Što se više razvijaju, prirodne nauke počinju da teže ka objektivnom religijskom iskustvu, a karakteristika našeg uma je – da „što preciznije definiše neku tezu, to nam se više javlja potreba za antitezom“.

Kada je objavljena 1902, knjiga Vilijema Džejmsa „Varijeteti religioznog iskustva“ postala je prva psihološka analiza religije u modernoj nauci. Ova knjiga je utrla put kliničkim i paranormalnim granama psihologije koje su stvorili Frojd i Jung.

Džejmsova knjiga je ujedno i najbolji način da se upozna pragmatizam njegovog mišljenja, njegova fascinacija otkrićima ljudskog uma i jedinstveno zagovaranje značaja ličnog iskustva. Ta klasična studija je danas od temeljne važnosti ne samo za sticanje svesti o religijama, već i za modernu psihologiju i psihijatrijsku medicinu. Naglašene ličnim stavovima o verovanju i posedovanju, intoksikaciji i iskustvu bliske smrti, Džejmsove teorije o preobraćanju u drugu veru, svetosti, ekstazi i misticizmu i danas pokreću nova pitanja i potpaljuju žestoke rasprave.

Ali su u i domenu nauke od tada do danas napravljeni neki ekstremni pomaci. Danas izgleda kao da bezrazložan (i možda finansijski) strah da ne dodirnu naelektrisanu „treću šinu“ intelektualne osude, sprečava mnoge istraživače da se izjasne o varijetetima onostranog iskustva. Samo godinu dana nakon objavljivanja psihološke analize Vilijema Džejmsa, Orvil i Vilbur Rajt su prvi put poleteli u svom avionu. Time je započela naša famozna kosmička epoha. Istraživanje svemira takođe utiče na stav naučne zajednice prema paranormalnom. Jer, bez obzira koliko skeptični bili kada je u pitanju nepoznato, zapravo nema ničeg „normalnog“ što bi se dalo reći o čovekovoj šetnji po Mesecu ili upoznavanju udaljenih svetova. Čuda novih tehnologija pobuđuju zapanjujuće stare uvide tradicionalnih verovanja. Kao rezultat toga, neki od najvećih napora savremenih skeptika da blokiraju povezivanje arhetipova nesvesnog se pretvaraju u uzaludan trud i to u našem vremenu.

Često se sa nestrpljenjem govori da naučna analiza neidentifikovanih fenomena predstavlja bezgraničan splet zabuna. A zapravo, većina paranormalnih iskustava se može razvrstati u svega pet glavnih kategorija ili varijeteta. Samo mali broj varijeteta može biti u nekom međusobnom odnosu. Hipotetički, svi oni mogu biti naučno objašnjeni ukoliko se precizno utvrde neporecivi dokazi o prirodi Boga.

Kosmos podržava život

Možda je najarhaičnije verovanje ljudskog roda ideja da je život potekao iz dubokog svemira. Iako je bezbroj različitih bogova i kućnih idola imalo zanačajnu ulogu u mitologijama naroda širom sveta, ono što je svim drevnim kulturama definitivno zajedničko jeste verovanje da je vrhovno biće kreacije i večni duh života nebeski Bog ili besmrtni nebeski praroditelj koji obitava na uzvšenim nebesima iznad maglovitih, olujnih planina i ispreda dugu istoriju kosmoloških verovanja.

Neki savremeni biolozi veruju da je potreba za Bogom možda centralna karakteristika utisnuta duboko u naš genom. Prema knjizi „Dobar gen: kao je vera usađena u naše gene“, koju je napisao Din Hamer, šef genetskog odseka Nacionalnog instituta za rak u SAD, ljudska duhovnost može biti adaptivna crta, locirana u jednom od gena koji istovremeno upravlja produkcijom neurotransmitera koji regulišu naša raspoloženja. Jedan potpuno novi i iznenađujući pristup je sada aktuelan i u samom tkanju evolutivne biologije jer zastupa potpuno novu teoriju o panspermiji, nasuprot staroj Darvinovoj teoriji o „primordijalnoj supi“. Sada znamo da su organska jedinjenja najverovatnije vanzemaljskog porekla. Pošto se život pojavio na Zemlji veoma brzo nakon što se planeta ohladila – što je veoma kratko vreme za prebiotsku evoluciju – najnoviji dokazi ukazuju da je život transportovan na Zemlju iz dubokog svemira udarom komete ili nekog sličnog nebeskog tela.

