Američki kosmonaut Klark K. Mekliland, član posade spejs šatla, progovorio o svojim susretima sa Vernerom fon Braunom otkrivši da su nacisti imali susret sa vanzemaljcima daleko pre Amerikanaca u Rozvelu.

Ono što se 1937. godine dogodilo u Černici u tadašnjoj Nemačkoj (danas je to teritorija Poljske), dugo je čuvano kao vrhunska tajna. Zahvaljujući radoznalosti poljskog istraživača Roberta K. Lesnijakeviča, češkog istraživača Miloša Jesenskog, ruskog ufologa Antona Anfalova, ukrajinskog ekstrasensa i svedoka Lenure A. Azizove i ruskih istraživača i hemičara Irine V. Voljuk i Sergeja V. Kovalevskija, neke veoma neobične činjenice su ugledale svetlost dana. Evo šta su ovi ljudi otkrili.

Raznobojna lopta ili NLO u obliku globusa je 1937. pao u polje koje je pripadalo imanju roditelja Eve Braun (buduće Hitlerove ljubavnice). Čitavu tu oblast su ubrzo opkolile SS trupe iz grada Jelenia Gora (tada se zvao Hiršberg).

Olupina diska je transportovana u SS bazu u Hiršbergu i čuvana pod jakom stražom kao najveća tajna. Disk je imao 7,6 metara u prečniku i bio je visok 3,8m. Bio je sačinjen od velike, „sveobuhvatne“ kupole okružene tankom spoljašnjom ivicom i manjom pljosnatom kupolom na donjem delu, sa niskim ravnim delom. Vrh velike kupole je takođe bio zaravnjen. Blizu osnove velike kupole letilica je imala 6 neprovidnih ovalnih struktura nalik brodskim prozorima, ili su to možda bili uređaji koji su emitovali neku vrstu svetlosti. Na kupoli je bio ucrtan znak koji je veoma podsećao na slovo T. U disk se ulazilo sa vrha gornje kupole. Svojim oblikom disk je podsećao na šlem nemačkih vojnika sa malom izbočinom na dnu.

U unutrašnjosti kružne kabine bila su tri mala sedišta, paneli sa kontrolama i 3 vanzemaljska bića: jedno mrtvo i dva još uvek živa. Jedno od preživelih bića je umrlo veoma brzo, a drugo je u zatvoru provelo 1,5 mesec pre nego što je umrlo. Bila su to patuljasta bića visoka između 0,9m – 1,0m, sa velikim, ćelavim, kruškolikim glavama, malim disitrofičnim telima, dugim ravnim šakama sa 4 prsta, sivkastom kožom i velikim, tamnim kosim očima.

Nacisti se nisu usudili da disk prenesu na neku udaljeniju lokaciju, bojeći se da će tokom transporta možda eksplodirati. Zbog toga je u blizini podignuta istraživačka laboratorija. Iz Hiršburga je disk prenet do sigurnije, podzemne lokacije, najverovatnije u Der Reise, nacistički kompleks u obližnjim planinama Gori Sovie (na jugozapadu Poljske), gde je takođe postojao i rudnik uranijuma. Kompleks je činila razgranata mreža podzemnih hangara povezanih tunelima. Tela poginulih vanzemaljaca i preživelo biće su takođe prebačena u ovaj kompleks. Izgleda da je vanzemaljac koji je živeo još nešto više od mesec dana Nemcima otkrio neke informacije i da je očajnički tražio da mu nacistički lekari pomognu, ali oni to nisu mogli zbog drugačije biološke strukture njegovog tela. Na kraju je vanzemaljac umro od nepoznate bolesti.

Navodno je letelica stigla iz sistema RA koji čine dve zvezde, a koji je nama poznat kao 78 mu-1, Cigni, i udaljen je 73,1 svetlosne godine od Zemlje. Poslednji preživeli vanzemaljac je, tokom ispitivanja, otkrio nacistima da je njegova vrsta sagradila podzemne baze u polarnom regionu kanadskih Severnih Teritorija, možda oko ostrva Bafin. Ovi podaci su smesta preneti lično Adolfu Hitleru. Ipak, nacisti od vanzemaljca nisu dobili neke značajnije informacije tehničke prirode, s obzirom da im nije polazilo za rukom da se uhvate u koštac sa vanzemaljskom tehnologijom, uprkos očajničkim naporima da shvate kako šta funkcioniše. Vanzemaljac im je objasnio da je do pada diska došlo usled tehničkog kvara.

Adolf Hitler i nekolicina nacista na najvišim položajima među kojima su bili i Verner fon Braun i Herman Gering, ispitali su vanzemaljski disk i tela poginulih, insistirajući da nacistički naučnici iskoriste disk i vanzemaljsku tehnologju kao super tajno oružje. Među naučnicima koji su tada ispitivali letelicu bili su Maks fon Laue, Oto Han (koji je otkrio nuklearnu fuziju) i Verner Hajzenberg. Srećom po svet i na veliku žalost nacista, vanzemaljska tehnologje je bila izuzetno sofisticirana i apsolutno nerazumljiva. Ipak, disk je inspirisao nacističke naučnike da konstruišu različite modele aviona u obliku diska i takozvane leteće bombe.

Pad i posedovanje vanzemaljske letelice su nesumnjivo bili među presudnim faktorima koji su ohrabrili Hitlera da započne II svetski rat, ubeđenog da će mu jedno takvo super oružje pomoći da osvoji čitav svet.

Kada je postalo izvesno da se Sovjeti približavaju granicama nacističke Nemačke, podzemni kompleks je miniran, a disk i tela vanzemaljaca su zatrpana u jednom od podzemnih tunela. Navodno se još uvek nalaze tamo, mada poljska vlada o tome nema pojma. Priča se da disk još uvek emituje zračenje iz svog reaktora, ali zbog blizine rudnika uranijuma, ova vrsta zračenja nije detektovana.

