Svi mi imamo neke neostvarene snove, želje, koje smo u nekom delu naših života ostavili po strani iz raznoraznih razloga. Neko je želeo da bude pisac, slikar, muzičar, neko čak i astronaut, ali većina tih snova nestaje u prvom susretu sa realnošću. Ovo je priča o jednoj ženi koja je u poznim godinama počela da ostvaruje i živi svoj san.

Radila je godinama u pekari kao prodavačica u vojvođanskom gradu koji je smešten u srce ravnice. Godine je provela sa osmehom kada joj se i nije osmehivalo, prodajući slana i slatka peciva. Bližila se vremenu za penziju i samo ju je godina delila od zasluženog odmora. Negde u to vreme u pekaru je, jednog jutra, ušao slikar čiji su radovi često bili izlagani u gradskom Domu kulture. Pričalo se da je jedno vreme živeo u Parizu, da je izlagao u inostranstvu… Gde i kad, niko nije bio siguran. Takođe, znalo se da se nije ženio, pa je samim tim zaključak onih koji su pričali o njemu bio da nema decu. Posle dosta vremena vratio se u rodni grad i, kako sam već pomenula, svratio u pekaru u kojoj je radila Mila, kako je ime prodavačice, glavne junakinje ove kratke priče.

Prepoznavši ga, ruke su joj zadrhtale. „Kad ste se vratili?“ – upitala je drhtavim glasom. Nije ništa rekao. Zatražio je pogačice, dve sa čvarcima, upitao za račun, platio i bez pozdrava, kako je i ušao, izašao iz pekare. Mila je ostala sama sa mirisnim pecivima oko sebe.

Pitate se zašto su joj ruke zadrhtale i zašto joj je glas podrhtavao? Mislim da ne možete ni da naslutite, pa ću vam dati pojašnjenje. Znala ga je ona odranije, išli su u istu osnovnu školu, bili su približnih godina, ali nikad nisu imali nikakvu bližu komunikaciju. Divila se njegovim slikama, platnima sa čudnim geometrijskim, šarenim prikazima nečega, nije bila sigurna čega, kada je izlagao u gradskom Domu kulture. Divila se i njemu godinama izdaleka. Kad ga je sad, posle dugo vremena, videla ponovo, setila se svojih želja koje je zanemarila kada se udala, potom dobila dvoje dece, zaposlila se u pekari…

Nekada davno želela je da postane slikar, da svoje maštarije izlaže ljudima koji joj se dive, koji kupuju njene slike da krase zidove njihovih domova. Međutim, nije slikala… Mila i slikar prvi put su razmenili par reči upravo u prepričanom događaju iza nas. Njena reakcija straha, strahopoštovanja koje se manifestovalo drhtanjem ruku i podrhtavanjem glasa bila je posledica probuđenih snova iz detinjstva i divljenja čoveku koji se tog jutra pojavio na njenom radnom mestu.

Ona je decenijama unazad, još u osnovnoj školi, pokazala veliki talenat za slikarstvo. To je primećivao i njen nastavnik likovnog i podsticao ju je da slika. To je nestalo već u prvim godinama srednje škole. Nastavio je slikar sledećih dana da dolazi u pekaru u jutarnjim časovima. Kad ne bi bila u jutarnjoj smeni Mila je tražila od koleginica da joj kažu da li je dolazio, šta je kupovao, šta je rekao. On se ponašao identično kao pri njihovom prvom susretu i kad ona nije radila. Uzeo bi pecivo po koje je došao, pogačice sa čvarcima, platio i bez reči izašao. Mila ga je sad usluživala kao i svaku drugu mušteriju.

Kada je načula da slikar uskoro ide iz grada, najverovatnije u Pariz ili neki sličan veliki grad, kupila je platno, boje i slikarski stalak. Gledao ju je u čudu prodavac u knjižari, kao i njen suprug kad je video kako u spavaćoj sobi nešto slika.

