Gde god bi krenuo pratili bi ga oblačići duvanskog dima. Pamtiće ga kao čoveka sa obaveznom cigaretom u uglu usana i žutim nikotinskim mrljama na prstima. Najviše će ga pamtiti kao nekog ko će gotovo do poslednjeg dana i daha biti herkulovski snažan, sizifofski uporan i dionizijski voljan za životom. Mislio sam da će još dugo biti sa nama, nadao sam se da će možda proći čitava večnost pre nego što on dođe na red za odlazak. Pogrešio sam, jer ljudski je grešiti. I ljudski je otići. Bilo kako bilo, njega nema, a onih koje nema ništa i niko ne može da vrati natrag. Ni molitve najbližih, ni vera u vaskrsnuće, ni nada, ni ljubav. Ne mogu pomoći ni razna druga čuda.
Čovek koga više nema je moj nedavno počivši otac. Prva je otišla moja majka, a samo par godina za njom i on – otišao je na isti dan kada je i došao na ovaj svet. Dvadeset četvrti jun je datum i njegovog rođenja i njegove smrti. Slučajnost ili ironija sudbine – nevažno je. Volim da verujem u to da je napokon našao svoj mir i da mu je laka zemlja. Kao pravoverni sluga sopstvenih poroka zalužio je naći sav spokoj večnog utočišta – jer i veliki sveci nekada bejahu grešnici. Važno je reći još i ovo: iako često preterujući u radu, jelu, nespavanju i piću očevo lutanje i konačan pad započinju tek nakon smrti moje majke. Tuga, samoća i strah od prolaznosti učinili su da zauvek izgubi kompas.
Svoje poslednje, samrtno proleće i leto proveo je ležeći u bolničkoj postelji. Teška bakterijska infekcija noge, neizdrživi bolovi u stomaku, dugogodišnji problemi sa krvotokom, česti sukobi sa samim sobom i povremeni sukobi sa skoro čitavim spoljnim svetom. Nije osećao samosažaljenje, niti je želeo da ga drugi sažaljevaju. „Samo slabići sažaljevaju druge slabiće“, govorio je. Smatrao je da sažaljenje predstavlja neoprostivu uvredu za osobu koju sažaljevaju.
I nije mnogo mario za tuđe savete i mišljenja. Kada mu je jednom davnom prilikom doktor zapretio amputacijom „pušačke noge“ ukoliko se smesta ne otarasi bede zvane pušenje, otac se po prvi put u životu užasnuo i zamislio susrevši se sa ozbiljnim problemom. Nije zapalio cigaretu čitavih sat ili dva. U tim, njemu lično najtežim i najdužim trenucima apstinencije bio je i kvisling i ratni heroj. A onda je pomirljivo izustio: „Ma, nek’ seku. Imam i drugu nogu…“ Nastavio je da duvani sa još većim žarom. Do samog kraja ličio je na Pušača, lika iz čuvene serije Dosije X. Čak je i u svojoj bolesničkoj sobi, ne osvrćući se na opomene dežurnih bolničarki i prisutnih pacijenata, pripalio svoju ručno zamotanu krdžu.
„Ne pada mi na pamet da se sada, u pola noći vozikam kolicima do klozeta. Video sam sinoć pokojnog cimera Božu kako tumara hodnicima“. Prasnuvši u smeh, dozvolili su mu da završi cigaretu na prozoru sobe. Potom je zatražio svoju uobičajenu dozu sedativa za spavanje. Ubuduće je morao da puši, i to krišom, isključivo u toaletu bolnice. Ili bih ga ponekad u vreme posete izvodio u park preko puta bolnice. Tamo bi samo nakratko udahnuo svež vazduh i nastavio sa svojim samouništavajućim ritualom. Moj otac, doživotno strastveni pušač, počeo je sa svojim najvećim i najdugotrajnijim porokom u svojoj dvanaestoj godini. Prvi dim povukao je u školskom dvorištu za vreme nekog velikog odmora, u društvu nekih svojih dobrih drugova. Osetio je grozan ukus u ustima, mučninu i vrtoglavicu. Ostatak priče već je poznat.
Nedelja, prvi vreli sumrak. Šok-soba odeljenja Hirurgije. Otac, nakratko osvežen injekcijom adrenalina, traži čašu vode i dozvolu da se još jednom inhalira bar jednim skromnim udahom izgoretine njemu omiljenog otrova. Vodu jedva da srkuće, i to samo pomoću običnog šprica. Naravno da ovo drugo ne može da dobije. I žao mi je zbog toga. Ostaće uskraćen za poslednju želju, barem onu koju uspeva da izgovori, makar to bila i ona želja koja mu je došla glave. Tamo i tada ja sam ga poslednji put video, umornog od svega, gotovo bestelesnog. Doktor je toga dana prognozirao da su mali izgledi da će pregurati noć. Dok je moj otac nešto nerazgovetno izgovarao činilo mi se da iz njegovih usta kulja gust, sivi dim na čijem bi oblaku svakog časa mogao da odlebdi. Ništa od toga se zapravo nije dogodilo, a ipak je ceo prizor odavao utisak nečeg tako stvarnog i mogućeg. Ubrzo je mirno zaspao, dok je aparat koji ga je održavao u životu radio još nedugo zatim. Uzdržavao sam se da ne zaplačem, jer šta bi, zaboga, zbog te moje slabosti mogao da pomisli ćale?
Umro je narednog jutra, ostavši po prvi put bez dragocenog sastojka u svojim džepovima, u svojim plućima. Dimni signali su isparili bez traga, baš poput daha njegove namučene duše.
Ivan Ristić