Da bi nastavila progon jeretika i dinastija povezanih sa Svetim Gralom, rimska crkva je preradila bajke čiji je zadatak bio da među običnim svetom očuvaju istinsko nasleđe Grala. Zbog čega niko nije stao u odbranu zaveštanja Svetog Grala? Zapravo, nije baš tako. Katari su se pobunili, Templari su se pobunili, Rozenkrojceri su se pobunili. Sve gnostičke grupe i bratstva su se pobunile protiv nametanja rimske crkve, a ta otvorena podrška nasleđu Grala je dovela do gnusnih mučenja i pogubljenja koja je sprovodila papska inkvizicija i do lova na veštice koji se protegao na mnoge generacije.

Knjige ser Lorensa Gardnera „Krvna loza Svetog Grala“ i „Geneza kraljeva Grala“, pokrivaju istorijski period od 2.000 godina, od vremena Isusa Hrista do duboko u prošlost. Gardner je sebi postavio zadatak da odgovori na pitanje zbog čega je krvna linija Grala uopšte bila toliko važna. Zašto je kraljevska loza koja vodi direktno do Isusa i njegovih potomaka jedinstvena još od vremena drevnih vladara Mesopotamije? On je izneo tvrdnju da su mesijanski naslednici gralovskih dinastija (Kraljevi Zmaja) planski začeti alhemijskim putem da bi preuzeli uloge zemaljskih vođa; pretražio je drevne sumerske zapise koji govore o Anunaki bogovima i njihovoj „dvorani stvaranja“; opisao beli prah monoatomskog zlata kojim su hranjena svetlosna tela vavilonskih kraljeva i egipatskih faraona – supstancu koja ima zapanjujući efekat na endokrini sistem ljudskog tela. Na kraju, Gardner je sledio stariju liniju kraljevskih potomaka (lozu koja je genetski determinisana mitohondrijalnom DNK Kraljica Zmaja) sve do biblijskih vremena i Mojsija, dočaravajući događaje u biblijksom hramu na planini Horeb gde je stvaran monoatomski vatreni kamen.

U tekstu koja sledi, ser Lorens Gardner ocrtava širu sliku, upotpunjenu folklorom i fabulama koje vuku poreklo iz alhemijskog kraljevstva Pendragona. Te priče i njihovi istorijski koreni (bilo da je reč o bajkama, dečijim pesmicama ili gotskim romansama), čine osnovu Gardnerove knjige koja se zove „Gospodari prstena Zmaja: iza portala Kraljevstva Sumraka“ (Ring Lords of the Dragon: Beyond the Portal of the Twilight Realm).

Dogmatska klasifikacija

Svaka od priča koje su povezane sa Gralom (bilo da su to Pepeljuga, Robin Hud, Uspavana Lepotica, ili grof Drakula), dokazano sadrži deo sopstvene opčinjavajuće misterije, ali ono što je malo poznato jeste njihov identičan istorijski koren koji ih vezuje za kulturu Kraljeva Grala. Iako neke od ovih tema potiču iz dalekog i drevnog znanja, većina priča je iznova prepravljana od mračnog doba na ovamo, posebno u srednjem veku kada je progon gralovskih jeretika koji je lansirala rimska crkva, doveo do stvaranja katoličke inkvizicije.

Najpoznatiji među heterodoksnim hrišćanima (jereticima) srednjeg veka su Katari, „Čisti Ljudi iz Langedoka“, regiona na jugu Francuske. Oni, u skladu sa zmajevskom tradicijom Gospodara Prstena Uroborosa, mesijansku lozu smatraju Vilinskom Rasom. Kako ćemo videti, termini elf, vila, vilenjak, piksi (mala šumska vila) i slični, označavali su nekada različite kaste kraljevskog nasleđivanja.

Uroboros je (kako je to detaljno opisano u „Genezi kraljeva Grala“) bio simbol celovitosti, jedinstva i večnosti, obično identifikovan sa zmijom (u formi prstena) koja u ustima drži sopstveni rep. Sa krstom postavljenim ispod prstena, taj amblem postaje poznati znak žene – simbol Venere. Alternativno, ukoliko je krst postavljen iznad prstena, amblem postaje znak sfere muške suverenske regalije. A ako je krst postavljen unutar prstena, postaje oznaka samog Svetog Grala – identifikovan kao pehar jutranje rose, ili Rosi-crucis.