Umesto Darvinovog jezerceta primordijalne supe, astrobiolozi dočaravaju sliku ogromnog kratera utisnutog u morsko dno gde je kometa, donosilac života, nekada davno udarila u našu planetu. Eto polazne tačke za sav život na Zemlji – sveobuhvatno seme (panspermija) autentičnog vanzemaljskog života.

Premda to baš i nije običan fenomen, nema ničeg magičnog u vezi ove hipoteze. Ona jednostavno ukazuje da su kompleksni organski molekuli potisnuti gasom iz vulkanske pukotine na morskom dnu koju je nekada napravio udar komete. Prema nekim skorašnjim činjenicama, prvobitni život na Zemlji se upravo tako pojavio. A kako su ljudi životni oblici, možemo se fizički dovesti u vezu sa našim vanzemaljskim semenom – verovatno čak i na genetskom nivou.

Frensis Krik je 1962. podelio Nobelovu nagradu sa Džejmsom Votsonom za otkriće molekularne strukture DNK. Krik je dodatno, zajedno sa biohemičarem Leslijem Orgelom objavio i teoriju da se kompleksni genetski kodovi mogu širiti uz pomoć inteligentnih živih oblika i tehnologije za svemirska putovanja, tokom procesa koji su oni nazvali „režirana panspermija“.

Paralelni svet(ovi)

Prvu teoriju o panspermiji pomenuo je u svojim spisima grčki filozof Anaksagora u 5. veku pre nove ere. Razni naučnici, uključujući i Kelvina i Svante Arheniusa kasnije su je revitalizovali. Sedamdesetih godina prošlog veka, Fred Hojl i ČandraVikramasing su izneli hipotezu da se život na Zemlji prosuo poput pljuska živih ćelija iz nebeskih tela nalik kometama. Nedavno je otkrivan čitav dijapazon mikroba otpornih na radijaciju, što je jasno ukazalo da je biološki život održiv u dubokom svemiru. Ta poslednja otkrića su samo osnažila hipotezu astrofizičara o panspermiji i potvrdila da je život kosmički fenomen.

U tekstu objavljenom 2007. u časopisu „Sajentifik Ameriken“, teorijski fizičar Pol Dejvis je razmatrao mogućnost vanzemaljskog života. On je citirao zaključke konferencije iz 1995. godine, na kojoj je slavni belgijski biohemičar Kristijan de Duve život nazvao kosmičkim pravilom i proglasio da ga je definitivno moguće naći na svakoj planeti Zemlji nalik. De Duveova izjava je samo učvrstila uverenja mnogih naučnika da je univerzum krcat životom. Ova teorija koju je Robert Šapiro sa njujorškog univerziteta nazvao biološkim determinizmom, tvrdi da je život zapisan u zakonima prirode. Teorija o panspermiji se takođe naziva i teorijom o kosmičkom poreklu, što je razrada originalne ideje Freda Hojla. Zagovornici kosmičkog porekla insistiraju da – poput mase i energije – ni život nema primarno poreklo. On je tako duboko utisnut u zakone prirode, da mapa života univerzuma ne može biti ni stvorena ni uništena. Može se samo menjati iz jednog oblika u drugi.

Kosmičko skladište genetskog materijala života je analogno samoobnavljajućoj toploti i skupu transfera mase. Pokreti mikroskopskih čestica leda velikih razmera u dubokom svemiru i njihova ozračenost ultraljubičastim svetlom, energetski recikliraju sintezu života pomoću bezbrojnih pljuskova mikroba transmigratornim rutama koje su trasirali udarni talasi udara kometa i kometoidnih nebeskih tela.

Kosmičko poreklo ukazuje da osim „održanja mase i energije“, razne naučne studije takođe treba da uzmu u obzir i „održanje sinteza“. To je jednostavno pravilo transfera koje kaže: kako se masa relativističkog sistema smanjuje, njegova energija će se povećavati i obratno. Njegova vrednost mora uvek biti veća od nule, jer bez bar nekakvog održanja sinteze, zamena mase i energije ne bi bila moguća.

