Džejn Barlou ima daleko više razumevanja za učenika koji joj zaspi na času od drugih nastavnika, s obzirom da i sama jedva drži oči otvorene. Džejn pati od retkog sindroma, zbog čega zaspi čim je preplave intenzivne emocije poput šoka, ljutnje, straha, pa čak i smeha.

Od tinejdžerskog doba, ova žena boluje od narkolepsije, poremećaja koji izaziva izuzetnu pospanost čak i tokom dana. Ali ona takođe ima i veoma redak sporedni efekat katapleksije, usled koga njeni mišići oslabe toliko da je potpuno paralizovana i nesposobna da govori i vidi tokom nekoliko minuta.

„Kada dobijem katapleksični napad oči su mi zatvorene i nemoguće je napipati moj puls. Nema ga“, objašnjava ona. „Izgleda kao da uopšte ne dišem, niti imam bilo kakve reflekse.“

Ovaj poremećaj nije ni zabavan, a ni bezopasan. „Dok sam bila trudna, jednom sam upala u katapleksiju i kolabirala penjući se uz stepenice. Srećom je kraj mene bio moj muž i pridržao me.“

Uprkos nepredvidivosti svoga stanja, Džejn je naučila kako da se izbori sa napadima katapleksije na poslu.

Ona predaje u srednjoj školi budućim prehrambenim tehnolozima. Zahvaljujući kombinaciji posebnih tehnika koncentracije i meditacije, do sada je imala samo jedan katapleksični napad na času.

„Koristim različite metode, na primer, lupkam stopalom o pod da bih imala na šta da se koncentrišem. Tokom godina sam naučila kako da potisnem emocije. Srećom, taj jedan put kada sam kolabirala na času sedela sam za stolom, i kada sam pala učenici su pomislili da sam se presamitila od smeha.“

Džejn drži predavanja tri dana nedeljno, pa iako može za to vreme da se izbori sa narkolepsijom, teško da isto može da postigne i u društvu svog trogodišnjeg sina Tomasa. Najviše joj smeta što često odlazi u krevet pre njega i što ponekad mora da odrema i tokom dana jer je stalno umorna. Umor koji osećaju narkoleptičari se može porediti sa umorom koji oseća zdrav čovek koji nije spavao 72 sata.

Džejn Barlou svoje stanje drži pod kontrolom tako što odspava sat, dva u vreme ručka u danima kada je kod kuće. To znači da mora da se osloni na bebisiterku tokom nedelje i svog supruga Karla u danima vikenda.

„U početku mi je bilo strašno što nisam mogla da se potpuno posvetim Tomasu onako kako sam želela. Teško mi je kada znam da se druge mame igraju sa svojom decom pre nego što ih stave da spavaju. Ja obično zaspim pre Tomasa. Naravno, sin me stalno zasmejava što je sasvim u redu kada je moj suprug kod kuće. Ali kad nije i ja od smeha dobijem katapleksični napad, ne mogu da se podignem sa poda. Kod kuće se trudim da ne potiskujem emocije, jer možete postati veoma depresivni ako se nikada ne smejete.“