Na jeziku Katara i stare Provanse, ženska vila je albi (ilbi ili jilbi). Glavni cenatr Katara u Langedoku je nazvan Albi. To je učinjeno u znak poštovanja prema matrilinearnom nasleđu dinastije Grala, jer su Katari podržavali originalne Albi-gense, Vilinsku krvnu lozu koju su prenosile Kraljice Zmaja iz prošlosti poput Lilit, Mirjam, Batšibe i Marije Magdalene. Upravo je zbog toga, pohod armija pape Inoćentija III na Langedok 1209.godine, predvođen Simonom de Montforom, nazvan Albižanskim pohodom (takozvani rat protiv albižanske jeresi). Tokom sledećih 35 godina, koliko je kravavi pohod trajao, papske armije su poklale na desetine hiljada nevinih ljudi samo zato što su poštovali originalni koncept kraljevstva Grala, nasuprot pseudo-stilu monarhije koji je papska mašinerija pokušavala da nametne.

U realnosti, crkveno kraljevstvo je konačno prevladalo u 8. veku i potrajalo do dana današnjeg. Činjenica je, ipak, da su uprkos striktnim uslovima suverenske vladavine, sve takve monarhije i njima srodne vlade bile nezakonite.

Šta je crkveno kraljevstvo? Upravo onakvo kraljevstvo koje nam je svima poznato. To se odnosi na sve monarhe čije su vladarske pozicije rezultat crkvenog krunisanja – bilo da ih je krunisao papa ili kenterberisjki biskup u Velikoj Britaniji. Po pravilima istinskog kraljevstva, krunisanje je potpuno nepotrebna ceremonija jer se kraljevsko nasleđe uvek prenosi krvlju, tačnije, mitohondrijalnom DNK Sangréala.

Tako je u drevna vremena kraljevstvo nasleđivano automatski, s obzirom da je reč o alhemijskom nasleđu koje, u praksi, nije imalo nikakve veze sa vladavinom nad ljudima i teritorijom. Crkvena osvajanja su, međutim, monarhije dovele pod kontrolu crkve i magijsko Kraljevstvo Gospodara Prstena je zamenjeno materijalnom i teritorijalnom vladavinom papskih kraljeva.

Možemo se zapitati zbog čega je došlo do ovoga? Zbog čega niko nije stao u odbranu zaveštanja Svetog Grala? Zapravo, nije baš tako. Katari su se pobunili, Templari su se pobunili, Rozenkrojceri su se pobunili. Sve gnostičke grupe i bratstva su se pobunile protiv nametanja rimske crkve, a ta otvorena podrška nasleđu Grala je dovela do gnusnih mučenja i pogubljenja koja je sprovodila papska inkvizicija i do lova na veštice koji se protegao na mnoge generacije.

Do početka srednjeg veka, crkva je već kontrolisala većinu evropskih monarhija (uz izuzetak Škotske, zbog čega su kralj Robert Brus i čitava škotska nacija ekskomunicirani). Tako je rimska crkva mogla slobodno da utiče na vladare, parlamente i obrazovni establišment (što čini i danas). Pri tom su vojne sile pseudo-kraljeva takođe bile pod komandom crkve.

Crkva je posedovala takvu finansijsku, političku i vojnu moć, da su se sledbenici Grala povukli u „podzemlje“, na svakom koraku strahujući za sopstvene živote. Ne samo da su smatrani jereticima, već su optuživani i za čarobnjaštvo i nekromantiju. A pošto se nisu pokoravali papskim naredbama, bilo je jasno da su i satanisti! Sve su žene, naravno, proglašene kurvama, mada to nije bilo ništa novo – rimska crkva je ovu dogmatsku klasifikaciju nametala još od vremena sopstvenog konstituisanja!

Konstantinov poklon

Pre tumačenja nekih aspekata zaveštanja Prstena, važno je uzeti u obzir originalni dokument koji je uopšte omogućio nastanak crkvenog kraljevstva jer je, smatra Gardner, implementacija ovog specifičnog dokumenta pre 1258 godina dovela do gotovo svake socijalne nepravde koju je hrišćanski svet od tada doživeo. Dokument o kome govori je takozvani „Konstantinov Poklon“. Sva monarhistička i vladarska praksa je vekovima zasnivana upravo na inicijalnom zapisu ovog dokumenta koji je, tvrdi ser Lorens Gardner, apsolutno pogrešan i nezakonit, jer i danas među nama postoje ljudi koji su – po dinastičkim pravilma Grala – zakoniti i punopravni kraljevi i kraljice. Nasuprot tome, mnoge dinastije su stekle vladarsku moć bez ikakvog istinskog krvnog nasleđa, jednostavno zbog toga što je crkvi odgovaralo da ih kruniše i uzdigne do nivoa sopstvenih marionetskih predstavnika.

