehnološkog podviga, ova objava je ponovo pokrenula staru debatu u našim krugovima. Ako je ova tehnologija toliko bezbedna i obećavajuća, zašto su je zapadne sile napustile? Godinama su alternativni istraživači tvrdili da postoje napredne energetske tehnologije, skrivene od javnosti kako bi se sačuvao status kvo naftne i gasne industrije. Ideja da je sila u usponu poput Kine odlučila da krene napred sama, dovodeći u pitanje ustaljene energetske dogme, neizbežno podstiče sumnju da te glasine nisu bile potpuno neosnovane.

Kina, koja već više od decenije ulaže u reaktore četvrte generacije, održavala je stratešku tišinu u vezi sa ovim projektom . To nije iznenađujuće: savladavanje takve tehnologije moglo bi redefinisati globalnu geopolitičku ravnotežu. Zemlja sposobna da generiše obilnu, čistu i jeftinu energiju bez zavisnosti od uvoza uranijuma ili nafte bila bi u prednosti u odnosu na Zapad. Stoga, više nego naučni napredak, ovaj reaktor deluje kao deklaracija potpune energetske nezavisnosti .

Kineski istraživači naglašavaju da je ovo još uvek eksperimentalni objekat i da će proći godine pre nego što se izgrade komercijalni reaktori. Ali činjenica da je konverzija torijuma u ​​uranijum dokazano operativna označava tačku preokreta.

„To je čista, bezbedna i praktično neograničena tehnologija“, izjavio je portparol projekta, i dok njihove reči zvuče kao obećanje, one takođe izazivaju daleki odjek tih priča o zabranjenoj energiji .

U svojoj suštini, ovo naučno otkriće ima nešto poetsko u sebi: najčešća materija na Zemlji se transformiše u neiscrpan izvor energije. Za neke, to potvrđuje da teorije zavere o skrivenim tehnologijama nisu bile toliko daleko od istine; za druge, to je jednostavno logična evolucija nuklearne fizike. Ali niko ne može poreći da kineska objava otvara novo poglavlje u globalnoj energetskoj trci, a možda i u istoriji naših verovanja o kontroli znanja. U svetu koji se guši od klimatske krize i zavisnosti od ograničenih resursa, ideja o „praktično beskonačnoj“ energiji zvuči gotovo mistično…