Možda je teorija o šupljoj Zemlji jedna od najčudnijih teorija koje smo ikada imali. Prvi je o tome progovorio još 1692. godine Edmund Halej.

Halej je bio engleski astronom čiji su matematički proračuni ukazali da će se kometa koja danas nosi njegovo ime ponovo vratiti. Bio je fasciniran magnetnim poljem Zemlje. Baveći se ovom temom godinama, primetio je da smer magnetnog polja vremenom malo varira. Jedini uzrok takvog odstupanja koga se Halej mogao setiti, bilo bi postojanje ne jednog već nekoliko magnetnih polja. Halej je zaključio da je Zemlja šuplja i da unutar nje postoji druga sfera sa još jednim magnetnim poljem. U stvari, da bi izračunao sve varijacije u magnetnom polju, Halej je izneo teoriju po kojoj Zemlju čine četiri sfere, koje se nalaze jedna u drugoj, kao ruske babuške.

Takođe je smatrao da je unutrašnjost naše planete prepuna života i da poseduje luminoznu atmosferu. Verovao je da Auroru borealis ili severno svetlo, stvara gas koji izlazi kroz tanku koru na polovima.

Neki drugi naučnici su prihvatili Halejevu teoriju, često joj dodajući po nešto svoje. Švajcarski matematičar Leonard Ojler je u 18. veku teoriju o višestrukim sferema zamenio teorijom o jednoj jedinoj šupljoj sferi, sa unutrašnjim suncem prečnika 1.000 km. To sunce obezbeđuje toplotu i svetlost naprednoj civilizaciji koja živi u unutrašnjosti planete. Kasnije je škotski matematičar, ser Džon Lesli, izneo teoriju da postoje dva unutrašnja sunca koja je nazvao Pluton i Prozepina.

Jedan od najvatrenijih zagovornika teorije o šupljoj Zemlji bio je Amerikanac Džon Simis, bivši oficir i biznismen. Simis je verovao da je Zemlja šuplja i da se na severnom i južnom polu nalaze ulazi široki 6.500 i 10.000 kilometara, koji vode u njenu unutrašnjost. Veći deo života Simis je posvetio detaljima svoje teorije i prikupljanju novca za ekspediciju na Severni pol, čiji bi cilj bio da pronađe prolaz u unutrašnjost Zemlje. Nikada mu nije uspelo da organizuje ekspediciju, ali je Džeremaja Rejnolds, novinski urednik i jedan od Simisovih sledbenika posle njegove smrti iskoristio svoj uticaj da bi ubedio vladu SAD da 1838. pošalje ekspediciju na Antarktik (Listu knjiga koje se bave šupljom Zemljom a nalaze se u Kongresnoj biblioteci možete da pogledate ako kliknete ovde). Iako ekspedicija nije tamo pronašla nikakvu pozamašnu rupu, donela je ubedljiv dokaz da Antarktik nije samo polarna ledena kapa, već Zemljin sedmi kontinent.

Kada je 1846. godine u sibirskom ledu otkriveno zamrznuto telo izumrlog mamuta, za Maršala Gardnera je to bio dovoljan dokaz da Zemlja jeste šuplja. Gardner je razvio teoriju o jednom suncu unutar planete i objavio svoj zaključak da je mamut tako savršeno očuvan zato što je umro tek nedavno. Verovao je da mamuti i druga izumrla stvorenja slobodno krstare po unutrašnjosti Zemlje. Sibirski mamut je odlutao van granica svog sveta kroz rupu na Sevrnom polu i smrzao se. U Sibir ga je donela ledena reka.

Otprilike u to isto vreme se pojavila nova teorija koju je potpisao Sajrus Rid Tid. Tid je tvrdio da je Zemlja šuplja sfera u čijoj unutrašnjosti žive ljudi. U centru sfere je sunce koje ima jednu tamnu i jednu svetlu polovinu. Kako se sunce okreće, stvara se pojava njegovog zalaska i izlaska. Gusta atmosfera u centru sfere onemogućava tamošnjim stanovnicima da vide nebo i drugu, spoljašnju stranu sveta. Tidova teorija je zadala dosta glavobolje matematičarima 19. veka i nije im pošlo za rukom da je ospore čistom geometrijom, jer se spoljašnjost sfere može bez preteranog napora mapirati na njenu unutrašnjost.

