Dvadeset sedmi oktobar je, 2019. godine. Jesen je raširila skute, pokazujući svoje ćudi i čari lepezom živopisnih boja, mameći poglede posmatrača kao što sam ja. Dok se košava igra pramenovima moje kose, razmišljam o Svetoj Petki, slavi koju slave generacije žena u mojoj porodici, uključujući moju majku i mene. Ona je moj anđeo čuvar koji me u snovima opominje, grdi, kudi i šifrovanim porukama savetuje i usmerava.
Tog dana imala sam neke uplate i isplate u banci i to sam brzo završila. Ulazim u apoteku tik do ekspoziture banke. Dočekuje me široki osmeh moje školske drugarice iz gimnazije. Pita me da li sam zainteresovana za proslavu tridesetogodišnjice mature. Kažem joj da tog dana imam nekih obaveza, možda sledeći put. Čitam razočaranje na njenom licu. Pozdravih se i odoh u nabavku, pošto sam ja „izvršni direktor“ za spremanje slave u mojoj kući. Razmišljam u sebi, šta me to sprečava da prisustvujem tim godišnjicama? Da li je to puka slučajnost ili neka viša sila? I za desetogodišnjicu i za dvadesetogodišnjicu bila sam toliko bolesna da nisam mogla da ustanem iz kreveta. Naredni događaji će pokazati da će se isto desiti i za tridesetogodišnjicu mature…

Taj moj razred iz gimnazije bio je specifičan. Svi smo trčali veliki maraton znanja, boreći se za svaku peticu u dnevniku, boreći se za prva tri mesta na raznoraznim takmičenjima, boreći se da upišemo i završimo fakultete, što smo svi, osim jedne osobe, i učinili. Na žalost, ja sa tim ljudima nikada nisam bila bliska i verovatno bih se na tim proslavama mature osećala kao voštana lutka u muzeju „Madam Tiso“.
Prilikom izlaska iz apoteke osetih se neobično, kao da mi nešto fali, ali ne znam šta. Hodajući dalje, osetih hladnoću i jezu. Tresla me je groznica i imala sam temperaturu. Produžih dalje u kupovinu i dođoh kući. Ne obraćajući pažnju na sebe, počeh sa kuvanjem i spremanjem. Kada mi je i poslednji atom snage nestao, sto je bio postavljen i sve je bilo gotovo. Upaljena je sveća, prerezan kolač i ukućani počeše da se služe đakonijama. Ja nisam mogla ništa da probam. Osetih mučninu i povukoh se u svoju sobu.

Mir poče da mi remeti zvonjava mobilnog telefona. Svi me zovu na slavu. Objašnjavam da i ja slavim i da mi u kući gori sveća i da tog dana ne idem kod drugih. Komšinica me zove na slavu nekog udruženja, a ja joj rekoh da jedva mogu i do kupatila. Stanje mi se pogoršava, smenjuju se cele noći mučnina, povraćanje i dijareja. Pred zoru, sva iscrpljena, nekako zaspah. Ali, to nije bio čvrst san, nego kao da sam između sna i jave, neko bunilo iz kojeg ne mogu da se izvučem. Sanjam da koračam ulicom meni i poznatog i nepoznatog mesta. Sa obe strane ulice je red belih kuća i zgrada. Prolazim kroz neki hodnik, pa kroz biblioteku i na kraju izlazim i vidim crkvu.
Pogled mi je zalepljen za krst na njenoj kupoli. Taj zlatni krst kao da se stapa sa plavetnilom neba i neobično sjaji. Budi me žagor ukućana, čujem da neko izgovara reč „strašno“. Shvatam da se to odnosi na mene, ali ne mogu niti da progovorim, niti da ustanem. Opet zapadam u letargičan san. Nemam predstavu o vremenu i ne znam da li je jutro ili veče. Posle ko zna koliko vremena budi me osećaj gladi. Trebalo bi otići lekaru, ali ja za to nisam sposobna. Opet se nadam da će mi biti bolje, ali me mučnina, koja se javlja kada osetim miris hrane, demantuje. Živim danima na vodi i sokovima i supicama iz kesice.

U tom nekakvom bunilu mi prolaze beskonačno dugi dani. Nikako da se oporavim i stanem na noge. Proganja me taj san sa crkvom. Toliko je upečatljiv da ga i tako bolesna ne mogu da izbijem iz glave. Ipak, govorim sebi da je sve to samo san i ništa više.
Oporavih se tek krajem novembra. Setih se da sam sličan takav san sanjala već dva puta. Prvi put sanjah crkvu sa krstom na početku ulice gde sam nekada živela. Pored crkve stoji moj školski drug, smeje se i nešto priča, ali ja ne razabiram reči. Posle nekoliko meseci, na nekom portalu, pročitah da je umro. Identičan san sa crkvom sanjala sam i kada je preminula kćerka našeg poznanika. Tada sam sanjala da lutam po nepoznatom groblju i da tražim nečiji grob. U stvarnosti nisam mogla da nađem telefonski broj oca i majke preminule devojke, negde sam ga bila zagubila, te tako nisam znala ni vreme ni mesto njene sahrane, pa ne odoh na sahranu, već naknadno poznaniku izjavih saučešće.
Neka zebnja mi se uvukla u kosti. Pomislih, pa neće valjda opet neko da umre, dosta mi je smrti. Daj, Bože, da mi se već jednom nešto lepo desi. Posle ove moje bolesti nisam osećala ni ukus ni miris hrane, a slatkiše nisam mogla ni da smislim, a i moje kuvanje je postalo katastrofalno. Ukućani su se žalili da je sve što skuvam bezukusno, a ja sam se pravdala time da nisam profesionalni kuvar. Tako, nekako, prolete i ta godina.
Na Badnje veče 2020. godine opet sanjah crkvu. U mom snu to je kamena crkva koja izvire iz neke tmine i na nekom je ostrvu. Ustadoh na Božić i zamislih se. Razmišljala sam o tom snu dok sam u rernu stavljala meso da se peče i sarme da se krčkaju na šporetu. Božiću se svi u kući posebno radujemo i uvek ga svečano obeležavamo. Po prvi put posle dva meseca osetih miris hrane iz kuhinje, ali pažnju mi skrenu zvuk telefona. Ja, onako, kao za sebe, razmišljajući naglas, rekoh da je neko iz familije verovatno umro. I stvarno, javiše da je moj (deset godina od mene mlađi) rođak umro. Majka se javila na telefon, uz rečenicu: „Danijela zna da je neko umro“. Svi, i sa jedne i sa druge strane žice, ostadoše u čudu. Posle im ispričah da, kad neko treba da umre, sanjam crkvu sa zlatnim krstom.

Volela bih da je ovaj moj san ostao samo san, ali na žalost, stvarnost je više puta pokazala da nije. To je više od sna, to je nagoveštaj da su nekome koga poznajem ili ko mi je blizak, dani odbrojani. Interesantno je da nikada ne znam ko je u pitanju. Tek sled budućih događaja mi donese odgovor…
Danijela Janković