„Zaboravio sam kako lepo crtaš…“ – rekao joj je muž, na šta se ona nasmešila. Slika je bila gotova u tom danu. Spakovala je ulje na platnu, na kojem je bila ogromna crvena ruža sa zelenim laticama, u veliku tašnu i sledećeg jutra ga ponela na posao. Slikar je, kao i svakog jutra ušao u isto vreme, isto zatražio pogačice, isto se spremao da izađe kada je ona rekla hrabro: „Možete li da vidite moje platno?“

Čovek je zastao. „Kakvo platno?“ – upitao je.

„Ulje na platnu!“ – rekla je važno. Izvadila je svoje delo i značajno ga pokazala onome kome se divila, koji je živeo njene snove.

Slikar se namrgodio, oči su mu se suzile i promrmljao je ispod uvrnutih brkova: „Šta je ovo?!“

„Ruža… Ne sviđa Vam se?“ – osetila je želju da zaplače.

„Ništa ja tu ne vidim. Drži se ti, kao i do sada, pogačica.“

Posle te likovne kritike izašao je. Ona je osetila tugu. Nije od njega očekivala ništa, samo malo pohvale. Ona i nije slikar. Suprug ju je, kad mu je prepričala događaj, celog sledećeg dana tešio dok je sam morao da sprema ručak i pere veš. Deca su već bila samostalna, pa nije bar o njima morao da vodi računa. Slikar je otišao negde daleko od grada, ona je uskoro otišla u penziju, dobila je dvoje unučadi. Nije znala kako da ispuni vreme. Celog života je radila, a sada ima i previše vremena. Nije želela da slika posle one neprijatne scene sa slikarem kog je cenila. Ipak, čuvala je slikarski materijal.

Prolazilo je vreme i ona je u jednom trenutku odlučila da pored one slike ruže, koju je čuvala, naslika još nešto, makar i samo za svoju dušu. Nastale su lale, žute, plavi jorgovani, šarene hrizanteme… Slagala je platna kojima se njen suprug divio. Bio je jedini kome je dozvolila da vidi njene slike. Verovatno zbog onog iskustva sa onim cenjenim umetnikom. Nije želela ružne komentare.

I prolazile su godine i ona bi ostala slikar bez publike da u jednom momentu nije usledio proziv koji nikako nije očekivala. Javila se tog podneva na fiksni telefon. Sa druge strane je bio glas ljubazne žene, koja ju je pozvala da svojim slikama učestvuje na nastupajućoj izložbi slikara amatera u gradskom Domu kulture. U početku se zbunila, da bi sledećeg momenta na njeno pitanje kako znaju za nju ljubazna žena rekla da je njen, Milin suprug pre nekih nedelju dana doneo njene slike u Dom kulture kada je saznao da se sprema izložba slikara amatera i da su se ljudima koji je spremaju veoma dopale. Njena radost je bila ogromna. Zaboravila je kritiku onog slikara i hrabro u pratnji supruga odnela svoja platna u Dom kulture. Par dana kasnije cela njena porodica je bila na pomenutoj izložbi. Potom je na još nekoliko mesta izlagala svoja dela. U šezdesetim godinama svog života je ostvarila svoje snove.

Da svako od nas ima neki talenat, može zvučati kao fraza. Ima ljudi za koje nam se čini da baš ništa ne umeju, a oni nas iznenade nekim svojim talentom koji uglavnom nema mnogo veze sa umetnošću. To su oni mali, nevidljivi darovi koje dobijamo od ljudi, ljubaznost, umeće utehe, dobrota i oni su, takođe, vredni divljenja i takođe se mogu nazvati talentom. Slikar iz moje priče je, očito imao veliki slikarski dar, ali je njegova ljudskost postupkom prema Mili dovedena u pitanje. Da li je bio samo „surovo“ iskren, ili je njegova sujeta „govorila“ nisam sigurna. Priča iza nas je priča o tome da, ukoliko postoji želja, stvarni talenat se može ostvariti i u kasnim godinama života. Nekada nam samo treba podsetnik koji će probuditi naše najuspavanije želje i osloboditi iz nas praiskonsku potrebu za samoostvarenjem.

Slavica Mršić Petrović