Tačno deset godina posle Černice, kraj gradića Rozvel u Novom Meksiku u SAD, odigrao se jedan drugi kontraverzni događaj. Poznat kao „incident Rozvel“, ovaj događaj je jedan od najpoznatijih i najvažnijih u dugoj istoriji NLO susreta. Zagovornici teorija zavera smatraju da je u Rozvelu pao leteći tanjir i da je američka vojska u njemu pronašla tela vanzemaljaca, a zatim pokušala da zataška čitavu stvar.

Nasuprot njima, američko ratno vazduhoplovstvo (USAF) i federalna vlada ostaju pri tvrdnji da je u Rozvelu pao meteoroloki balon za velike visine specijalne namene, čije je šifrovano ime bilo Mogul. Cilj projekta Mogul je bio da detektuje nuklearne eksplozije u SSSR. Tela koja su iz olupine izvađena su, po tvrđenju USAF, bila ništa drugo do eksperimentalne lutke za testiranje padobrana koje su prethodno izbačene iz aviona visoko iznad pustinje i nekako su „dolutale“ u oblast gde se srušio balon. Ovako osmišljenu sopstvenu verziju događanja u Rozvelu, USAF je konačno lansirala Amerikancima kao istinu. Klark K. Mekliland, bivši član posade spejs šatla, zaposlen u svemirskom centru Kenedi od 1958-1992. godine, smatra da je ta verzija laž.

„Tokom dugogodišnje službe u našem svemirskom programu, imao sam sreće da se upoznam i razmenim podatke sa nekim od najvećih nacističkih naučnika koji su u okviru projekta Spajalica, posle II svetskog rata, dovedeni u SAD. Ti ljudi su bili elita nemačkog raketnog programa koji je kontrolisao lično Adolf Hitler. U mnogo navrata sam razgovarao sa Vernerom fon Braunom, vođom te elitne grupe i nekolicinom drugih naučnika koji su bili dodeljeni lansirnim posadama ABMA (vojna agencija za balističke projektile) na Kejp Kanaverelu. Na kraju su ti isti ljudi (bivši nacisti) inkorporirani u novoosnovanu organizaciju: Nacionalnu aeronautičku i svemirsku administraciju – NASA,“ kaže Mekliland.

Prilikom jednog od susreta sa Vernerom fon Braunom, Mekliland mu je rekao da zna kako su on i njegov tim nemačkih naučnika bili smešteni veoma blizu mesta pada u Rozvelu i postavio mu nekoliko pitanja: da li se incident u Rozvelu zaista dogodio, da li je vojska došla u posed vanzemaljske letelice i tela mrtvih vanzemaljaca i da li je fon Braun imao prilike da lično vidi mesto pada?

„Fon Braun je zamišljeno zapalio cigaretu, razmišljajući nekoliko trenutaka“, priseća se Mekliland. „Zatim je počeo da mi priča o Rozvelu i onome što je tamo video. Verovao mi je, znajući da ništa od toga neću ispričati medijima. Do sada i nisam. S obzirom da je on sada mrtav i da se incident dogodio pre više od 50 godina, smatram da mogu da kažem šta sam tada čuo. Imam pravo da govorim o svemu, čak i o stvarima koje, prema tvrdnji nekih agencija, navodno uopšte ne postoje.“

Bivši nacistički naučnik i tadašnja perjanica američkih tajnih projekata, objasnio je Meklilandu da su njega i njegove saradnike odveli na mesto pada NLO u Rozvelu kada je veći deo vojske povučen. Na brzinu su analizirali ono što su tamo videli. Fon Braun je rekao da letelica nije bila napravljena od metala kakav je nama na Zemlji poznat, već je bila prekrivena nečim biološkim, nečim poput kože, kao da je bila živa.

Tela vanzemaljaca su privremeno smeštena u obližnji medicnski šator. Bili su vema mali, krhki, imali su velike glave, velike oči i sivkastu kožu reptilske teksture. Fon Braun je rekao da je njhova koža ličila na teksturu kože zvečarki koje je često viđao u Vajt Sendsu. Ispitivanje ostataka srušene letelce ga je zbunilo: delovi su bili veoma tanki, boje aluminijuma, poput srebrnog omotača gume za žvakanje. Pri tom su bili izuzetno laki ali neverovatno čvrsti. U unutrašnjosti letelice gotovo da nije bilo nikakve opreme, kao da su posada i letelica bili deo jedinstvenog bića.

„Od njegove priče mi se bukvalno zavrtelo u glavi“, kaže Mekliland. „To je tek jedan od mnogih naših susreta koji su se odigrali u periodu od 1958. do 1992. godine dok sam služio u svemirskom centru Kenedi. Godinama sam ćutao o ovome, što nije bilo nimalo lako, posebno jer je tako mnogo mojih prijatelja verovalo u postojanje NLO, vanzemaljaca i drugih svetova. Sve do sada nikome nisam otkrio šta mi je fon Braun ispričao. Jasno mi je da na ovu temu ima mnogo različitih verzija. Ipak, mislim da je posebno zanimljiva paralela između događaja u Rozvelu i onom iz Černice. Da li su u priči o Rozvelu pozajmljeni neki elementi događaja iz Černice? Kakve su se tehnologije saveznici dočepali posle II svetskog rata? Činjenica da je fon Braun bio na oba mesta – i u Černici i u Rozvelu, samo produbljuje sumnje u postojanje zavere koja traje do dana današnjeg.“

D.T.