Na svitku pronađenom na obali Mrtvog mora opisana skrovišta na kojima je pohranjeno neviđeno blago – neverovatnih 26 tona zlata i 65 tona srebra koje samo u materijalu vrede više od 2 milijarde dolara.

“Svici Mrtvog mora” je naziv koji se odnosi na veliki broj drevnih rukopisa, uglavnom ranih biblijskih zapisa, otkrivenih u pećinama na zapadnoj obali Mrtvog mora, blizu Kumrana (zbog čega su poznati i pod imenom Kumranski rukopisi), između 1947. i 1956. Legenda kaže da je prve svitke s Mrtvog mora otkrio 1947. beduinski dečak, pastir koji je po mnogobrojnim pećinama u brdima i klancima duž obale Mrtvog mora tražio izgubljenu ovcu. Hrabro ušavši u jednu od pećina, dečak je pronašao hrpu napuklih i nedirnutih glinenih posuda od kojih su neke bile prepune drevnih dokumenata napisanih na papirusu i pergamentu (životinjskoj koži).

Do 1948. neki od svitaka dospeli su, preko raznih sumnjivih posrednika, u ruke stručnjaka koji su prepoznali njihov značaj. Bilo im je jasno da postoji čitava gomila ovih dokumenata i da beduinski lovci na blago, shvativši kolika im je vrednost, tragaju za njima. Arheolozi iz tada još mlade države Izrael, uz podršku brojnih institucija širom sveta, započeli su sopstvenu potragu, nadajući se da će u trci za nalazima od najvećeg arheološkog značaja preteći pljačkaše koji za sobom ostavljaju pustoš.

U zabačenoj pećini na brdu udaljenom oko 2 km od Kumrana, 1952. je došlo do jednog od najuzbudljivijih otkrića. Na izbočini pri dnu pećine, delimično zaklonjenoj odronomstena, iza nekoliko drugih posuda koje su sadržale uobičajenije antičke svitke, nalazila se i posuda sa dva svitka bakarnih listova prekrivenih zemljom; kasnije se pokazalo da su to dve polovine istog bakarnog svitka, iglom ispisanog čudnom mešavinom hebrejskog i grčkog.

Bio je to, sada već čuveni, “Bakarni svitak”. Kad je otkriven, nije se moglo pročitati šta tačno na njemu piše, ali na poleđini svitka nazirali su se iglom napravljeni urezi i arheolozima se činilo da prepoznaju reči “zlato” i “srebro”.

Uzbuđenje izazvano ovim otkrićem ipak je malo splasnulo jer se pokazalo da razmotavanje svitka neće biti lak posao. Posle četiri godine premišljanja, odlučeno je da se svici iseku u bakarne trake koje će zatim biti očišćene i analizirane. Većina naučnika zaduženih za prevod oklevala je da objavi priču o Bakarnom svitku, iz straha da će pokrenuti zlatnu groznicu neslućenih razmera. Ali, mladom i svojeglavom Džonu Alegru dosadilo je zataškavanje, pa je objavio vlastitu verziju eksplozivnog sadržaja svitka.

Bakarni svitak je spisak – 64 tačke. Prve 63 su skrovišta blaga, zajedno sa uputstvima kako ih naći, dok poslednja tačka govori o kopiji popisa sa daljim uputstvima i, što je veoma važno, sa “objašnjenjem”. Nabrojana blaga su u različitim oblicima. Veći deo čine različite količine zlata i srebra, ali tu su i ukrasi, zlatne i srebrne posude, aromatični mirisi i svici.

Najviše zapanjuje, mada je i i najproblematičnija, količina pobrojanog zlata i srebra. Na svitku se, čini se, kao mera za težinu koristi antička jedinica talent. Danas niko nije siguran koliko tačno teži jedan talent iz Bakarnog svitka, budući da to zavisi od tačne starosti popisa. Po uglavnom prihvaćenom akademskom tumačenju, težina navedenog blaga (zajedno sa raznim drugim predmetima) iznosi neverovatnih 26 tona zlata i 65 tona srebra, što danas vredi oko 2 milijarde dolara, a cifre se odnose samo na vrednost materijala. Sa ovim tumačenjem ne slažu se svi, a dosta je i prostora za nagađanja, budući da se reč “talent” na svitku zapravo nigde ne pominje. Na primer, tvrdi se da se brojke na svitku ne odnose na talente, već na neku manju meru, što bi količine blaga učinilo uverljivijima.