Idealno stanje održanja sinteze se može prikazati kao jednaka mešavina mase i energije isprepletena kao oscilirajuće vlakno u vakuumu. To je prilično zgodan opis kvantnog sveta. Najefikasnija sinteza koja se može pronaći u prirodi je svakako biosinteza, ili metabolizam života. Ako se iza zakona fizike zaista krije superiorna inteligencija ili Bog, možda trojstvo mase, energije i života predstavlja tri aspekta jedne iste stvrari – fluktuaciju praznine:

* Otac – singularitet beskrajne mase

* Sveti Duh – kvant apsolutne energije

* Sin – sinteza inteligentnog života

Prema bivšem šefu Projekta ljudskog genoma, Frensisu Kolinsu, možda je u nekom trenutku Bog zaista intervenisao u kvantnoj mehaničkoj neizvesnosti da bi podstakao prirodne koncepcije i dizajne, a sve zbog haotične nepredvidivosti načina na koji će kompleksni sistemi uticati na našu budućnost. „Stoga je savršeno moguće da je Bog mogao uticati na stvaranje suptilnošću koju naučna osmatranje ne bi uspela da prepoznaju. Na taj način moderna nauka otvara vrata božanskoj akciji bez potrebe za čudima koja prkose zakonima“, rekao je nedavno Kolins.

Ali ako je božiji um ili neka vrsta više svesti utisnuta u tkanje prostor-vremena, kako je tu dospela?

Ako je univerzum nastao singularitetom Big Benga (veliki prasak) i zatim se proširio, isto tak izgleda moguće da bi mogao učiniti i suprotnu stvar i skupiti se uz opšte uništavanje, krckanje i škripanje. Postoji logična simetrija takvom efektu. Ako je univerzum osuđen da se skrcka, ili bi se skupio do singulariteta (tačka beskrajne gustine i nultog obima) i sve bi prestalo da postoji, ili bi se odbio nazad uz prasak i rasprskavanje. Takvo ’Big Bauns’ -Veliko Odbijanje, bilo bi slično ili potpuno isto Big Bengu. Po teoriji, multiverzum je kolekcija višestrukih, multi univerzuma koje zajedno čini sva realnost. Vilijam Džejms je prvi skovao termin multiverzum još 1895. Brojni univerzumi unutar multiverzma se obično nazivaju paralelnim univerzumima.

Svet naglavačke

Danas postoji veliki broj teorija o multiverzumima. Astofizičar Tomas Gold smatra da treba razmotriti realnost da „drugi univerzumi nastanjuju naš prostor primetnosti“. Fizičar Mičio Kaku veruje da se petlja kvantne gravitacije multiverzuma može integrisati u novu naučnu granu u razvoju – u nauku teleportacije. Ekpirotski model Pola Stajnharda i Nila Taroka je preteča široko prihvaćenih cikličnih modela u kojima univerzumi prolaze kroz beskrajne, nezavisne cikluse velikog odbijanja, uz večnost alternativnih Big Bengova i big krančova (velikih skrckavanja) koji se, kao odrazi u oglealu, neprestano ponavljaju.

Teoretičar Piter Linds je nedavno predložio model konačnog, ograničenog univerzuma bez početka i kraja, u kome je vreme ciklično a univerzum se ponavlja beskrajan broj puta. Međutim, pošto je to potpuno isti ciklus koji se ponavlja, takođe se može interpretirati kao da se odigrava samo jednom. Rezultat je dvofazna multiverzumska petlja bez početka i kraja, ali je konačna, ograničena i zaobilazi singularitete. Problemima poput monopola, neravnoteže između materije i antimeterije i uzroka što su početni uslovi Big Bengova izgleda toliko specifični, nisu potrebna dodatna rešenja.

Ključna karakteristika Lindsovog modela je njegovo razmišljanje o termodinamičkom preokretanju vremena. Umesto da se naruši drugi zakon termodinamke i smanji entropija, redosled događanja se iznenada formira oko Lindsovog cikličnog univerzuma tako, da je singularitet izbegnut a entropija nastavlja da raste.