Tid je promenio svoje ime u Koreš i osnovao ono što bi se današnjom terminologijom moglo nazvati kultom. Kada je kupio 2.500 hektara zemljišta na Floridi, Koreš je sebe proglasio mesijom nove religije. Umro je 1908. godine, a da ničim nije zaista dokazao svoje ideje.

Ipak je, čak i posle njegove smrti, verovanje o šupljoj Zemlji nastavilo da živi. Priča se da je tokom II svetskog rata Hitler poslao ekspediciju na baltičko ostrvo Rugen. Tamo je doktor Hajnc Fišer uperio teleskopsku kameru u nebo, u pokušaju da fotografiše britansku flotu kroz šuplju unutrašnjost konkavne Zemlje. Izgleda da nije imao previše uspeha u tome, pa je britanska flota spašena.

Posle II svetskog rata se pojavilo još priča o verovanju nacista da je Zemlja šuplja. Ernst Zundel je objavio knjigu “NLO – nacističko tajno oružje”, tvrdeći da su se pred kraj rata Hitler i njegov poslednji bataljon ukrcali na podmornicu, pobegli u Argentinu i na Južnom polu, u prolazu koji vodi ka unutrašnjosti planete, uspostavili bazu za leteće tanjire. Zundel je tvrdio i da su nacisti bili posebna rasa koja je u naš svet stigla iz unutrašnjosti Zemlje.

Kako je vreme prolazilo, ova teorija je sve manje smatrana teorijom alternativne nauke, a sve više temom naučne fantastike i fantazije. Možda se to dogodilo jer su nova otkrića svake godine dokazivala neosnovanost većine ideja o svetu unutar sveta. Američki admiral Ričard Bird je 1926. preleteo Severni pol, a 1929. i Južni pol. Nije video prolaze koji vode u unutrašnjost planete. Prolazi se ne vide ni na fotografijama koje su astronauti snimali iz svemira. Savremena geologija ukazuje da je Zemlja najverovatnije mahom čvrsta masa.

Jedan od zagovornika ove teorije je ipak objavio da se dočepao fotografije NASA na kojoj se jasno vidi crna rupa na Severnom polu. Fotografiju je nazvao ključnim dokazom da postoji prolaz u unutrašnjost Zemlje. Na kraju se ispostavilo da je ključni dokaz stvoren kombinovanjem nekolicine fotografija snimanih tokom 24 sata, tako da svi delovi budu viđeni u dnevnom svetlu. Crna rupa na vrhu je bila deo arktičkog kruga koji nikada nije osvetljen tokom dana u zimskim mesecima.

Svakako najpoznatiju knjigu na ovu temu napisao je Žil Vern. Put u središte Zemlje opisuje treću teoriju o šupljoj planeti, koja je čak verodostojnija od druge dve. Bar u delu gde prolaz sa površine vodi u podzemne pećine u kojima cveta život. U knjizi se trojica naučnika spuštaju kroz ugašeni vulkan na Islandu, pokušavajući da pronađu put koji vodi u središte Zemlje. To im ne polazi za rukom, ali otkrivaju podzemno more prepuno praistorijskih stvorenja, među kojima su i pleziosaurusi.

Žil Vern je bio uverljiviji u opisima podzemnog sveta, nego što bi se moglo očekivati. Naučnici su se godinama rugali ideji o postojanju života u podzemlju gde nema svetla da obezbedi energiju potrebnu za opstanak. Danas se zna za bakterije koje jedu stene, a koje žive 1,5 km ispod površine tla. U rumunskoj pećini koja je bila potpuno odsečena od površinskog sveta tokom 5,5 miliona godina, naučnici su pronašli čitav jedan razgranati ekosistem u kome su živeli paukovi, škorpioni, pijavice i stonoge.

A nasuprot priči o šupljoj Zemlji, stoji ona o šupljem Marsu. Stena sa Marsa koja je pronađena na Antarktiku, nagoveštava da su u podzemlju crvene planete živele bakterije, a možda još uvek žive tamo. I ko zna šta još. Uostalom, zamislite šta bi o postojanju života na Zemlji zaključio vanzemaljac koji, igrom slučaja, sleti u pustinju Gobi ili u neprohodni, jalovi krš uralskih planina.