Zbog mnogih razloga Bakarni svitak je upravo ono što bi svaki lovac na blago žudeo da pronađe. Kod njega nema uvoda niti tumačenja, a naizgled nema ni tajnog koda ili šifre. Svitak je sasvim jasan popis sa uputstvima. Međutim, tu su problemi sa tekstom, sa jezikom kojim je pisan i sa samim informacijama koje sadrži. Iako su uputstva prilično jasna, najveću prepreku predstavlja činjenica da se očigledno oslanjaju na prethodno znanje, bez koga su današnjim istraživačima mahom beskorisna. Primer sa svitka pokazuje o kakvoj je vrsti teksta reč i u čemu je glavni problem:

* U jami sa solju koja je pod stepenicama: 42 talenta.

* U pećini odaje stare perionice, na trećoj izbočini: 65 zlatnih poluga.

* U podrumu koji je u dvorištu stoji poklonjeno drvo za ogrev, usred kojega

su, u jami: posude i 70 talenata srebra.

* U rezervoaru koji je nasuprot istočnim vratima, na razdaljini od 19 lakata: u njemu su posude, a u kanalu koji u njega vodi: 10 talenata.

* U cisterni koja je ispod istočnog zida, u izbočini na litici: 6 posuda srebra.

Ukoliko vam lokacija na koju se svitak poziva nije poznata, uputstva nemaju previše smisla. Iako se pominju imena nekih mesta, čak su i ona višeznačna. Takođe, različiti prevodioci dali su i različite prevode. Pa iako oni ne odstupaju previše, i najmanje varijacije su ključne u utvrđivanju konačne lokacije.

Prevođenje svitka pokazalo se zahtevnim jer je hebrejski jezik, na kome je pisan, neobično arhaičan (za vreme u kome je nastao, što je verovatno negde u 1.v n.e.), a i mnogo je praznina u tekstu. Čak je i sam način zapisivanja pritiskanjem igle na bakarnu ploču čudan i težak za čitanje. Jedna teorija tvrdi da je svitak ispisao nepismeni pisar koji je jednostavno kopirao oblike sa originalne verzije napisane na papirusu ili pergamentu. Ovo bi imalo smisla u slučaju da se radi o stvarnom popisu blaga, s obzirom da autor ili autori svitka sigurno nisu želeli da osoba koja pravi kopiju bude upućena u tajne zapisane na njoj.

Još jedna čudna karakteristika svitka je prisutnost grčkih digrama i trigrama (skupovi od dva ili tri slova) na kraju nekih unosa, što je u prevodu naznačeno parovima ili tripletima velikih slova. Čak je i materijal od koga je svitak izrađen misteriozan: u pitanju je 99-postotni bakar koji je u antička vremena bilo vrlo teško i veoma skupo nabaviti. Očigledna je namera da svitak preživi vekove, ali se onda postavlja pitanje: zašto su autori toliko personalizovali uputstva?

Svici s Mrtvog mora, kao i Bakarni svitak, verovatno su sakriveni oko 70.g.n.e. kako bi se sačuvali od rimskih pljački u vreme gušenja pobune Jevreja. Uvreženo je mišljenje da su ih prikupili i sakrili ljudi iz kumranske zajednice čije se ruševine nalaze u blizini, a koje su Rimljani verovatno ubrzo posle toga poklali. Tačan identitet kumranske zajednice predmet je žestokih rasprava. Najpre se pretpostavljalo da je reč o Esenima, jevrejskoj sekti koja je živela na tom području (kako tvrde antički pisci Plinije i Josif).