Stiven Hoking je jednom izjavio da ukoliko univerzum počne da se skuplja, zajedno sa njim moraće da se preokrene čitav termodinamički pravac vremena. „Sve bi se okrenulo u suprotnom pravcu u odnosu na to kako je danas: svetlost bi putovala unazad ka zvezdama, a slomljena jaja na podu bi se čudesno ponovo sklapala u celinu“.

Fizičar Ronald Malet trenutno vodi jedno veoma kontraverzno istraživanje putovanja kroz vreme. Ali drugi zakon termodinamike pokazuje da proces transfera toplote ima samo jedan pravac i nepovratan je. Ovaj zakon takođe predviđa da se entropija ili mera nereda izolovanog sistema vremenom povećava.

„Ako su svi zakoni fizike, uz izuzetak drugog zakona termodinamike, simetrični i jednako se mogu okrenuti u suprotnom smeru, postaje očigledno da će se, suočen sa situacijom gde se entropija prisilno smanjuje umesto da raste, redosled događanja jednostavno preokrenuti tako, da će redosled kojim se događaji odvijaju još uvek ići u pravcu u kome se entropija povećava“, tvrdi Piter Linds. „Drugi zakon će se održati, događaji će se nastaviti u kontinuitetu i ni jedan drugi zakon fizike neće biti prekršen.“

Ni jedan od zakona održanja u ovom cikličnom modelu neće biti narušen, jer se okreće jedino redosled događanja. Možemo otići na subotnji matine u bioskop i odgledati film pušten unazad u kome svi glumci hodaju natraške, u pogrešnom pravcu. Ali se sat neće prebacti unazad na petak. Na sličan način, Piter Linds smatra da preokretanje redosleda događanja blizu singulariteta uz poštovanje entropije, ne znači nužno da se i pravac termodinamike mora preokrenuti. Ipak, tako nešto pruža značajno naučno opravdanje velikog odbijanja.

U blizini singulariteta, razlika između prošlosti i budućnosti postaje nevažna. Ipak, simetrični fizički procesi, osim drugog zakona termodinamike, sve vreme se mogu preokrenuti tako, da se odigravaju u pravcu u kome se entropija još uvek povećava. U tom pravcu se nikakav singularitet neće pojaviti. Događaji će jednostavno uskoćiti u svoje obrnute ekvivalente i nastaviti da se odvijaju od trenutka gde bi se dogodio singularitet da se redosled događanja nije okrenuo.

Linds tvrdi da postaje očigledno da će Veliko Odbijanje ne samo da povesti događaje nazad do Big Benga, već će ga zapravo izazvati. Univerzum bi se tada proširio, ohladio i pre ili kasnije naš solarni sistem bi ponovo stekao svoj oblik. „Na pitanje šta je izazvalo Big Beng, odgovor je: big kranč – Veliko Skrckavanje. To je već samo po sebi neobično. A da li se Veliko Skrckavanje nalazi u prošlosti ili budućnosti velikog praska (Big Benga)? Jednako je moguće i jedno i drugo. Isto tako se može postaviti i pitanje da li se Big Beng nalazi u prošlosti ili budućnosti velikog skrckavanja? Razlika između prošlosti i budućnosti postaje apsolutno beznačajna. Šta više, čovek se sada suočava sa univerzumom koji nema ni početak ni kraj vremena, ali je takođe i ograničen, konačan pa mu ne treba početak“.

Božanstvo mašinske ere

Kako se božiji um uklapa u ciklični univerzum? Kako kompjuteri postaju sve pametniji, za nekoliko decenija mašine bi mogle postati inteligentnije od ljudi, što bi stvorilo tehnološki singularitet. Mnogi naučnici veruju da će, pre ili kasnije, mašine postati svesne. Najjednostavniji način da se ovo postigne jeste uklapanje postojećih životnih formi (kakve su neuroni ili mikrobi) u čipove biokompjutera. Vernor Vindž, naučnik koji je iskovao frazu ’tehnološki singularitet’, 1993. godine je rekao: „Za trideset godina imaćemo tehnološke mogućnosti da stvorimo nadljudsku inteligenciju. Veoma brzo posle toga, okončaće se ljudska era.“

Fondaciju za izučavanje akceleracije (ubrzanja) čini grupa tehnologa i futurista koji istražuju ubrzani razvoj specijalnih domena nauke, da bi odredili očekivani tehnološki singularitet. Predsednik ove fondacije, Džon Smart, poseduje veliku arhivu teorija i hipoteza o singularitetu. Njegova poslednja razmišljanja odnose se na informacione i kompjuterske studije i evolutivnu razvojnu biologiju.