Od egipatskih faraona, preko davidijanskih kraljeva Jude i skitijskih Kraljeva Zmaja, stižemo u mračno doba keltskih kraljevstava Evrope i, za potrebe ove priče, Kraljeva Ribara Galije (koja će kasnije postati Francuska).

Upravo zbog kontinuiranog suvereniteta Grala u keltskim kraljevstvima, konvencionalna istorija danas ovo doba naziva „mračnim dobom“ o kome, kako su nas učili, postoji veoma malo pisanih podataka. Međutim, iz tog perioda postoji znatna količina pisanog materijala. Period je „mračan“ samo utoliko, što su ga rimska crkva i njeni nasledni gospodari prekrili velom zabrane, uklanjajući pisane dokaze na svim nivoima kako bi održali mit da su svi i sve van rimskog establišmenta bili obične neznalice i varvari.

Kako je detaljno opisano u „Krvnoj lozi Svetog Grala“, rimska crkva koju je osnovao imperator Konstantin Veliki u 4. veku, nije imala sličnosti sa nazarenskim hrišćanstvom, pa je učinila sve da ga uništi i iskoreni. Rimska crkva je bila potpuno nova, hibridna forma crkve kojom dominiraju muškarci, zasnovana na izmišljenom apostolskom nasleđivanju papa.

Nazarenski pokret (koji se često naziva keltskom crkvom), bio je opozicija novoj rimskoj crkvi, predvođena gralovskim dinastijama Isusove porodice, vladarima koji su sebe nazivali Desposini, što znači Naslednici Gospoda.

U to vreme, vladarske kuće krvne loze Desposina su vladale kraljevstvima Zmaja širom Evrope. Ali su biskupi rimske crkve učinili sve da podriju tu tradiciju što im je i pošlo za rukom u 8. veku, kada su posle 300 godina nasledne vladavine svrgnuli franačke Kraljeve Ribare iz dinastije Merovinga.

Ta iznenadna smrt jedne gralovske dinastije 751. godine, označila je uspostavljanje novog oblika kraljevstva na zapadu – kraljevstva ne po pravu nasledstva, već po individualnom dekretu pape. Taj čin je i uzrok pojave većine bajki i folklora nama danas dostupnog i poznatog. Novi stil papskog kraljevstva je omogućen zahvaljujući „Konstantinovom Poklonu“ – dokumentu koji je, iako se danas sa sigurnošću zna da je falsifikovan – u to vreme bio neprikosnoven.

Kada se Poklon prvi put pojavio sredinom 8. veka, objavljeno je da ga je 400 godina ranije napisao imperator Konstantin Veliki (iako se, što je čudno, ne pominje ni jednom za tih 400 godina). Objavljeno je da na dokumentu postoje datum i navodni potpis imperatora. Ono što je dokument objašnjavao narodu jeste da je papa izabrani Hristov predstavnik na Zemlji, kome je data moć da „stvara“ i postavlja kraljeve kao svoje podređene. Na osnovu toga je Vatikan zbacio 751. godine dinastiju Merovinga i uspostavio potpuno novu dinastiju Karolinga. Inače, novi franački vladar je nekada bio upravnik kraljevske palate Merovinga (nešto kao današnji premijer), koji je papskom odlukom unapređen u kralja. Jedini značajniji kralj iz krajnje beznačajne dinastije Karolinga pojaviće se tek 236 godina kasnije. Bio je to legendarni Šarlemanj (Karlo Veliki).

Zahvaljujući ovakvoj crkvenoj strategiji, sveukupna priroda monarhije je potpuno promenjena, pa su papski monarsi od nekadašnjih patrijarha-zaštitnika ljudi i zemlje postali vladari nad ljudima i zemljom. Vekovni kodeks Grala da su prinčevi sluge naroda je zaboravljen, a evropski kraljevi su postali sluge crkve koja je imala moć da ih uspostavi i uništi.

Kako danas znamo da je Poklon falsifikat? Najočigledniji dokaz je što su reference iz Novog Zaveta preuzete iz Vulgate, latinske verzije Biblije. To izdanje je preveo i kompilacijski obradio Sveti Jeronim, čovek koji se rodio oko 340. godine, čak 26 godina nakon što je Konstantin (umro 337. godine) navodno potpisao dokument! Zaista, prošlo je više od pola veka od trenutka kada je Konstantin navodno potpisao dokument pa do pojave ove verzije Biblije na latinskom iz koje su citirani delovi u Poklonu. Pri tom je i jezik kojim je Poklon pisan autentični jezik 8. veka, bez ikakvih dodirnih tačaka sa stilom koji je dominirao u vreme Konstantina Velikog.