Brojni istoričari, međutim, osporavaju ovo tumačenje, ističući da pojedina obeležja kumranske zajednice, kao i samih svitaka, ukazuju da ni stanovnici ni sastavljači svitaka (koji su mogli, ali nisu morali biti iste osobe) nisu Eseni. Na primer, neka od teoloških uverenja koja karakterišu svitke, u suprotnosti su sa učenjima koja se pripisuju Esenima.

Alternativne teorije o tome ko su bili stanovnici Kumrana pominju Sadukeje (jevrejsku sektu povezanu sa visokim sveštenicima jerusalimskog Hrama), ili neku vrstu rane prehrišćanske zajednice. Možda Kumran nije bio protomanastir, kao što se obično pretpostavlja, već neka vrsta tvrđave gde su se okupljali pobunjenici koji su se suprotstavili Rimljanima.

Poslednja mogućnost je da je Bakarni svitak zaista sakriven od Rimljana, ali u kasnijem periodu, u vreme jevrejskog ustanka koji je predvodio Bar Kohba (Drugi jevrejski ustanak) iz 132.-135.g.n.e. Uzrok ustanka bio je rimski plan za izgradnju hrama Jupiteru na Brdu Hrama. Bar jedna grupa Svitaka s Mrtvog mora pronađena u Pećini pisama gotovo sigurno potiče iz tog vremena jer se u spisima pominje upravo ovaj ustanak.

Onda, govori li Bakarni svitak istinu? Naučnici su ga najpre proglasili svojevrsnom antičkom prevarom, alegorijom. Takav se stav delimično zasnivao na početnoj pretpostavci da su svitak napravili i sakrili Eseni, asketska zajednica koja je prigrlila jednostavan život i teško da je posedovala mnogo blaga. Tu je bilo i pitanje velikih količina popisanog blaga, koje nijedna zajednica u kraljevstvu Judeje nije posedovala.

Mogući izuzetak bio je jerusalimski Hram, u to vreme centar judaizma kako u duhovnom, tako i u svetovnom smislu. Hramu su se plaćali danak i porez, a u riznici su se čuvale velike količine ukrasa, ritualnih posuda i raznih predmeta od plemenitih metala. Zato je Alegro, kao i mnogi kasniji teoretičari, tvrdio da je Bakarni svitak autentičan i da ukazuje na bogatstvo i ritualne predmete koji su sklonjeni iz Hrama i sakriveni da ne bi pali u ruke Rimljanima. Zašto bi se inače neko toliko trudio da napravi predmet neobičan kao što je Bakarni svitak, samo da bi ga tek tako sakrio u nekakvoj pećini u divljini? Drevni Jevreji tog podneblja nisu važili za posebno duhovit narod. Svitak u nekoliko navrata jasno pominje danak i poreze. Na primer:

* U ruševinama Kohlita: posude od danka gospodara nacija i ritualna odeća. To pripada danku i sedmome blagu, druga 10-ina uprljana. Ulaz je na rubu akvadukta sa severne strane.

U međuvremenu, u tački broj 32 pominje se 6 zlatnih poluga zakopanih u pećini kraj kuće Hakoza. Članovi porodice Hakoz, prema nekim biblijskim navodima, bili su rizničari Hrama, odgovorni za čuvanje njegovog bogatstva.

Teorija o hramskom blagu tvrdi da Bakarni svitak nisu sakrili Eseni – stanovnici Kumrana, već ljudi povezani sa jerusalimskim vlastima (iako je moguće i da su, pritisnute ratom, savez sklopile inače suprotstavljene grupacije). Ovo se nadovezuje na priče o tajnim tunelima koji vode od podnožja Brda Hrama pa sve do brežuljaka pored Mrtvog mora.