Smart i njegove kolege pretpostavljaju da će se tehnološki singularitet pojaviti pod maskom „crne rupe analogne računarskom sistemu“. Teorijski fizičar Li Smolin smatra da bi takva struktura verovatno bila integralna komponenta replikativnog živtnog ciklusa univerzuma naše evolutivno razvojne biologije unutar multiverzuma.

Naučnici koji se bave evolutivnim razvojem se nadaju da dva odvojena procesa kartezijanskog dualizma – um i materija – mogu da rade zajedno unutar tehnološkog singulariteta, da bi kreirali univerzum. Oni smatraju da su inicijalni uslovi Big Benga rezultat procesa evolutivne selekcije koji obuhvata i adaptaciju univerzuma u multiverzumu i reprodukciju niverzuma putem „inteligentnih crnih rupa“.

Smart i njegovi istomišljenici trenutno zagovaraju stav da je „lokalna inteligencija Zemlje na putu da stvori reproduktivni sistem analogan crnoj rupi, i da zaseje formaciju kako bi stvorila drugi univerzum unutar multiverzuma“.

Informaciona fizika

Rodžer Penrouz i pok.Stiven Hoking su potvrdili da unutar crne rupe mora postojati singularitet. U njenom centru gravitacija dostiže beskrajnu jačinu, stvarajući beskrajna zakrivljenja geometrije prostor-vreme sve do tačke nultog obima. Fizičar Džon Viler koji je iskovao termine ’crna rupa’ i ’crvotočina’, veruje da će „Veliko Skrckavanje“ biti moguća i krajnja sudbina univerzuma. Nije teško primetiti sličnost između crne rupe i Velikog Skrckavanja. Međutim, postoji i razlika između njih. Van crne rupe nalazi se čitav univerzum. U slučaju Velikog Skrckavanja, ne postoji bilo šta van oblasti totalnog kolapsa koja predstavlja čitav univerzum.

Fizičari i informacioni teoretičari se nadaju da će uskoro biti prihvaćena sjedinjena „informaciona fizika“, čime će se omogućiti bolje razumevanje našeg univerzuma kao kvantnog računarskog sistema. Nekolicina teoretičara podržava model cikličnog multiverzuma zato što „o razvoju u biologiji treba takođe razmišljati kao o cikličnom procesu, pokretu iz smena, sve u cilju da se organizam adaptira na okolinu, na novo seme.“

Teorijski fozičar Frimen Dajson je nedavno rekao kako možemo da vidimo da „um“ (informacioni proces) ima daleko veći prožimajući uticaj na „materiju“ (lokalni fizički procesi) kao funkcija njihovih kompleksnosti. „Tokom vremena, kompleksni sistemi postaju vodiči i oblikovatelji bar sopstvenih, lokalnih univerzalnih dinamika“, kaže Smart.

Molekularni biolog Šon Karol insistira da evolutivna razvojna biologija traga za razrešenjem razlika između procesa koji se odvijaju na nivou ćelija, organizama i ekologija. Ona pokazuje potencijal da kreira meta-darvinističku paradigmu u biologiji. A najžešća teorija evolutivne razvojne biologije jeste da inteligencija može da prenese naučene informacije u novi univerzum putem crnih rupa.