Najsmešniji aspekt ove priče jeste činjenica da je pre nekih 560 godina, u vreme renesanse, dokazano da je Poklon falsifikat, ali je rimska crkva uprkos tome do danas istrajala na stavu da je papa vrhovni svetovni i duhovni poglavar svekolikog hrišćanstva.

Kako je objašnjeno u „Genezi kraljeva Grala“, monarsi gralovske loze su nazivani Mesijama (Miropomazanima), jer su u ranim danima Mesopotamije i Egipta bili pomazivani mašću svetog Mesije (sveti zmaj ili krokodil). Po tom uzoru su takođe nazivani Zmajevima. Zmaj, simbol mudrosti, bio je ovaploćenje Svetog duha koji se, prema Knjizi Postanka, kreće vodama vremena, dok je Gral predstavljao večnu Kraljevsku Krv – Sangréal. Prvobitno je Gral, u drevnoj Mesopotamiji, nazivan Gra-al – Sveta Krv Kraljica Zmaja – i smatrao se “vrhunskim nektarom odličnika”. Stari Grci su ga nazivali ambrozijom bogova.

Koncept vila (folklor o vilama) rođen je direktno iz ove tradicije. U keltskoj tradiciji, za određene kraljevske porodice (posebno porodice Pendragona ili Vrhovnih Zmajeva) govorilo se da imaju vilinsku krv – zapravo sudbinu krvne loze Grala, dok su Vilinske Deve Albi-gensa bile imenovani čuvari Zemlje, zvezdane svetlosti i šume.

Ali kako su zmajevi, vilenjaci i šumske vile postali deo natprirodne enigme? Zbog čega su njihove priče izmeštene iz realnog sveta u oblast romanse i dečijih bajki? I kakve veze sve to ima sa Konstantinovim Poklonom?

Gospodari Prstena

Da bi odgovorio na to pitanje, Gardner kao primer uzima Tolkinovog “Gospodara prstenova”, verovatno najpopularniju i najpoznatiju priču našeg doba. U Tolkinovoj knjizi, čarobnjak Gandalf pominje tri prstena namenjena vilinskim kraljevima, sedam prstenova namenjenih vladarima patuljaka, devet prstenova iskovanih za smrtne ljude, jedan za Mračnog Gospodara i jedan prsten koji svima vlada, pronalazi ostale i ujedinjuje ih. U suštini, potraga za Jednim Prstenom se malo razlikuje od vekovne potrage za Svetim Gralom. Iako predstavljene sa različitih gledišta, obe priče se odnose na očuvanje suvereniteta, rđavo primenjivanog u različitim fazama istorije od strane ljudi koji su Prsten i Gral smatrali moćnim oružjem. Otuda je u pričama prisutan imperativ da se pristup Gralu zaštiti strogim pravilima, baš kao što je od suštinske važnosti bilo da se Jedan Prsten skloni iz vidokruga zlog Saurona od Mordora, koji konačno gubi svoju moć u trenutku kada prsten biva uništen vatrom.

Naravno, postoji suštinska razlika između Tolkinovog Jednog Prstena koji je u knjizi prikazan kao mračan predmet razdora i Zlatnog Prstena gralovske romanse, koji je predmet ljubavi i prosvetljenja. Ovaj drugi je kasnije simbolizovan prstenom vitezova oklopnika koji sede za okruglim stolom – prsten koji je prekinut (usled čega je zamlja zapala u haos i pustoš) kada se Artur odrekao keltskog kodeksa u korist rimske tradicije (ili, kako su kasnije hristijanizovane verzije drugačije objasnile, kada je Gviniver prevarila Artura sa Lanselotom).

Često je pominjano da je veliki genije 19. veka, kompozitor Rihard Vagner, bio čovek koji je sagu o Prstenu prepoznao kao verziju potrage za Gralom. Zapravo, potpuno je obrnuto. Vagner je shvatio da su popularne legende o Svetom Gralu u stvari bila stilizovana prepričavanja mnogo tradicionalnije potrege za Prstenom.