Postoje dve varijante teorije o blagu Hrama. Po jednoj je svitak napravljen tokom ustanka koji je vodio Bar Kohba i njegov sadržaj odnosi se na porez i danak koji su prikupljeni za Hram posle 70.g.n.e. Rimljani su tada uništili Drugi Hram, pa iako su porezi i danak i dalje prikupljani, Jevreji nisu imali gde da smeste blago ako su želeli da ga sačuvaju od Rimljana. Možda to objašnjava zašto je, kako kaže Svitak, blago bilo skriveno na toliko mnogo različitih lokacija, umesto u jednom ili u dva skrovišta, kako bi se očekivalo.

Druga verzija je potencijalno daleko značajnija za sudbinu čovečanstva i sveta, pošto je po njoj plen, koji navodi Bakarni svitak, zapravo blago sklonjeno iz Hrama pre 70.g.n.e, a koje uključuje i obredne ukrase poput Aronovog grudnog oklopa i Zavetnog Kovčega. Kao zamerka ovoj teoriji stoji činjenica da zapisi tog vremena jasno ukazuju da su Rimljani zaplenili velike količine blaga iz Hrama. Po jednom iskazu, Rimljani su zapalili Hram, a dragoceni metali koji su u njemu čuvani istopili su se i poput vode potekli žlebovima Hrama. Ali, moguće je i da su sveštenici za sobom ostavili taman toliko blaga da zadovolje pohlepne osvajače.

Ova druga verzija je značajna jer posebno nadahnjuje jevrejske vernike koji žele da se Hram ponovno izgradi i objavi se Kraj vremena. Da bi se to dogodilo, potrebno je učiniti mnogo toga, pa tako i povratiti obredne predmete neophodne za rituale u Hramu ili za pročišćenje njegove okoline. Ovim ljudima je tako lov na Bakarni svitak od jednostavne arheološke potrage postao deo duhovne potrage koja će pokrenuti Apokalipsu, sa svim pratećim geopolitičkim posledicama u stvarnom svetu.

Istoričarka Glorija Mos veruje da je blago pripadalo Esenima, pod pretpostavkom da ipak nisu bili asketski monasi kako ih nauka tradicionalno opisuje. Mosova tvrdi da su Eseni vodili neku vrstu antičke banje – zdravstvene klinike – i bili uključeni u posebno unosnu trgovinu lekovima, prodajući tamjan, smirnu i meleme koji su u to vreme bili vredniji od čovekove težine u zlatu. To bi objasnilo kako su se Eseni obogatili, a pojašnjava i napomene iz Svitka o aromatičnim biljkama koje su možda bile sirovine za proizvodnju lekova.

Na primer, tačka broj 4 sa Svitka glasi: Na brdu pored grada Kohlita, posude sa aromatičnim biljkama, sandalovinom i svetom obrednom odećom; sve aromatično bilje i blago…

Međutim, zagovornici teorije o blagu Hrama tvrde da su aromatične biljke bile važne za rituale u Hramu, ali i kao sastojci za proizvodnju miomirisa.

Ako pretpostavimo da je blago stvarno, je li moguće pronaći bilo koju od pomenutih lokacija? Postoji nekoliko primamljivih nagoveštaja kada su u pitanju imena mesta. Na primer, Svitak počinje tačkom broj 1: U tvrđavi koja je u Ahorskoj dolini, četrdeset lakata ispod stepenica koje vode prema istoku: škrinja za novac sa sadržajem, težine sedamnaest talenata. Veruje se da se Ahorska dolina nalazila vrlo blizu Kumrana prema zapadu i da je tamo postojala tvrđava Hirkanija. Nekoliko puta pominje se i grad Kohlit, što je možda aluzija na područje istočno od Jordana uz reku Jarmuk.

Tačka br. 49 pominje Absalomov spomenik. Absalomova grobnica i dan-danas stoji na putu između Jerusalima i Jerihona, ali je verovatno mlađa od Bakarnog svitka. Odnosi li se reč “spomenik” možda na nešto što je stajalo na istom mestu pre današnje grobnice?