Džon Smart piše: „Crna rupa je poslednje mesto na kome bi poželeli da budete ako još uvek pokušavate da kreirate (razvijete) univerzum, ali je upravo ono mesto na kome bi želeli da budete ako ste dostigli asimptotu kompleksnosti razvoja u ’spoljašnjem svemiru’, ako ste angažovali sve finitne lokalne resurse u najefikasniji nerelativistički kompjutronium, pa sada otkrivate da je – u odnosu na vas – primetni univerzum pojačano ergodsko (ponavljajuće, kosmogenio nekreativno) i zasićeno okruženje za učenje. Sve što želite jeste da se dočepate spoljnog univerzuma i najvećeg broja korisnih informacija u što kraćem roku, pre nego što uđete u jednu potpuno novu zonu kreativnosti (spajanje sa inteligencijom crne rupe, prirodna selekcija i stvaranje novog univerzuma).“

Ipak, otkriće da stari univerzum nije kreativan niti koristan sa nečije tačke gledišta, može imati groznu sličnost sa neopisivom golgotom. „Dok spoljašnji univerzum ubrzano umire, vi lokalno učite svaku sitnicu koju još možete naučiti o njemu, jer se vaš univerzum dezintegriše u virtuelno nesubjektivnom vremenu“.

Postoji više od jednog načina da se naučno istraži takav događaj. Sa jedne strane, minuskulna crna rupa normalno stvorena u svemiru, može se gotovo sudariti sa inteligentnim oblikom života i izvući podatke o njegovoj genetici. Sa druge strane, mikroskopska crna rupa stvorena u eksperimentalnom reaktoru, na sličan način se može usmeriti da se sudari sa organskim životom. Obe paradigme se mogu povezati nekom vrstom informacione petlje ili, kako je to Ajnštajn nazvao, „sablasnom akcijom na daljinu“. Po jednom opisu, osoba koja prima akciju može biti podignuta na gore na ukrštenim motkama poput ljudskog gromobrana, da bi privukla minijaturnu crnu rupu sa potpuno mračnog neba. Po drugoj verziji, subjekt može biti privezan u visokotehnološkoj laboratoriji poput žive mete, da bi apsorbovao dezintegraciju crne rupe koju je stvorio čovek. Uprkos tome koliko jadno izgledaju ilustracije potencijalne golgote, inteligentna živa meta bi mogla da udahne informaciju u mikroskopsku crnu rupu i stvori inicijalne uslove za obrnut ciklus univerzuma – i tako osigura uslove za kosmos ispunjen životom.

Dvofazni svemir

Šta bi moglo biti moćnije od stvaranja univerzuma pomoću čiste svesti? Teoretičari singulariteta to nazivaju „univerzalnim prenošenjem“ i crne rupe smatraju ogromnim genetskim sistemima za transmisiju inteligencije. U teoriji, crna rupa može pokupiti inteligenciju ili biološku svest a da ne uništi strukturalne kompleksnosti. Stiven Hoking veruje da se to može dogoditi ako je napredna inteligencija stvorena od neke vrste organizacije ispod veličine atoma. (Za potrebe eventualnih inteligentnih sistema postoji 25 redova magnitude između atoma i Plankove dužine.)

Džon Smart zaključuje: „Ne samo što su inteligentne crne rupe izgleda savršene sejačice koje kupe i pakuju svaku i poslednju korisnu telesnu informaciju u univerzumu pre nego što ga napuste, već takođe mogu biti i idealne za spajanje, takmičenje, kooperaciju i angažovanje u prirodnoj selekciji sa drugim intrauniverzalnim inteligencijama. To je zbog toga što crne rupe i samo crne rupe omogućavaju specijalnu vrstu „jednosmernog putovanja kroz vreme“ za spajanje sa drugim evolutivno jedinstvenim univerzalnim inteligencijama u virtuelno nesubjektivnom (unutrašnjem) vremenu“.

Tokom srednjeg veka je verovanje u cikličnost vremena katolička crkva rutinski proglasila zabranjenim. Ipak, čak se i u „Bibliji“ pominje dvofazni svemir; Big Beng se pominje u „Postanju“ uz pominjanje stvaranja. Big Kranč (Veliko Skrckavanje) je opisano u „Otkrivenju“. Pošto su se provukli kroz procep jame bez dna, pojavili su se novo nebo i nova Zemlja, ali bez mora. Možda je ta slika dubokog zdenca podsećanje na krater na dnu mora, davno nastao udarom komete koja je našoj planeti donela život?!