I Rihard Vagner i čuveni pesnik lord Alfred Tenison (u svojim arturijanskim stihovima) razumeli su da je potraga za gralom bila spiritualni aspekt potrage za Prstenom, da su u suštini veoma slične ako ne i potpuno iste. Shvatili su i činjenicu da i Prsten i Gral mogu doneti nesreću, iako na različite načine. Moć Prstena je morala biti zaustavljena inače bi svog gospodara pretvorio u roba, dok će se moć Grala žestoko osvetiti nosiocu ukoliko se upotrebi na pogrešan način. U svakom slučaju, moralna poruka je ista – moć ima snagu samodestrukcije ukoliko se stekne prodajom sopstvene duše. Otuda Uroboros Prsten može biti oreol ili kruna, ali isto tako i omča oko vrata.

Fanatična opsesija Adolfa Hitlera da pronađe relikvije Grala, jeste očigledan primer pogrešno shvaćene suštine moći. U toj potrazi on je došao u posed drevnog koplja (za koje se govorilo da ga je koristio Šarlemanj), insistirajući da je to zapravo Longinovo koplje kojim je proboden Isus Hrist na krstu. To je, verovao je Hitler, sveto Koplje Sudbine, izuzetno poštovano u gralovskoj traiciji. Hitler je bio čvrsto ubeđen da će, posedujući takvu relikviju, njegova imperija biti isto toliko moćna i snažna koliko i imperija Šarlemanja. Ali legenda kaže da je, posle brojnih pobeda, u trenutku kada je izgubio magijsko oružje Šarlemanj bio osuđen da doživi poraz. A tako nešto se dogodilo i 30. aprila 1945. kada je američka sedma armija pod komandom generala Patona zarobila koplje koje se čuvalo u nirnberškom zamku. Adolf Hitler je spoznao svoj poraz i ubio se.

Bilo da je reč o činjenici ili fantaziji, koncept Prstena i Grala je podsticao nadu u socijalnim i prirodnim okruženjima. Relikvije grala (Mač, Putir, Uroboros i Koplje) su tradicionalno smatrane simbolima prinčevske službe, ali ako bi se upotrebile kao oružja moći uvek bi, na ovaj ili onaj način, uništile one koji su ih posedovali. Te relikvije su predstavljene i na kartama manjih arkana tarota kao mačevi, pehari, pentagrami i štapovi – da bi na kartama koje se danas koriste u svakodnevnom životu potom posatli pikovi, srca, karo i trefovi.

Vilinska Rasa

Kroz čitav prethodni milenijum, nijedna organizacija nije toliko zloupotrebila simbolizam gralovskog Putira kao establišment hrišćanske crkve. Još od najranijih vremena, Rosi-crucis (putir i vino gralovskog sakramenta-pričešća) je prerogativ Albi-gensa, amblem Kraljevske Krvi u materici Kraljice Zmaja. Međutim, rimska crkva je ovaj aspekt relikvijske ceremonije zloupotrebila pretvarajući ga u euharistijsko oružje moći, da bi navodno sjedinila svoje sledbenike u zajednicu sa crkvenom dogmom. Ali kako je vreme prolazilo, ta moć je počela da opada zajedno sa brojem vernika, koji su počeli da tragaju za večim istinama i suštinskijim prosvetljenjem od onoga koji nude zvanični izvori.

U Šekspirovom Snu letnje noći, kraljica vila je Titanija. Njeno ime predstavlja predolimpijsku rasu bogova – Titana. Zapravo, ona je mesečeva boginja Dijana. Njihov kralj Oberon, međutim, ima istorijsko poreklo. Inspiracija za ovaj lik je predak Šekspirovog kolege Edvarda de Vera, 17. erla od Oksforda. On je jedan od osnivača Sindikata dvorske poezije i magije Elizabete Tjudor u 16. veku, zajedno sa Frensisom Bejkonom, Džonom Dijem, Edmundom Spenserom i drugim Rozenkrojcerima iz „podzemlja“, koji su pomagali i usmeravali Šekspirov rad.

U to vreme, Edvard de Ver je bio lord kancelar – kao što su to bile i mnoge generacije njegovih predaka, među kojima je i Albri, princ od Anžua i Gusinjia iz 12. veka, čije je titularno ime bilo Albe-Righ (što znači Vilinski Kralj). Sindikat je dobro znao, uprkos lojalnosti koju su osećali prema Elizabeti, da kuća Tjudora nema nikakvo krvno pravo na engleski presto, već da ga je jednostavno preotela mačem i snagom od prethodne vladarske kuće Plantagenta.