Ovakve tragove sledili su stvarni lovci na blago kakav je buntovni Džon Alegro. Bio je toliko iznerviran ograničenošću i odugovlačenjem naučne birokratije da je pokrenuo sopstvenu ekspediciju. Identifikovao je brojne realne lokacije iz Svitka, a na kraju ipak završio praznih šaka. Zatim se ogorčen povukao u akademski egzil na ostrvo Vajt i posvetio se pisanju pogrdnih tekstova o religiji, zasnovanih na radikalnim tumačenjima svitaka.

Nadovezujući se na Alegra, biblijski arheolog Vendel Džons je tvrdio da je 1988. godine, prilikom lociranja vrča s antičkim uljem za pomazanje, koristio uputstva iz Bakarnog svitka. Godine 1992. otkrio je naslage nečega što je smatrao drevnim tamjanom. Džonsove tvrdnje bi možda trebalo posmatrati u svetlu njegovih eshatoloških uverenja. On, na primer, ulje i tamjan možda doživljava kao stvari koje bi se iskoristile u pripremi puta za Novi Hram.

Akademik Ričard Frojnd je ubeđen da je Pećina pisama, mesto otkrića dokumenata iz perioda jevrejskog ustanka, zapravo Pećina stubova koju pominje tačka broj 25 Bakarnog svitka. Kad je iskopana Pećina pisama, pored kamenih posuda i svitka pronađeni su i bronzani obredni predmeti. Frojnd tvrdi da se to slaže sa onim što navodi tačka 25i da su arheolozi, ne

znajući, otkrili jedno od blaga Bakarnog svitka, a obredni predmeti su možda upravo predmeti spaseni tokom razaranja Hrama. Međutim, filolog Edvard Kuk ističe da je Frojnd bio selektivan pri tumačenju tačke 25,koja kao zakopano blago zapravo navodi srebro, ne pominjući nikakve bronzane predmete.

Pisac Robert Feder ima radikalno alternativnu teoriju o tome gde se blago nalazi i koje je stvarno značenje Bakarnog svitka. Feder tvrdi da su neobično pismo i jezik Svitka slični oblicima korišćenim u drevnom Egiptu u 14.v.p.n.e, dakle otprilike u istom vremenu kada su Hebreji tamo bili u zatočeništvu.

Konkretno, neobičan merni sistem za težinu slaže se sa egipatskim numeričkim sistemom iz tog vremena, a merna jedinica na koju Feder misli je kedet. Primenimo li je na količine navedene u Svitku, doći ćemo do mnogo verovatnije sume od 26 kilograma zlata i 13,6 kilograma srebra.

Federova teorija glasi da su antički Jevreji svoj monoteizam preuzeli od faraona Ehnatona koji je oko 1340.g.p.n.e. egipatsku politeističku religiju pokušao da prevede u monoteizam, i da Bakarni svitak govori o blagu koje je zakopano oko El Amarne u Egiptu, na lokaciji Ehnatonove prestonice Ehtatona. Feder tvrdi da brojni opisi iz Svitka odgovaraju ovom području i da su neki poznati nalazi iz El Amarne zapravo blaga koja pominje Svitak.

On nudi i objašnjenje grčkih digrama i trigrama, tvrdeći da spojeni čine grčku verziju imena Ehnaton. Dalje razvija svoju teoriju u složen prikaz da su antički Jevreji, a kasnije posebno Eseni, bili čuvari tajne tradicije egipatskog znanja.

Bez obzira na Federove teorije, uopšteno se smatra da bi blago, ukoliko postoji, gotovo sigurno bilo skriveno u okolini Jerusalima, Jerihona ili Mrtvog mora. Posle gotovo 2.000 godina, međutim, možda više uopšte nije tamo. Postoji nekoliko uverljivih razloga, a najočigledniji je da su, tokom poslednjih dvadeset vekova, blago mogli pronaći-zapleniti stanovnici te oblasti. Na primer beduini, koji su pronašli Svitke s Mrtvog mora, možda su vekovima otkrivali slične nalaze, da ne spominjemo Jevreje,

Arape, hrišćane, krstaše, Saracene i Vizantince iz ranijih epoha. Mnoga skrovišta u kojima je blago bilo pohranjeno mogla su se tokom proteklog veka urušiti, biti pregrađena ili razvaljena, a svaki put je blago moglo biti i otkriveno. Takvi nalazi ne bi bili prijavljivani iz straha od konfiskacije-oporezivanja, pa tako ne bi ni bili uvršćeni na spiskove istorijskih zapisa.