Pored toga, Plantagenti su bili mlađa grana kuće Anžua, čiju je stariju granu predstavljala kuća de Vera. I zaista, 1761. je ugledni kraljevski istoričar baron Tomas Bebington Makoli opisao de Vere kao „najdužu i najslavniju plemićku lozu u Engleskoj ikad zabeleženu“. Njihovo predačko poreklo seže do Pikta i Merovinga i drevne gralovske kuće Skitije. To je istinska kraljevska linija Vilinske rase i upravo je zbog toga Oberon (varijetet imena Obri/Albri istorijskog Vilinskog Kralja) postao Šekpirov kralj vila. Takva je prenosna priroda rozenkrojcerske simbologije, bilo da je prikazana u pričama, umetnosti, žigovima ili tarotu.

Nešto ranije, 1408. godine, pretka Edvarda de Vera po imenu Ričard (lord kancelar i 11. erl od Oksforda), kralj Henri IV je u dvorcu Vindzor imenovao Vitezom Podvezice. Tada je u red podvezice primljen i mađarski kralj Sigismund koji je oživeo drevni egipatski Red Zmaja, u kome je Ričardu de Veru dodeljena nasledna titula Lord Drakonis.

Na ovaj ili onaj način, dečije priče koje su potekle iz „podzemlja“ bile su priče o izgubljenim nevestama i uzurpiranim kraljevstvima – zasnovane na potčinjavanju gralovske krvne loze od strane rimske crkve i, u kasnijim vremenima, sektaških puritanaca i protestanatskog pokreta. Katolici su imali svog dominikanskog Velikog Inkvizitora, Tomasa de Torkvemadu, a puritanci njegov ekvivalent u liku Metjua Hopkinsa, glavnog lovca na veštice. Omiljeni načini pogubljenja oba ova čoveka bila su vešanja, davljenja, utapanja i spaljivanja na lomačama, a uobičajeni poklik na njihovim usnama glasio je: „Pobijte ih sve – Bog će prepoznati svoje!“

Koncept bajki i vilinskih priča je u suštini prenet u priče koje se odnose na te progone: to su alegorijski opisane muke istinske Kraljevske Porodice – Gospodara Prstena Sangréala, čije su vile i vilenjaci (pošto su iz domena smrtnika prebačeni u ortodoksiju i status kvo) naprasno ograničene postojanjem u naizgled drugom svetu.

Bajke koje to nisu

Bile su to priče o prinčevima Grala pretvorenim u žabe, o vitezovima labudima koji su lutali pustopoljanama i o princezama Zmaja zatočenim u kulama i bačenim u san bez snova koji je trajao stotinama godina. U okviru progona koji su protiv njih pokrenuti, Vilinske Deve su stradale od uboda igle (vretena), otrovanih jabuka ili su u pričama osuđene da budu sluškinje. Njihovi zatočnici su preplivavali ogromna jezera, probijali se kroz guste čestare i peli se uz visoke kule da bi osvojili ljubav i zaštitili deve, simbole matrilenarnog nasleđa Albi-gensa. O tome govore dobro poznate bajke Uspavana Lepotica, Pepeljuga, Snežana i Trnova Ružica.

U svim slučajevima je osnovna tema ista, a krvna linija princeza se stavlja (drogiranjem, zatočeništvom ili na drugi način) van dometa prinčeva Grala koji moraju da ih pronađu i oslobode, da bi očuvali dinastiju i nastavili lozu. Establišment “majke crkve” je obično simbolizovan likovima zlobnih maćeha, zlih veštica ili drugih ljubomornih žena koje imaju sasvim suprotne ciljeve i nimalo laskave namere. Priče su uvek podsećanja na izgubljenu nevestu kralja iz starozavetne Pesme Solomonove. Njihov sadržaj takođe obuhvata i zaboravljeni aspekt Marije Magdalene, neveste Isusove, čije su kraljevsko nasleđe i materinsko pravo hrišćanski biskupi tako strašno podrivali.

Zanimljiva karakteristika mnogih klasičnih bajki jeste činjenica da je reč o istinski veoma starim pričama. Uzmimo, na prime, Pepeljugu. Ako ih upitate ko je napisao Pepeljugu, većina ljudi će reći da su njeni autori braća Grim. Drugi će reći da ju je napisao Šarl Perol. Međutim, ovi ljudi nisu zaista napisali te bajke, kako se to danas veruje. Oni su bili kolekcionari, kompilatori i interpretatori već postojećih priča. Priča o Pepeljuzi se može pratiti unazad kroz vreme sve do epohe Karolinga. Njena prva verzija se pojavila još 850. godine. Perol je svoju poznatu verziju bajke objavio 1697. u Francuskoj, dok su Jakob i Vilhelm Grim objavili nemačku verziju 1812. godine.

Tokom godina, mnogi su Tolkinovog čarobnjaka Gandalfa povezivali sa Merlinom iz arturijanskih legendi, a Aragorna sa kraljem Arturom. Tolkin je međutim, naglašavao da je Aragorn sličniji istorijskom Šarlemanju (Karlo Veliki).

Izazov sa kojim se Šarlemanj suočio kada mu je crkva naložila da od razjedinjenih kraljevstava stvori čvrstu imperiju, bio je sličan Aragornovom i ujedinjenju podeljenih kraljevstava Srednje Zemlje. Ali je očiledna razlika u načinu na koji je to postignuto, s obzirom da je Aragorn poput krlja Artura kraj sebe imao čarobnjaka za savetnika a Šarlemanj nije, jer crkva nije dozvoljavala prisustvo bilo kakvih drugih savetnika koji ne potiču iz njenih redova.

Aragorn je tako sličniji keltskom miljeu, sa neprijateljem u liku zlog Saurona. Sa druge strane, Šarlemanj je bio predstavnik rimske crkve, čiji su neprijatelji podržavali nelegalno zbačenu dinastiju Merovinga – dinastiju u kojoj bi Aragorn veoma lako pronašao sebi mesto.

Za rimsku crkvu je bilo od suštinske važnosti da uspostavi nekakav oblik vladavine Prstena nad Šarlemanjom, kako bi izgledalo da se on povinuje tradiciji Zmaja. Tako je izmišljena prikladna priča da se na njegovom dvoru pojavila zmija sa zlatnim prstenom u ustima – začaranim prstenom koji će ga navesti da zavoli svakoga na čijem se prstu prsten nađe.

U ovom trenutku se treba podsetiti sada već čuvene filmske trilogije Pitera Džeksona „Gospodar prstenova“ (Družina prstena, Dve kule i Povratak Kralja). Lične veze kompozitora Riharda Vagnera sa gralovskkom tradicijom i njegov famozni ciklus Prstena su dobro poznati. Zato nije ni čudo što je jedan od kandidata za kompozitora muzičkih tema ove trilogije bio i Adrijan Vagner, potomak Riharda Vagnera. U vreme kada se na tržištu pojavila Gardnerova knjiga „Krvna loza Svetog Grala“, Adrijan Vagner je objavio savoj album „Sveti Duh i Sveti Gral“. Kada se pojavila druga Gardnerova knjiga, Vagner je komponovao muzičku svitu „Geneza kraljeva Grala“.

Jedna sasvim očigledna činjenica u vezi Tolkinove vilinske rase jeste da su, za razliku od slatkih vila i vilenjaka iz dečijih priča, njegovi karakteri mnogo viši i snažniji od prosečnih smrtnika. Takođe su i odbareniji dubljom mudrošću, jašu magijske konje i neverovatno podsećaju na drevno irsko pleme kraljeva Tuatha Dé Danann. U ovom smislu, Tolkin je bio sasvim u pravu identifikujući originalne kraljeve Prstena kao Albi-gense koji su se, u dalekoj prošlosti, nazivali Gospodarima Sidhé (izgovara se “šij”).

Sidhé je bio transcedentalni intelekt, druidima poznat kao Mreža Mudrih. Druid (druidhe) je keltska reč za vešticu, veštica (witch na engleskom)– što je engleski oblik saksonskog glagola wicca, koji znači poviti se (a to je karakteristika vrbe i vrbovog pruta omiljenih druidima).

Tuatha Dé Danann (ili Anu Gospodari Zmaja) bili su majstori trandscedentne Sidhé i bili su podeljeni na “vile i vilenjake”. Pre nego što su se naselili u Irskoj (negde oko 800.g), zajedno sa ranim kraljevima Egipta bili su najplemenitija svetska rasa, prinčevi od Skitije sa Crnog mora. Poput originalne dinastije faraona, potiču od velikih Pendragona Mesopotamije. Od njih vodi poreklo kraljevska loza irskih kraljeva Bruithnigh i Pikta iz škotske Kaledonije. U Velsu su osnovali kraljevsku kuću Gvineda, a na jugoistoku Engleske, u Kornvolu, bili su poznati kao sveti stalež Pict-sidhé – iz ovog naziva potiče termin piksi (na engleskom pixie) koja označava male šumske vile.