Možda su blago otkrili upravo oni od kojih je sakriveno: Rimljani. Ako su mislili da im nije predato sve blago i da je veliki deo sakriven, možda su čitavu oblast pretražili uzduž i popreko. Istoričar Josif piše da su Rimljani mučili zarobljene Esene – možda upravo zbog toga da otkriju gde su sakrili blago iz Hrama?

U tačkama sa popisa na Svitku navedena su i skrovišta dokumenata. Filolog Ričard Gvin-Siri ističe da postoje dobro provereni slučajevi otkrića upravo takvih skrovišta. U vreme vladavine rimskog cara Karakale (211-217.g.n.e.) u blizini Jerihona je pronađena posuda sa svicima. U posudi su se nalazili rani zapisi, nalik Svicima s Mrtvog mora, i te zapise je koristio crkveni otac Origen kao pomoć pri sastavljanju biblijskog kanona koji je u rimokatoličkoj crkvi u upotrebi i danas. Takođe, patrijarh Timotije I iz Seleukije, 800.g.n.e. opisuje nešto gotovo identično legendi o otkriću Svitaka s Mrtvog mora:

“Pas Arapina u lovu… ušao je u pećinu i nije izlazio. Njegov gospodar pošao je za njim našavši ga kako kopa ispod stene gde su pronađene brojne knjige… Jevreji… su došli u velikim grupama i našli knjige Starog zaveta i još neke druge…”

Gvin-Siri čak tvrdi da posedujemozapise o otkriću materijalnih blaga koja se pominju u Bakarnom svitku. To su priče o Aladinu, Ali Babi i drugim junacima “Hiljadu i jedne noći” koje se pletu oko gomila skrivenog blaga. Ističe da ova zbirka priča potiče iz prvog veka naše ere (kad je Bakarni svitak najverovatnije sakriven) i možda uključuje fikcionalizovane verzije stvarnih priča iz arapskog sveta, pa i s Bliskog istoka.

Ako su Svici s Mrtvog mora ostali neotkriveni do četrdesetih godina prošlog veka, možda su pažljivije skrivena blaga mogla ostati skrivena sve do danas. To je san brojnih arheologa i lovaca na blago koji čeznu za razotkrivanjem tajni Bakarnog svitka i pronalaskom nekog blaga koje je u njemu pobrojano. Pojedini stručnjaci nagađaju da bi ključ svega mogao biti drugi svitak o kome se govori u poslednjoj tački, i da jedino posedovanje oba svitka može dovesti do otkrića blaga. Možda je original šifrovan tako suptilno da niko nije ni primetio.

Potencijalne lovce na blago ipak treba podsetiti da bi teško pronašli opasnije mesto za lov od ovoga, s obzirom da se njihov cilj nalazi na teritoriji stalnih sukoba Izraelaca i Arapa. Situacija je tako napeta da bi iskopavanja bilo kakve vrste vrlo verovatno izazvala ljutite optužbe pripadnika svih veroispovesti, a politička nesigurnost u regiji je takva da je gotovo nemoguće dobiti dozvolu za istraživanje zabačenih tajnih kutaka.

Istraživanje bez dozvole moglo bi biti kobno. U krajnjoj liniji, preuzeti taj rizik verovatno bi bilo prilično glupo.

Mišljenja stručnjaka još uvek su krajnje podeljena u vezi s tim da li je Bakarni svitak autentičan, fantazija, alegorija neke vrste koju još uvek ne razumemo ili je, ipak, pravi popis blaga. Čak i u slučaju poslednjeg, neprijatno zvuči saznanje da je sve što je moglo biti pronađeno verovatno već pronađeno.