I tako od jedne jedine kaste originalne kraljevske krvi – bilo da je poznata kao Sangréal, Albi-gens ili Gospodari Prstena – proističu mnogi deskriptivni termini koji počivaju u samom središtu popularnog folklora. U okviru ove plemenite rase, elfi, vilenjaci i šumske vile nisu bili minijaturni ljudi iz bajki, već ugledni kraljevi i kraljice nasleđa Zmaja.

Jedna od najznačajnijih skitijskih reči je uper, koja znači preko ili iznad – reč koja se danas još uvek koristi u Engleskoj u terminima poput ‘nastojnik’ (superintendent) ili supervizor. U titularnoj formi, skitijski Uper je Nadglednik ili, što je još važnije, Vrhovni Gospodar – ekvivalent tituli Pendragon. Kasnije je ova reč u mađarskim i rimskim oblastima izgovarana u varijanti Oupir.

Sve dok se nisu pojavile srednjevekovne izmišljotine katoličke crkve, nije bilo ničeg zlokobnog, ružnog niti iole natprirodnog u definiciji Oupir. Ali kada je započeo lov na veštice, sveštenici-kraljevi Oupiri su, u očima rimske crkve, postali ekvivalent magijskim druidima. Zbog toga su proglašeni vešcima, a definicija Sidhé (Mreža Mudrih) postala je sada “Mreža Čudnih”.

Van keltskih oblasti Britanije, tradicionalni Oupiri se sreću na Balkanu i karpatskim regionima Evrope, šireći se u prošlosti od Transilvanije do Crnog mora. Zbog toga su ih povezivali ne samo sa vešticama, već i sa Ciganima. Biskupi rimske crkve i fratri inkvizitori su ih sumnjičili da su vrhovni vladari zemlje Elfane – tajanstvenog kraljevstva vilinskog zlata, magičnih izvora i tajnog znanja, zapravo svega onoga na šta je crkva bacila anatemu. Govorilo se o njima da su noćne lutalice koje šuruju sa zlim duhovima. U tom trenutku, u jeziku hrišćanske Evrope pojavila se potpuno nova reč. Ta reč, kao iskvarena verzija titule Oupir, bila je ‘vampir’.

Kako su dominikanski crni fratri i franciskanski sivi fratri upotpunjavali svoju listu nepoželjnih, na spisak inkvizicije je osim vampira dodana još jedna klasifikacija. Crkva je sada zagazila duboko van domena običnih jeretika i pagana, pa je izmišljenom mitu o vampirima dodala i mit o stvorenjima koja menjaju oblik: vukodlacima.

Odjednom je izgledalo kao da nema kraja fantastičnim kreaturama koje su naprasno počele da se pojavljuju na ulicama i u šumama. Lov na žrtve nesvesne da su postale lovine je dobio na zamahu. Lepota svega ovoga je bila to što je krajnji efekat naterao ljude da na teži način nauče da je crkva njihov jedini put ka spasenju od užasa ovog sveta. Svi ti vampiri i vukodlaci, govorilo se, ne mogu biti ubijeni konvencionalnim sredstvima. Čak je i Bog izostavljen iz ove slike, jer je samo moć Isusa Hrista (Spasioca čovečanstva) u stanju da pobedi ta dijabolička stvorenja. Prikazivani su kao đavoli, demoni i emisari Satane koga je trebalo uništiti i isterati iz ljudi egzorcizmom, a to su mogli da urade samo monasi i klerici. Tako je rimska crkva razvila unosan posao, zasnovan na potpuno novom žanru zastrašujućeg folklora, suprotstavljajući ga legendima o potrazi za Gralom i ezoterijskoj umetnosti “podzemlja”.

S jedne strane su se našle priče Albi-gensa o Labudovoj princezi, Kraljicama Zmaja i Vilinskim Devama, o zaboravljenoj krvnoj lozi i Izgubljenoj Nevesti, o svetu gde vitezovi i kavaljeri zatočnici prkose svakoj vrsti opasnosti da bi sačuvali sveto nasleđe Svetog Grala. U tim pričama ima čarobnjaka druida i mudrih pustinjaka koji savetuju i vode vitezove do kraja njihovih avantura i misija. Ali se ni u jednoj od priča ne pominje hrabri sveštenik ili otmeni biskup koji jure u pomoć damama u nevolji! Rimska crkva je bila neprijatelj…

D.T.